Strane investicije u Srbiji (2)

2. Perspektive i racionalnost stranih direktnih investicija u Srbiji

Kao što su u prošlosti bivši funkcioneri Srbije obećavali spektakularan rast tzv. SDI, i sadašnji obećavaju slično. U vezi sa tim, očigledno je da oni pod pojmom „strane direktne investicije“ podrazumevaju, pored grinfild i braunfild investicija, i prodaju „Telekoma“, „Energoprojekta“, „Aerodroma Beograd“, Komercijalne banke, Osiguravajućeg zavoda „Dunav“, vodnih resursa, šumskog i poljoprivrednog zemljišta, banja, a u manjinskom delu EPS-a, Pošta Srbije i nekih drugih preduzeća i ustanova.

Zvaničnici ističu da će u budućnosti veliki doprinos visokom rastu tzv. SDI u Srbiji dati očekivane visoke stope rasta BDP i napredak u procesima integracije u EU. Međutim, i ovde se može postaviti pitanje da li su ta očekivanja opravdana. Prvo, rast BDP Srbije od 2014.god. jeste osetno ubrzan i njegov nivo u 2016.god. biće za oko 3,5% viši nego što je bio 2014, ali je tada statistička osnova bila vrlo niska, pa je ostvareni dvogodišnji rast ipak vrlo skroman. Uz to, trebalo bi naglasiti da je rast BDP u nizu susednih zemalja, sem Hrvatske, u te dve godine bio veći od rasta u Srbiji, iako one nisu imale tako nisku statističku osnovu. Prema tome, ako potencijalni strani investitori, pri odluci o investiranju u neku od zemalja Balkana ili zemalja Istočne Evrope, znatnu važnost daju rastu BDP u poslednjih nekoliko godina – oni će se, uz ostale slične uslove, pre odlučiti za te zemlje.

I optimističke projekcije o rastu BDP u Srbiji koje daju međunarodne finansijske institucije mogu imati trenutne povoljne efekte na priliv SDI u Srbiji, ali je većini potencijalnih stranih investitora jasno da su one krajnje nepouzdane, jer ih je u prošlosti stvarnost brzo surovo demantovala. Kao ilustraciju, navedimo da je MMF krajem 2008.  projektovao rast BDP Srbije u 2009. od 6%, a ostvareno je smanjenje od 3,1%. Ili, Svetska banka je krajem 2011. (u studiji Road to Prosperity: Productivity and Export za period 2010-2015. godine), projektovala prosečnu stopu rasta BDP Srbije od čak 6,7%. Da se to ostvarilo, BDP u 2015. bi bio za čak 38,26% veći nego 2010. Kada su predstavnici Svetske banke izneli te svoje projekcije u Beogradu (krajem 2011.), dokazivao sam da su autori ove studije i ovih projekcija izgubljeni u prostoru i vremenu (Kovačević, 2011). I nažalost, pokazalo se da je moja „katastrofičnost“ ([1]) bila opravdana, jer je nivo BDP Srbije u 2015. bio za samo 1,95% veći nego što je bio 2010. a prosečna stopa rasta iznosila je simboličnih 0,4%.

Zvaničnici Srbije i podobni ekonomisti koji godinama „šire pozitivnu energiju“ ističu da će napredak Srbije u pregovorima o punopravnom članstvu u EU – imati i pozitivne efekte na priliv SDI u Srbiju. Međutim, kada se imaju u vidu brojna uslovljavanja, pa i ucene EU, veliko je pitanje kada će, i da li će Srbija postati punopravni član EU.

Na kraju, podsećam da je u Hrvatskoj, neposredno pred učlanjenje u EU, postojala euforija obećanja o dolasku obimnih SDI, ali se to nije dogodilo, pa se hrvatska privreda već sedam godina nalazi u velioj krizi i to destimuliše potencijalne investitore da ulažu na njenoj teritoriji.

Kada se govori o budućem rastu i nivou BDP kao faktoru pospešivanja grinfild i braunfild investicija u Srbiji, vrlo je važno pitanje koliko će – od njegovog ukupnog iznosa - otići iz Srbije i da li će raspoloživa veličina BDP rasti ili neće i da li će domaća potrošnja rasti. S obzirom na to da će obaveze po osnovu servisiranja spoljnog duga rasti i da je krajnje neizvesno da li će kompanije i banke u stranom vlasništvu povećati ili smanjiti iznošenje profita iz Srbije – samo bi visoka prosečna stopa rasta BDP od bar 5% omogućila rast tražnje domaće robe i usluga i samo u tom slučaju to bi mogao biti jedan od stimulativnih faktora da strana lica povećaju investiranje u Srbiji. Nažalost, tako visoka stopa rasta nije moguća.

Strane investicije – neophodne ali nedovoljne

Zbog servisiranja ogromnog spoljnog i javnog duga, ogromne potrebe za deviznim sredstvima za razvoj energetike, uređenja vodnih tokova i obezbeđenja dovoljne količine pitke vode, uređenja životne sredine, pokrića u deficitu tekućeg računa platnog bilansa i nužnog rasta uvoza opreme, tehnologija, uvoznog reprodukcionog materijala, kupovine stranih licenci i mnogo čega drugog, Srbija mora učiniti sve što je u njenoj moći da obezbedi što veći priliv SDI.

Nema spora da Srbija mora ulagati ogromne napore i preduzimati sve racionalne mere da na njenu teritoriju dođe što više stranih grinfild investicija. Te investicije ne bi trealo dozvoliti samo ako podrazumevaju gajenje GMO proizvoda ili ako njihova realizacija zagađuje ljudsku sredinu ili se odnose na robu i usluge čiji je promet zabranjen. Slično bi se moglo reći i za tzv braunfild investicije. Međutim, veliko je pitanje da li je realno očekivanje da će strane investicije ove vrsti u većem obimu doći u Srbiju narednih nekoliko godina. Prvo, eksterni uslovi, naročito stanje u Evropskoj uniji, destimilulišu potencijalne investitore da investiraju na području bilo koje evropske zemlje. S obzirom na visoku verovatoću da potencijalni strani investitori, koji razmišljaju o eventualnom investiranju u Srbiji, računaju na plasman buduće proizvodnje i na područje susednih zemalja i da se sve one nalaze u ozbiljnoj recesiji, bolje reći - ekonomskoj krizi, i to će destimulisati potencijalne investitore da ulažu u nove i u proširenje postojećih kapaciteta.

Sama činjenica da se Srbija na najnovijoj rang listi zemalja po konkurentnosti, koja izražava zdravstveno stanje društva i privrede, nalazi tek na 90. mestu (od 138 zemlja) i da se na brojnim konkretnijim rang listama tog Foruma nalazi između 120. i 137. mesta – takođe deluje destimulativno za potencionalne strane investitore. Svaki potencijalni strani investitor će u tom Izveštaju Svetskog ekonomskog foruma moći da vidi da je najveća prepreka za obavljanje biznisa u Srbiji – visoki porezi i razne takse i akcize, što će ih destimulisati da u narednim godinama na njenom području više investiraju. Dodajmo da je ambasasdor SAD u Srbiji Kajl Skot, pre mesec dana izjavio da je najveća prepreka za SDI u Srbiji – nedostatak vladavine prava i ta njegova izjavaća doći će do ušiju niza potencijalnih investitora. (K. Scot 2016, s. 32), pa će ih i to destimulisati da razmišljaju o investiranju na području Srbije.

Izjava sadašnje premijerke V. Britanije Tereze Mej, koju je dala pre dva meseca, o navodno vrlo lošim karakteristikama Srba imaće, istina ne velike, posledice na odluke potencijalnih investitora iz V. Britanije da ne razmišljaju o investiranju u Srbiji.

Vrlo neprijatne, a po mnogima autoritetima i mom mišljenju, neopravdane kvalifikacije jednog od najvažnijih zvaničnika Srbije, da je narod u Srbiji – lenj – mora imati negativne posledice po budući priliv SDI.

Politička situacija u regionu se čak i pogoršala u poslednjih pola godine i to destimuliše potencijalne strane investiture da investiraju na području Srbije. Problem oko statusa Kosova se pojačava. Odnosi između Srbije i Hrvatske, pa i Srbije i BiH, Hrvatske i BiH su pogoršani, a politička kriza u Crnoj Gori i Makedoniji je takođe pojačana što, uzeto skupa, destimuliše SDI u celom tom regionu, pa i u Srbiji.

Zloupotrebe stimulacija stranim investitorima

Kada se govori o mogućnostima rasta SDI u Srbiji, značajno je pitanje opravdanosti i mogućnosti održavanja sadašnjeg njihovog stimulisanja preko bespovratnih donacija po osnovu novozaposlenih radnika. Prvo što bi u vezi toga trebalo napomenuti jeste činjenica da su neke strane firme zloupotrebljavale tu mogućnost, tako što su proforma, otpuštali postojeće zaposlene, pa ih ponovo zapošljavali i tako dolazili do tih donacija. Uz to, neke od stranih firmi nisu ispoštovale preuzete obaveze u vezi ugovorenog roka zadržavanja novoprimljenih radnika u radnom odnosu, pa se protiv njih vode sudski procesi. Postavlja se pitanje da li je moguće izbeći takve  zloupotrebe?

Državni funkcioneri su verovali i još veruju, da će ti novoprimljeni radnici ostati u dužem radnom odnosu nego što je ugovoreni period, ali se to nije uvek dešavalo, pa se postavlja pitanje da li je moguće takvu praksu u budućnosti eliminisati ili bar bitno smanjiti. I najvažnije pitanje u vezi tih stimulacija jeste - da li je bilo razumno tu meru uvesti i da li će biti moguće njih nastaviti.

Nije mi poznato da li je neko istražio koliko su ove mere stimulisale dotok novih SDI. Pobornici ove mere ističu da se taj poklon stranim firmama, kroz poreze po osnovu njihove aktivnosti, vrati za tri do pet meseci. Nisam video neku ubedljivu analizu koja bi me ubedila u opravdanost tih tvrdnji. Ti koji to tvrde pretpostavljaju da strane kompanije ne bi uopšte investirale na području Srbije bez tih donacija, što je vrlo problematično.

Problem koji će nastati jeste mogućnost da svaka strana firma koja razmišlja da investira u Srbiji može državnim institucijama koje odobravaju te donacije reći: „Ako ste nekad moćnom „Benetonu“ i moćnom „Fijatu“ (mada ni on to više nije) obezbedili visoke donacije po jednom novozaposlenom, morate to obezbediti i nama“.

Čak je i nekada vodeća evropska firma tekstilne industrije, čuveni „Beneton“, drastično zloupotrebila krajnju naivnost i neodgovornost, zloupotrebom funkcija zvaničnika Srbije. Ta poznata italijanska firma je 2011. za tri miliona evra dobila vrlo atraktivno zemljište bivšeg „Niteksa“ vredno oko 24 miliona evra, poslovni prostor od 65 hiljada kv. metara čija je tržišna vrednost oko 40 miliona evra. Uz to, država je odmah „Benetonu“ uplatila 10,5 miliona evra na ime otplate dugova „Niteksa“ i 22 miliona evra za isplatu otpremnina radnicima koji su proglašeni viškom. Uz sve to, država se obavezala da će za svakog novozaposlenog dati po 9.000 evra. S druge strane, „Beneton“ je potpisao sporazum o podizanju fabrike u Nišu u koju će investirati 43,2 miliona evra i da će u sledeće četiri godine zaposliti 2.700 radnika. Kada je taj sporazum zaključen, tadašnji ministar M. Dinkić ga je okarakterisao kao istorijski. Prema izjavi jednog dugogodišnjeg rukovodioca u „Niteksu“, država je do kraja avgusta 2013. po ovom osnovu Benettonu dala čak 116,9 miliona evra, a ta firma nije podigla fabriku, „mutila“ je sa podacima o zaposlenim, pa je novozaposlene kod kooperanata prikazivala kao svoje. I u tom slučaju, podatak o zaposlenim je bio neuporedivo manji od obećanih, a u samom „Benetonu“ u Nišu krajem 2015. bilo je zaposleno samo pedesetak radnika koji su imali bedne plate. I poenta svega je da se od sredine 2016. na ulazu u poslovni prostor nekadašnjeg „Niteksa“ sklonjen naziv firme.“Beneton“, a stavljen je naziv grčke firme, kooperanta „Benetona“ – „Olimpija kniting“. I zapanjujuće je da zvaničnici o svemu tome ćute.

Teorijski posmatrano, ako se praksa subvencionisanja stranih investitora nastavi, a sudeći po izjavama zvaničnika – hoće, može se desiti da u budućnosti na teritoriji Srbije ni jedna strana kompanija neće investirati ako joj se ne obezbede visoke subvencije po novozaposlenom radniku. S obzirom na ogroman spoljni i ogroman javni dug, ogromne obaveze po osnovu servisiranja tih dugova i neophodnost pokrića deficita tekućeg računa platnog bilansa, pitanje je kako doći do sredstava za subvencije stranim firmama.

Srpski radnici i strane investicije

Zvničnici često ističu da je prednost Srbije, kada su u pitanju SDI– kvalifikovana radna snaga, što je, nažalost, sve manje istina. Nema spora da je kvalitet obrazovanja u Srbiji tokom ekonomske krize drastično opao, kako u celini tako i od osnovnog do najvišeg stepena obrazovanja. Po podacima Svetskog ekonomskog foruma, mesta Srbije na rang listama zemalja po kvalitetu obrazovnog sistema u celini, kvaliteta osnovnog, srednjoškoskog i visokog obrazovanja su sada drastično nepovoljnija nego što su bila 2008. godine. Navedimo samo da je Srbija po kvalitetu sistema obrazovanja u celini u 2008. bila na solidnom 45. mestu, a u 2015. tek na 115. mestu (WEF 2015, p. 315). Mala je uteha da je na najnovijoj rang listi ona popravila svoju poziciju za 12 mesta, ali je, i pored toga, za 58 mesta slabije plasirana nego što je bila pre osam godina. Zapanjujuće je koje su sve zemlje po kvalitetu obrazovno sistema ispred Srbije.

Jedina svetla tačka jeste visok kvalitet visokog obrazovanja iz oblasti informacionih tehnologija iz matematike, što ističu čak i stručnjaci iz SAD.

Kada se govori o kvalitetu radne snage u Srbiji, trebalo bi naglasiti još dva njena minusa. Prvo, u velikoj većini preduzeća u Srbiji nije prisutna obuka radnika uz rad. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, Srbija se po obuci uz rad nalazi tek na 127. mestu, tj. samo 10 zemalja sa te liste su u nepovoljnijoj poziciji (WEP 2016, p. 315). Drugo, ako mladi ljudi koji su završili srednju školu ili fakultet, godinama nisu u radnom odnosu, gube deo stečenog znanja, ne stiču nova, gube sasmopouzdanje i samopoštovanje i ako se zaposle tek kroz tri-četiri godine, kao radna snaga neće biti onog kvaliteta koji bi imali da su se odmah zaposlili.

O ponašanju stranih kompanija koje posluju u Srbiji trebalo bi naglasiti da većina zaposlenih njima ima vrlo niske plate – znatno niže nego, na primer, u Češkoj, Poljskoj, Slovačkoj pa i u Rumuniji i Bugarskoj. U mnogima se kasni sa isplatama, a neke se ugase pa radnicima ostaju dužne više mesečnih plata. Uz to, strane kompanije koje znatno povećavaju profit, simbolično povećavaju broj zaposlenih. Na primer, “Telenor” je u 2011. ostvario neto dohodak od 44.640.623 evra, a u 2013. godini 97.309.444 evra, a broj zaposlenih je povećan sa 1.117 na 1.153. Dakle, dobit po zaposlenom za samo dve godine je impresivno povećana sa 39.965 na čak 84.397 eur. Ne verujem da su plate zaposlenih osetnije povećane, jer bi se to široj javnosti sa ponosom saopštilo.

Jedan od kanala urušavanja ljudskog kapitala u Srbiji jeste drastično povećanje broja lica koja odlaze na rad u inostranstvo. Prema podacima OECD-a, samo u te zemlje iz Srbije je 2013.g.otišlo 44.000, a u 2014.g. čak 58.000 ljudi (OECD, 2016). I što je posebno neprijatno jeste saznanje da je među tim emigrantima sve veći procenat onih sa visokim i srednjim obrazovanjem. I kao posledica svega namenjenog Srbija se na rang listi zemalja po „odlivu mozgova“ u inostranstvo nalazi na tragičnom, predposlednjem – 137 mestu (WEF 2016.br.315). Kao posledica toga, ali i niza drugih faktora krajnje je nepovoljna činjenica da je broj dece u osnovnim i srednjim školama od školske 1995/96 do školske 2013/2014 smanjen za oko 215.000 i ta činjenica već i sada, a i u budućnosti će imati nepovoljne efekte na kvalitet radne snage u Srbiji. Dosadašnji procenat dece koja napuštaju osnovnu i srednju školu u Srbiji kreće se od 10-15%, a po podacima Evropske komisije odgovarajući procenat iznosi u Hrvatskoj 4,2%, Sloveniji 4,4%, Češkoj i Švajcarskoj po 5,5%, Holandiji 8,89%, Finskoj 8,9%, i Nemačkoj 10,5% (Politika, 23.02.2014,s.9). I po nizu drugih pokazatelja očigledno je da se ljudski kapital u Srbiji već godinama drastično urušava ([2]).

(nastaviće se)

[1] Predsedavajući na savetovanju, koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista a koje se odnosilo na mere ekonomske politike za 2012.g., tadašnji predsednik tog Društva, prilikom mog najaljivanja kao referenta je rekao “E, sad da čujemo jednog katastrofičara”. I samo osam meseci nakon toga predstavnik EU u Srbiji je izjavio da je Srbija u poslednjem trenutku izbegla bankrot, a to je postigla zaduživanjem preko emitovanja državnih zapisa koja je bila praćeno godišnjom kamatnom stopom većom od čak 7%.

[2] Zbog toga već i sada se oseća nedostatak inženjera i nekih drugih stručnjaka, što sve skupa destimuliše potencijalne strane vlasnike kapitala, da razmišljaju da investiraju na područje Srbije. Detaljnije o svemu tome u mom referatu podnetom na savetovanju koje je organizovala Akademija ekonomskih nauka, a koji je objavljen u časopisu Nacionalni interes,r.1/2015.