Osnovni problemi i perspektive stranih direktnih investicija u Srbiji (1)

prof. dr Mlađen Kovačević

Referat sa savetovanja koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista Srbije na temu “Strane direktne investicije i privreda Srbije”

Od početka ovog veka međunarodne finansijske institucije, državne institucije, predsednici, premijeri, ministri i brojni akademski ekonomisti obećavali su i projektovali dinamičan rast privrede, što je podrazumevalo i visok priliv stranih direktnih investicija. Nažalost, nakon proteklih šesnaest godina ostvaren je vrlo skroman privredni rast, a njega nije ni bilo u poslednjih osam godina. I taj skroman rast bio je praćen veoma izraženim rastom spoljnog i javnog duga, pa je Srbija postala visokozadužena zemlja.

Mnogo je faktora doprinelo ekonomskoj krizi u Srbiji, ali je neosporno da je bilo nerealno i naivno verovanje da će tzv strane direktne investicije (SDI) omogućiti kvalitetan, dinamičan rast bruto društvenog proizvoda (BDP). Njihov iznos je bio skroman, a strukture neadekvatne.

Zvaničnici Srbije obećavaju vrlo dinamičan rast SDI u narednim godinama. Međutim, zbog brojnih eksternih i internih ograničenja, postoje samo teorijske šanse da prave SDI – grinfild i braunfild investicije u većem obimu dođu u Srbiju. U ovom radu daju se argumenti protiv prodaje stranim licima preostalih dobrih preduzeća, Komercijalne banke, zemljišta, prirodnih resursa, EPS-a, Pošte, jer bi se u tom slučaju Srbija svela na status neke specifične kolonije.

1.  Ekonomski i socijalni efekti tzv stranih direktnih investicija u Srbiji

U Srbiji se pod pojmom „strane direktne investicije“, podrazumeva svaki slučaj kada rezident jedne zemlje stiče trajni interes i uticaj u preduzeću u privredi druge zemlje, pri čemu strani rezident mora posedovati najmanje 10% običnih akcija ili glasačkih prava u organima upravljanja. Dakle, svaka prodaja dela domaćih predzeća od preko 10%, a pogotovu 100% se tretira kao SDI i pri tome se ne pravi razlika u odnosu na grinfild ili braunfild investicija, što je po mom ubeđenju potpuno pogrešno. Naime, ako neka strana firma kupi neku domaću firmu, često po vrlo niskoj ceni, i ako se dobijena sredstva ne utroše u neku delatnost koja daje veći profit nego što je ostvarivala prodata firma, a pogotovu ako se dobijena sredstva potroše kroz budžet – to je investicija za strano preduzeće - kupca domaće firme, a za zemlju u kojoj se nalazi prodata firma – to je dezinvesticija.

Nažalost, u Srbiji se, po pravilu, od 2002. pa do danas najveći deo dobijenih sredstava od prodaje dela ili preduzeća u celini, braunfild i grinfild investicija trošio preko budžeta, s tim što je samomalideo tih sredstava, preko rashodne strane ulagan. Naravno da će pobornici SDI reći da je za to kriva vlast Srbije.

Uz to, cene koje su ostvarene tim prodajama bile su vrlo niske. Za mene je cena prodaje 70% Valjaonice aluminijuma u Sevojnu za 5,6 miliona dolara uz ugovorene investicije kupca od 14,6 miliona dolara, bila niska ([1]). Pobornici privatizacije po svaku cenu reći će da je prodaja Valjaonice u Sevojnu obavljena po najpovoljnijoj ponudi i da je kasniji veliki uspeh Impol-Sevala ostvaren zahvaljujući investicijama i  menadžmentu kojih ne bi bilo da nije došlo do prodaje 70% tog preduzeća. U tome, naravno, ima istine, ali učinak zaposlenih, generalnog direktora, predstavnika Valjaonice u upravnom odboru, niska cena električne energije, poreska politika prema značajnim neto izvoznicima – takođe su znatno doprineli tom neospornom uspehu.

Slično, ali u manjoj meri, važi i za ostale uspešne privatizacije gde su većinski ili potpuni vlasnici privatizacionih preduzeća bile strane kompanije. Međutim, od početka privatizacije do danas bilo je znatno više neuspelih nego uspelih privatizacija u kojima su strane kompanije postale većinski ili potpuni vlasnici preduzeća u Srbiji. Mnogo je internih i eksternih faktora koji su doprineli tim neuspelim, a o tome ovde nećemo pisati.

Sa puno prava se može postaviti pitanje da li su strane kompanije u Srbiji, uzeto u celini, uopšte doprinele bilo kakvom rastu BDP koji je ostao njenom stanovništvu i da li su one bar delimično odgovorne što je nivo BDP Srbije u 2015. godini bio čak na nešto nižem nivou nego što je bio 2008? Sve u svemu, bilo je nerealno, pa i naivno verovanje da će tzv SDI, posebno one koje su se odnosile na kupovinu preduzeća u Srbiji, dovesti do dinamičnog rasta BDP, a pogotovu da će doprineti ostvarenju nekog „srpskog privrednog čuda“. O tome sam detaljnije pisao u uvodnom referatu za savetovanje koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista i Institut za međunarodnu politiku i privredu (Kovačević, 2003).

Navodna privredna čuda

U vreme početka privatizacije, u Srbiji, pa i čitav niz narednih godina, pričalo se, o navodnim „privrednim čudima“ Čilea za vreme Pinočea (od 1973-1989), Argentine (posebno za vreme vladavine Menema, tj. u poslednjoj deceniji XX veka), i to se objašnjavalo dogmom neoliberalizma, a to je podrazumevalo liberalizaciju i veliki dotok SDI, što nije imalo nikakve osnove ([2]). Naime, o čileanskom „privrednom čudu“, kako ga je guru neoliberalizma M. Fridman nazvao, nije moglo biti ni govora ako se zna da je Čile, zbog prodaje, pa i de facto poklona niza frmi američkim kompanijama, u tom periodu smanjio svoju imovinu, nije imao rast per capita dohotka, enormno je povećao spoljni dug i upao u tešku spoljnu zaduženost i ogromno povećanje nezaposlenosti ([3]).

„Argentinsko privredno čudo“, koje je bilo praćeno obimnim tzv SDI, posebno je istakao šef MMF Mišel Kemdesi kada je, 2000. godine na godišnjoj skupštini MMF, naglasio da slučaj Argentine treba da uđe u sve udžbenike makroekonomije kao primer kako se privreda jedne zemlje uspešno razvija ako radi po receptima te institucije, u skladu sa „zapovestima“ tzv. Vašingtonskog sporazuma a jedna od njih je bila potpuna liberalizacija tzv. SDI. On je pri tome potpuno ignorisao enormni rast spoljnog duga i stepena spoljne zduženosti, znatnog smanjenja nacionalne imovine koja je postala vlasništvo stranih kompanija, sve veće raslojavanje stanovništva po dohotku, sve veću nezaposlenost, što je dovelo do sloma Argentine samo godinu dana nakon tih suludih pohvala Kemdesija.

“Polovni” kapitalizam

Ekstremni neoliberali iz Srbije su sve do 2008. godine isticali impresivne privredne performanse Mađarske koje su ostvarene, navodno, zahvaljujući tzv SDI. Na njihovu i, posebno, na žalost mađarskog naroda, Mađarska je već sredinom prve decenije novog veka zapala u tešku ekonomsku krizu koja se posebno pojačala za vreme izbijanja svetske finansijske krize koja se od 2008. godine transformisala u svetsku ekonomsku krizu ([4]).

Povodom slučaja Mađarske, navedimo stavove vrlo uglednog mađarskog profesora ekonomije Zoltana Pogače:

„Tranzicija u Mađarskoj se odigrala na pogrešan način, jer smo umesto sopstvenog, odabrali „second hand“ kapitalizam. Dozvolili smo da multinacionalke preuzmu sve velike državne kompanije, a širom smo otvorili vrata austrijskim i nemačkim koncernima, svako ko je hteo kupovao je po Mađarskoj pa su prvih godina tranzicije ostvarivane visoke stope rasta BDP i svi su bili oduševljeni, Budimpešta se našla na čelu tranzicionih zvezda. Brisel, Evropska banka za obnovu i razvoj i MMF, uglas su govorili da radimo dobru stvar. A onda se oko 2004. godine dogodio preokret i odjednom je svima postalo jasno da Mađarska nije ´fantastična priča´“ (Z. Pogača 2015, s.46).

Navedimo i njegovu konstataciju „da su se mnoge zemlje Istočne Evrope, kao što su Češka, Slovačka, Bugarska i Rumunija, kopirale Mađarsku, proglašene su zvezdama tranzicije, a onda su se urušile“ ([5]).

Podsetimo se da je Svetska banka 2006. godine Srbiju proglasila liderom tranzicije među istočnoevropskim zemaljama i da je ona brzo nakon toga, tj. od 2008, zapala u vrlo ozbiljnu ekonomsku krizu iz koje nije izašla do kraja 2015. godine.

Biće korisno da navedemo da je glavni kreator uspešne privredne reforme u Sloveniji prof. dr Jože Mencinger u radu objavljenom u švajcarskom časopisu Kuklos 2003. godine, dokazivao da SDI u dugom roku donose više štete nego koristi (Mencinger,2003). Zanimljivo je da on u jednom intervjuu tvrdi da je uradio novi članak koji tu tvrdnju još pojačava, da je pokušao da ga plasira u nekom poznatijem inostranom časopisu, ali nije uspeo (Dušanić, A. 2011).

Na kraju, kada se govori o doprinosu SDI rastu i nivou BDP, bilo bi od velike koristi postojanje statistike, koje sada nema, kojom bi se odgovorilo na pitanje - koliko od ostvarenog BDP od strane filijala transnacionalnih kompanija (TNK), stvarno ostaje u zemlji u kojima se one nalaze, a koliko se - preko transfera profita i drugih skrivenih metoda - odlije u zemlje gde se nalaze njihove matice. Siguran sam da bi u tom slučaju tvrdnja J. Mencingera bila znatno ubedljivija.

Za mene i za svakog objektivnog ekonomistu ne bi trebalo da ima dileme: u slučaju kupovine (ili tzv SDI) osnovnog prirodnog resursa u nekoj monokulturnoj zemlji od strane moćne strane TNK, ta će zemlja vrlo brzo doći u situaciju nekadašnjih kolonija. Statistike će registrovati „snažan“ rast njenog BDP, ali će on odlaziti u matičnu zemlju, a siromaštvo u zemlji koja je prodala resurse sve više će se povećavati.

Uloga stranih banaka

Jedan od minusa SDI u Srbiji jeste njihova veća orijentacija na uslužni sektor, pre svega, na bankarstvo, nego na proizvodnju. Neki autori su isticali da je otvaranje tržišta stranim bankama bilo veliko dostiguće i da je zahvaljujući tome naš „bankarski sistem modernizovan. Međutim, glavni autor uspešnih privrednih reformi u Sloveniji, Jože Mencinger, izjavljivao je da je ponosan što je doprineo da domaće bankarstvo ima dominantno učešće, jer je i ono doprinelo uspesima i dinamičnom rastu privrede Slovenije u periodu 1991-2004.

Postavlja se pitanje da li je slučajno da, sem Engleske, Luksemburga i Finske, u svim ostalim zemljama Zapadne Evrope domaće bankarstvo ima većinsko ili dominantno učešće u bankarskom sektoru. I da li je slučajno da u svim zemljama Istočne Evrope (sem Slovenije i Ruske Federacije) strane banke dominiraju u bankarskom sektoru? Na kraju, nije slučajno što vlada Mađarske i njen premijer Viktor Orban čine sve što je u moći Mađarske da u što bližoj perspektivi domaće banke pređu 50% bankarskog kapitala i delatnosti. Ponašanje stranih banaka u Srbiji zaslužuje više kritika nego pohvala.

Zbog svog odnosa prema privredi i stanovništvu, strane banke u Srbiji nisu uspele da vrate poverenje stanovništva u banke kada je u pitanju štednja. Sama činjenica da je Srbija po odnosu štednje i BDP u 2014.g. od 140 zemalja bila tek na 129 mestu (WEF, p. 315), govori u prilog tvrdnje da stanovništvo i privreda nisu stekli poverenje u banke, pa u njima malo štede, što se sve skupa nepovoljno odražava na investicije i rast BDP.

Čija je korist od izvoza iz Srbije

Pobornici tzv. SDI ističu veliki doprinos stranih kompanija lociranih u Srbiji rastu izvoza. I tu nema spora, jer među 10 najvećih izvoznika iz Srbije 9 su strane kompanije. Međutim, statistika ne kazuje koliko strane firme ostvaruju uvoza, a veliki broj njih, od „Fijata“ i Železara, do IMPOL – Sevala, su veliki uvoznici jer svoju proizvodnju zasnivaju na uvoznim komponentama, delovima i reprodukcionim materijalima. Brojne veće trgovinske firme u vlasništvu stranih kompanija, sem MAXI-a, prodaju znatno više uvozne nego domaće robe. Zbog svega toga, postavlja se pitanje koliko su strane firme koje su locirane u Srbiji doprinele od 2001. godine enormnom rastu uvoza i spoljnotrgovinskog deficita koji je zaključno sa 2008. godinom dostigao ogromne razmere i još uvek je, i pored znatnog smanjenja, vrlo visok.

Kada se govori o doprinosu stranih kompanija izvozu iz Srbije, trebalo bi istaći da je njegova sruktura nepovoljna, jer u njoj dominiraju primarni proizvodi koji, sem energenata, vrlo malo troše domaće reprodukcione materijale. Prema Svetskom ekonomskom forumu, Srbija je po kvalitetu strukture izvoza u 2014. godini bila tek na 138. mestu (WEF 2015, p. 315), tj. samo su dve zemlje sa te liste imale nepovoljniju strukturu. U najnovijem izveštaju te institucije Srbija se po kvalitetu strukture izvoza nalazi na 134 mestu, to jeste, samo četiri zemlje sa te liste imaju nepovoljniju struktur izvoza (WEF,2016,p.315).

I kada se radi o izvozu iz Srbije, postavlja se suštinsko pitanje koliko od ukupnog iznosa deviza ostvarenih od izvoza stranih kompanija ostaje u Srbiji. Verujem da je taj iznos vrlo skroman.

Eksploatacija radnika

Vrlo je problematičan efekat tzv. SDI na zaposlenost. U samo nekoliko uspešnih privatizacija, u kojima su kupci preduzeća bile strane kompanije broj zaposlenih se, nakon prodaje, osetno povećao. Međutim, u većini uspešnih primera privatizacije, gde su strane kompanije bile kupci, broj zaposlenih, manje ili više, se smanjio. Na primer, broj zapsolenih u IMPOL – Sevalu od obavljene privatizacije se smanjio sa 1.123 na 725 radnika. U Cementari u Kosjeriću broj zaposlenih se smanjio sa 657 na 263, u Fabrici duvana u Nišu sa 2.308 na 288, „Merimi“ sa 1.151 na 432, a u Cementari Novi Popovac sa 2.408 na samo 288 radnika. Povodom ovih cifara treba biti fer pa naglasiti da je broj zaposlenih pre privatizacije bio znatno veći nego što je obim proizvodnje dozvoljavao, jer je postojalo opredeljenje društva da za vreme sankcija, vazdušne agresije NATO-a i neposredno nakon toga ne sme biti otpuštanja radnika i da bi se, verovatno, broj zaposlenih smanjio tokom prvih godina novog veka, i da nije bilo privatizacije, pogotovu ako se proizvodnja ne bi osetnije povećala. Uz to, u nizu slučajeva uspešnih privatizacija, u kojima su strane firme bile kupci, visoka investiciona ulaganja u novu opremu imala su za rezultat smanjenje potrebe za radnom snagom. Kvalitetniji menadžment i bolja unutrašnja organizacija rada takođe su omogućavali uštedu u radnoj snazi. I pored svega toga, vrlo je verovatno da je u mnogim slučajevima, pogotovu u preduzećima sa stranim vlasništvom koja nisu bila uspešna (za razliku od prethodnih navedenih), broj zaposlenih je znatno smanjen a preostali radnici su bili znatno više opterećeni i još uvek rade dnevno više od 8 sati, tj. znatno više nego što rade radnici iz iste branše u zemljama gde su matične kompanije.

Primer koji sledi puno govori u prilog tvrdnje o povećanju eksploatacije radnika do čega je došlo nakon prelaska preduzeća u vlasništvo strane firme. Naime, nakon prodaje nacionalnih telekomunikacionih kompanija nemačkom „Telekomu“, do čega je došlo u Mađarskoj; Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori, broj zaposlenih u telekomunikacionim kompanijama u ovim zemljama je osetno smanjen, pa se broj klijenata po jednom zaposlenom znatno povećao i znatno je prevazišao taj odnos u Nemačkoj. Tako je, prema analizi kompanije Gullen International, početkom 2011.godine na jednog zaposlenog u nemačkom „Telekomu“ dolazilo je 289 korisnika, u Hrvatskoj 463, u Makedoniji 800, a u Mađarskoj čak 806 (Dušanić, J. 2011,s.1089). Dodajmo da se, prema istom izvoru, pokazuje da u slučajevima gde telekomunikacione kompanije nisu prodate strancima, taj odnos je sličan onom u Nemačkoj: Švedskoj 347, Sloveniji 356, Francuskoj 377, Belgiji 390, a u Srbiji 372.

Neke od stranih kompanija ne poklanjaju dužnu pažnju radnim uslovima i prirodnoj sredini. Ekstremno je ponašanje američke naftne kompanije i američkih građana zaposlenih u njoj prema prirodnoj sredini i domorodačkom stanovništvu u Ekvadoru. Sredinom prve decenije novog veka je ta kompanija krenula da realizuje grinfild investiciju do koje je došla po vrlo povoljnim finansijskim uslovima, jer je Ekvador, zbog nemogćnosti otplate dospelih rata spoljnog duga, bio prinuđen da prihvati zahtev SAD za dobijanje dozvole da krene u njenu realizaciju, o čemu vrlo detaljno i ubedljivo piše autentičan svedok, pa i učesnik Džon Perkins u knjizi Ispovest ubice ekonomija (Dž. Perkins 2012. s. 365-368).

Zablude o novim tehnologijama

Na kraju, zagovornici potpune liberalizacije SDI ističu da se prisustvom stranih kompanija stiču nova znanja, da se domaća radna snaga upoznaje sa novom opremom i novim tehnologijama, kao i kvalitetnijim menadžmentom, i da se to kasnije može primeniti u privatnom biznisu onih lica koja su radila u preduzećima gde su strane kompanije većinski ili potpuni vlasnici. I te priče nemaju osnova. Prvo, u nizu slučajeva te kompanije su monopoli i često njihova proizvodnja prevazilazi domaće potrebe. Prema tome, nema logike da neko ko radi u toj kompaniji odluči da podiže novu kompaniju koja bi proizvodila iste proizvode i koristila istu tehniku i tehnologiju.

Takođe, bitno je naglasiti da domaći radnici u stranim kompanijama često imaju, kako bi prof. Jože Mencinger rekao – status reprodukcionog materijala. Oni rutinski obavljaju određene operacije i pri tome ne stiču neka šira znanja koja bi mogli primeniti u nekom svom budućem biznisu. Nešto veće šanse da, upoznajući se sa tehnikom tokom rada u stranoj kompaniji, neko krene u sopstveni biznis, postoje u slučajevima gde ekonomija obima nema veliki značaj. Takav je slučaj sa delom tekstilne industrije, industrije obuće, drvne, prehrambene industrije i sl. ali se i tu postavlja pitanje postizanja cenovne i vancenovne konkurentnosti proizvoda i odnosa cena i kvaliteta koje imaju strane kompanije. Uz sve to, strane kompanije, u cilju eliminisanja potencijalne konkurencije od strane domaćih firmi, mogu izvesno vreme primenjivati dampinške cene na tržištu zemlje u kojoj su locirane, a tržište zemalja sa niskim per capita dohotkom se tretira kao “price market” i gde većina kupaca odlučuje da kupe proizvode ili usluge koji imaju niže cene od konkurencije. Sve u svemu, šanse za razvoj nekog domaćeg biznisa na bazi upoznavanja domaćeg radnika sa tehnikom, tehnologijom i menadžmentom u stranoj kompaniji u kojoj radi, vrlo su skromne, a često i nemoguće.

I na kraju, kada se govori o tehnici i tehnologiji koje dolaze u Srbiju po osnovu SDI, sudeći po podacima Svetskog ekonomskog foruma, one nisu ni obimne niti među najsavremenijim. Naime, zbog skromnog priliva SDI i njihovog ulaganja u sektore usluga i primarnu proizvodnju, po vrednosti tehnike i tehnologije koja je kroz SDI došla u Srbiju, u 2014. godini naša zemlja je bila tek na 110. mestu od 140 zemalja (WEF 2015, p. 315).Ponajnovijem izveštaju, ona je sada na 109. mestu (od 138 zemalja, WEF 2016, p. 315).


[1] Koliko je ova cena bila niska postaje jasnije, ako se zna da je Fudbalski klub „Crvena zvezda“ u to vreme prodala fudbalera Olivera Dulića za 25 miliona dolara.

[2] Čak je predsednik AEN prof. Madžar pao pod uticaj tih priča o „čileanskom privrednom čudu“ pa je u jednom radu napisao: „Čile je u fazi liberalizacije jedno, nipošto kratko vreme u svetskim razmerama (pod Lj.M.) figurirao kao paradigma ogromne razvojne uspehe, (Lj.M. 2013,s.39, a podvukao M.K.). Svim autorima koji su pisali i pričali o „čileanskom privrednom čudu“, pogotovu posle 1989.g., pa i prof. Lj.Madžaru mora se postaviti pitanje, zašto je Pinoče, i pored tog „privrednog čuda“ morao da pobegne u Englesku i da u toj zemlji umre.

[3] Veoma detaljni i iscrpni dokazi za ove tvrdnje daju se u radovima Gnuder Fnanc (1996), Naomi Klajn (2009), Dejvid Harvi (2012), Augus Maddison (1995) I Mlađen Kovačević (2015).

[4] Do pre tri godine dr Boško Mijatović i prof..dr Danica Popović su tvrdili da nema svetske ekonomske krize, a njemu se kasnije pridružio i prof. Dr. Lj.Madžar, o čemu sam detaljnije već pisao (M.Kovačević,2015).

[5] Detaljnije i vrlo ubedljivo o tome govori Pogača, Zoltan (2015), Intervju, Pečat br. 350, 2015.

 (nastaviće se)


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...