Šta Čavezova smrt znači za venecuelansku naftnu kompaniju Pdvsa?
Pitanje je šta će se dogoditi kompaniji Pdvsa pod vođstvom Nikolasa Maduroa, Čavezovog naslednika? Verovatno će se stvari isto odvijati. Maduro je prošlog meseca pokazao da će verovatno biti više od dela Čavezovog bloka kada je najavio da će Pdvsa „pripojiti“ udeo naftnih polja koji su u privatnom vlasništvu Suelopetrol
Dakle, Ugo Čavez, predsednik Venecuele je umro 5. marta. To predstavlja znak nade za budućnost Petroleos de Venezuela, državne naftne kompanije koja se „mučila“ tokom njegove 14-godišnje vladavine.
Od 1998. godine proizvodnja nafte u Pdvsa je opala za 25 odsto sa tri miliona na 2,4 miliona barela dnevno, uprkos činjenici da Venecuela verovatno ima najveće zalihe naftnih rezervi na svetu, veće od 500 milijardu barela.
Čini se da je Čavez bio kivan na kompaniju od samog početka. Pad cena nafte krajem 90-ih otvario je vrata Čavezovom preuzimanju vlasti. Porast cena u narednim godinama predstavlao je sredstvo koje mu je pomogao da se održi na vlasti, iako je on sistematski nedovoljno uložio u Pdvsa i „iscedio“ iz kompanije sav novac koji je zaradila, i značajno više.
Tokom 2003. godine nakon što su zaposleni i rukovodioci započeli štrajk u znak protesta zbog Čavezove socijalističke politike, on je otpustio skoro 20.000 radnika.
Od tada se platni spisak Pdvsa više nego udvostručio na oko 110.000 zaposlenih kako je Čavezov režim istovremeno smenio iskusne inženjere koji su bili skeptični oko njegove „revolucije“ i angažovalao sluge koje su bile spremne da postupe po partijskoj dužnosti.
Tokom 2006. godine Čavez je rekao da bi svaki radnik koji se ne slaže sa njim trebalo da ode. „Radnici PDVSA podržavaju ovu revoluciju, a oni koji je ne podržavaju trebalo bi da odu negde drugde. Idite u Majami.“
Čavez je koristio kompaniju Pdvsa kao svoju ličnu kasicu prasicu kako bi finansirao socijalne projekte. Od 125 milijardi dolara prihoda tokom 2011. godine, oko 24 milijardu dolara je otišlo na državu u obliku tantijema i poreza a 30 milijardi dolara je otišlo na predsednički fond za podmićavanje, prema Rojtersu. Od 2006. godine dug kompanije se povećao za dest puta na 34 milijardu dolara.
Da li je ova velikodušnost postigla išta? Ne posebno. U saopštenju sa konferencije CERAweek u Hjustonu, Danijel Iergin, predsednik energetskog konsultanta IHS-CERA rekao je da Čavez „ostavlja za sobom ekonomiju koja je u velikoj meri oslabljena potrošnjom, intervencijama, inflacijskim odlivom kapitala i nedostacima.“
Nezadovoljan time što je opustišio kompaniju zanemarivanjem, Čavez je bio spreman da uništi efikasnost imovine Pdvsa nacionalizacijom projekta kojima su upravljale kompanije Ekson Mobajl (ExxonMobil) i Konoko Filips (ConocoPhillips). Nakon arbitraže, Ekson je dobio 900 miliona dolara zbog njegovog gubitka.
Prošlog avgusta zbog curenja gasa u rafineriji Amuaj u zapadnoj Venecueli došlo je do eksplozije i požara, koji je trajao danima, a gde je poginulo više od 40 ljudi. Vatra je zahvatila rezervoare, i danima nakon požara, nafta je nastavljala da curi iz napuklih podzemnih cevi.
Bilo da je u pitanju Božje delo ili je to rezultat lošeg upravljanja, vatra u Amuaj je učvrstilo koncept da je Pdvsa postao trula olupina koja se urušava sama od sebe.
Nekolicina naftnih kompanija su nastavile da rade s namerom da ostanu do samog kraja u Venecueli, pogotovo Ševron (Chevron), koji zauzima stav za budućnost da držanjem sa zemljom kada su teška vremena možda i rezultira tako što će dobiti povoljnu poziciju kada na vlast stupi razumniji režim.
U očaju, početkom ove godine, Čavez je, posredstvom kompanije Pdvsa, tražio da dobije kredit od šest milijardu dolara - od Kineske razvojne banke (četiri milijaru dolara) i Ševrona (dve milijade dolara). Gotovina od Ševrona je, navodno, bila određena za zajednički poduhvat kompanije Petroboscan. Američka naftna kompanija je prethodno pozajmila Pdvsa milijarde.
Ali Čavezov najveći partner bila je Kina. Peking je u protekloj deceniji pokazala volju da podpomogne Čavezove želje za jeftnijom naftom nego bilo koje vrste socijalnih ciljeva (Venecuela bi mogla samo da sanja da ima ekonomske planere tako kompetentne kao što su Kineski). Venecuela otplaćuje kineski dug od 36 milijardu dolara naftnom, ne gotovinom.
Do prošlog septembra finansijska situacija u kompaniji Pdvsa postala je veoma ozbiljna tako da je kompanija plaćala dobavljačima usluga po principu „dođem ti“.
Dakle, šta će se dogoditi kompaniji Pdvsa pod vođstvom Nikolasa Maduroa, Čavezovog naslednika? Verovatno će se stvari isto odvijati. Maduro je prošlog meseca pokazao da će verovatno biti više od dela Čavezovog bloka kada je najavio da će Pdvsa „pripojiti“ udeo naftnih polja koji su u privatnom vlasništvu Suelopetrol.
Šta god da se sledeće desi, možemo da budemo sigurni da ukoliko se ne ispostavi da Maduro ima istu harizmu kulta ličnosti kojom je Čavez upravljao, venecuelanski partneri, pogotova Kina, biće sve više nevoljniji da preuzmu ulogu „naivčine“. Naftna industrija je strpljivo čekakla da Čavez umre sa nadom da ko god sledeći dođe na vlast biće zainteresovaniji pre za stvaranje vrednosti nego za uništavanje iste.
Nadajmo se da je vreme koje će Maduro biti na čelu ograničeno. Novi predsednički izbori biće raspisani krajem ove godine. Maduro će se suočiti sa jakom konkurencijom koja dolazi iz opozicije - Enrike Kapriles.
Na osnovu Marka Džonsa, šefa na političkim naukama sa Univerziteta Rajs, Kapriles bi mogao da bude tračak nade. „Ako Kapriles pobedi, on će skoro sigurno okončati Čavezovu politiku isporuka nafte, u zemljama kao što su Kuba i Nikaragva, o ekstremno povoljnim finansijskim uslovima.“
To ne samo da bi pomoglo Venecueli, već bi moglo, takođe, da okonča drugi antagonistički ražim. „U slučaju Kube, prestanak naftnih isporuka iz Venecuele će osakatiti već poljuljanu ekonomiju zemlje.“
Ako Maduro ipak nekako pobedi i nastavi Čavezovim putem, onda Pdvsa neće biti samo pozajmljen novac, već pozajmljeno vreme.
