Kupujmo domaće nije zaživelo u Srbiji

Pripremajući se za ulaza ku Evropsku uniju hrvatsk iseljaci i ribari su morali s takozvanog plavog dizela da pređu na skuplji evro-plavi dizel, sa znatno manjom količinom sumpora. Ova korekcija bila je neophodna zbog usklađivanja sa ekološkim zahtevima EU.

Hrvatska naftna kompanija INA je sredinom februara počela sa isporukama evro-plavog dizela, koji je od plavog dizela, koji se prodavao za 6,26 kuna /0,83 evra/litar skuplji za 0,60 kuna /0,08 evra/ po litru.

Ova vest nije baš oduševila hrvatske poljoprivrednike i ribare, koji, inače, ovo specijalno gorivo namenjeno traktorima, poljoprivrednim mašinama i čamcima kupuju putem pametnih kartica, uvedenih 2010. godine, kako bi se sprečile malverzacije, odnosno, to da regresirano gorivo ne završi u kamionima ili putničkim automobilima.

U Srbiji, koja još pravi pionirske korake u sektoru subvencionisanja poljoprivredne proizvodnje i pametne kartice se još ne pominju. Pravo na regresirano gorivo imaju samo registrovan poljoprivredna domaćinstva, pa oni koji nisu “čisti” seljaci ne mogu da očekuju pomoć od države. Ima tu još tema, poput one da seljaci ne troše gorivo samo u vreme setve i žetve, ali o tome treba da razmišljaju kreatori strategije poljoprivrede, koja je jedna od najpouzdanijih izvoznih uzdanica srpske privrede.

Temu regresiranog goriva i ove godine u javnost, međutim, lansiraju naftaši. Mada Ministarstvo za poljoprivredu još nije raspisalo tender na kome će izabrati ponuđača subvencionisanog goriva za ovogodišnju prolećnu setvu iz Udruženja naftnih kompanija Srbije je tom istom ministarstvu u saopštenju poslatom medijima upućen apel da se regresirano gorivo (dizel D2 i evrodizel) ubuduće prodaje na svih 1.200 pumpi u Srbiji.

UNKS se poziva na načelo ravnopravnosti učesnika na tržištu, ali i obezbeđeno pouzdanije snabdevanje ratara dinamikom koja prati intenzitet poljoprivrednih radova. Uz to zamera Ministarstvu (odnosno, državi) što je kao kriterijum prilikom prošlog tendera navela uslov da ponuđač, kompanija pojedinačno ili kao konzorcijum, mora imati najmanje 200 benzinskih pumpi. Tvrdeći da samo NIS ispunjava taj uslov (sa 350 pumpi) UNKS dalje zamera državi što je njima prošlog puta ostavila samo četiri dana da formiraju konzorcijum.

Nameće se, međutim, pitanje, što se članice UNKS-a, naftne kompanije koje se bave prometom naftnih derivate na veliko i malo u Srbiji nisu međusobno ili sa privatnicima – vlasnicima jedne ili nekoliko pumpi (koji ukupno imaju više od 600 pumpi), već udužile i formirale konzorcijum, kako bi spremno dočekale ovaj tender. Jer, Lukoil Srbija ima 135, OMV Srbija 61 pumpu, EKO Serbia gorivo toči na 47 a MOL Serbia na 34 pumpe (sve ukupno 277 pumpi).

U ovom talasanju javnosti ovi naftaši čak tvrde da bi prodaja regresiranog goriva za poljoprivredu na svih 1.200 pumpi dovela do najmanjih troškova transporta za same poljoprivrednike. I, tu sami sebe spotiču jer, zaboravljaju da je gro njihovih pumpi van seoskih atara. Naftne kompanije, članice UNKS-a su se, birajući lokacije za svoje pumpe, odlučivale uglavnom za autoputeve, prometne saobraćajnice, prilaze velikim gradovima ili njihovo najuže jezgro. Ta logika je i razumljiva jer, tu je najveći promet pa samim tim i najveća mogućnost prodaje. Ali, nijedan seljak neće doći traktorom u centar Beograda ili nekog drugog većeg grada u Srbiji. Takođe, poljoprivredne mašine ne mogu na autoput.

To bi morali da imaju u vidu svi naftaši pa i poslovodstvo u samoj Naftnoj industriji Srbije, koji su neke, kako kažu nerentabilne pumpe po selima, zatvorili ili na njima ukinuli drugu smenu, pa seljak kada se vraća sanjive ne može da napuni rezervoar.

Kako im svima promet opada trebalo bi da razmisle o tome da li su se, ipak, odrekli profita koji teško da će nadomestiti na modernoj pumpi u gradu.

Udruženje naftnih kompanija zamera, takođe, državi i to što je zabranila uvoz dizela D2, koji čini čak 90 odsto potrošnje naftnih derivate u poljoprivredi. Time je, kako kažu, NIS-u prepušten monopol u snabdevanju ovim gorivom.

Ova optužba NIS-a za monopol je, međutim, teško je održiva jer i u susednoj Hrvatskoj je proizvodnja plavog dizela bila prepuštena domaćoj rafineriji, odnosno INI i nisu ga uvozili. U Hrvatskoj je, podsetimo, javnost naprosto bombardovana sloganom: “Kupujmo domaće!”

Bez obzira što je suvlasnik INE mađarski MOL, koji svoju kompaniju ima i u Srbiji, forsirala se INA. U naftaškim krugovima u Beogradu se čak čuju komentari da i u Mađarskoj država štiti svog proizvođača, dakle MOL, pa ne pušta da regresirano gorivo seljacima neko uveze sa strane. Ali, čak i da nije tako. Zašto je u Srbiji greh forsirati domaću proizvodnju. Tim pre što je suvlasnik NIS-a država, sa oko 30 odsto vlasništva. NIS je, uz to, modernizovao rafineriju nafte u Pančevu i ona je sada osposobljena da proizvodi gorivo za poljoprivredu po standardima EU: gasno ulje 01, u kome će sadržaj sumpora biti 1.000 PPM.

NIS će D2 gorivo (u kome je sadržaj sumpora do 10.000 PPM) proizvoditi do 1. avgusta. Država je tako odlučila štiteći standard ne samo seljaka već i potrošača ovog goriva iz sektora građevine i vojsku. Iako će Srbija datum pristupanja EU možda dobiti pre tog 1. avgusta proćiće još puno setvi i žetvi pre nego što zemlja bude i zvanično primljena u tu familiju. A već od ovogodišnje jesenje žetve i setve umesto D2 i naši seljaci će, poput hrvatskih, kupovati gorivo evro kvaliteta.

Ne sumnjam da će se zbog toga što će gasno ulje 01 biti skuplje od dizela D2 mnogi od poljoprivrednika da se naljute na državu. Zbog cene. A i zbog toga što se u Srbiji, na žalost, voze traktori koji su stari 30 pa i više godina, čijim motorima čak više prija D2 (zbog veće viskoznosti). Malo će ko od njih moći u međuvremenu da kupi nov traktor, kombajn ili neku drugu od savremenih mašina. Seljaci u Srbiji jedva preživljavaju i njima danas nije do ekologije.

I to treba da imaju u vidu svi koji se spremaju da učestvuju na tender za prodaju regresiranog goriva za setvu ovog proleća.