Sledi era gasa
Nećemo više živeti u„eri nafte“ u kojoj su SAD imale vodeću poziciju, nego „eri gasa“, čije dokazane rezerve mogu da zadovolje potrebe civilizacije bar još 250 godina. Pentagon smatra da uzdizanje prirodnog gasa na mesto najvažnijeg energenta slabi poziciju SAD, dok Rusija na tom tržištu zauzima vodeću poziciju. (foto: ruska gasna platforma Sahalin)
U naše vreme sve ozbiljnija pretnja NATO-u dolazi iz Rusije ali, nisu vojne prirode nego ekonomske. Svet nafte biće zamenjen svetom gasa, smatra Pentagon.
Ekonomski preporod Rusije postaje sve veća pretnja globalnoj dominaciji SAD, smatra autor istraživanja „Prirodni gas kao instrument državne politike Rusije“, koje je krajem prošle godine objavio Institut za strateška istraživanja Ratne škole Vojske SAD.
Najveću ulogu u tome ima činjenica da se svetske zalihe nafte bliže kraju, i realnost primorava analitičare Pentagona da suštinski revidiraju prognoze razvoja situacije u svetu u narednih nekoliko decenija.
Današnji svetski poredak je zasnovan na činjenici da „krv civilizacije“, naftu, svojom ekonomskom i vojnom moći kontrolišu SAD. Američke oružane snage imaju pod svojom kontrolom više od 60 odsto naftonosnih regiona planete. Američke kompanije kontrolišu značajan deo globalne naftne industrije u svim fazama tehničko-ekonomskog ciklusa: od istraživanja i eksploatacije do prerade i formiranja tržišta gotovih proizvoda. Američke berze određuju koja će sutra biti cena nafte.
Osnovna ideja raspodele snaga u svetu posle 1945. godine bila je da se obezbedi direktan pristup što većem delu svetskih rezervi nafte i kontrola nad njima. U ovoj geopolitičkoj igri SAD su odnele pobedu. Ali, na početku 21. veka, situacija se izmenila. Raspoložive rezerve nafte su pri kraju, a alternativni izvori energije (biogoriva, energija vetra i sunca i slično) još uvek ne mogu da se koriste na industrijskom nivou.
U takvoj situaciji će vodeću ulogu neizbežno zauzeti prirodni gas. Dokazane rezerve prirodnog gasa su tolike da, uz današnji nivo potrošnje, mogu da zadovolje potrebe civilizacije bar još 250 godina.
Uzdizanje prirodnog gasa na mesto najvažnijeg energenta će, međutim, kako smatraju analitičari Pentagona, neminovno povući za sobom i preuređenje celog sistema svetskog poretka. Nećemo više živeti u„eri nafte“ u kojoj su SAD imale vodeću poziciju, nego „eri gasa“, u kojoj će pozicija SAD biti dosta slaba.
Najvažnija razlika je to što u „eri gasa“ neće biti moguće koristiti vojno-političku silu za postizanje dominacije, onako kako je to do sada bio slučaj. Gas je po svetu ravnomernije raspoređen i to zahteva daleko više snage za direktno kontrolisanje velikih nalazišta.
Budući da se gas isporučuje uglavnom fiksiranim gasovodima, zemlje potrošači i zemlje proizvođači gasa dublje su povezani nego kada je u pitanju kupoprodaja nafte, čiji su putevi isporuke mnogo fleksibilniji. Konačno, infrastruktura gasne industrije i pravila tržišta gasa formirali su se tokom poslednjih decenija bez učešća SAD, i upravo Rusija na tom tržištu zauzima vodeću poziciju.
Težnja SAD da na neki način utiču na ono što se događa vidljiva je u pokušajima da se razvije sistem isporuke tečnog prirodnog gasa (u ovom stanju gas se može prevoziti brodovima i drugim transportnim sredstvima, a ne samo putem gasovoda) i da se razradi tehnologija dobijanja prirodnog gasa iz uljnog škriljca. Međutim, problem je to što je tehnologija za pretvaranje prirodnog gasa u tečno stanje i obratno veoma skupa, dok proizvodnja gasa iz uljnog škriljca za sada izaziva mnoge osude u ekološkom smislu.
Sve ove okolnosti daju Rusiji ozbiljnu ekonomsku i geopolitičku prednost. Postojeći sistem bilateralnih ugovora koje su evropske zemlje zbog gasa potpisale sa Rusijom polako narušava jedinstvo ne samo EU, nego i NATO-a. Mnoge članice ove vojne alijanse danas u potpunosti zavise od ruskog gasa. Ako se uzme u obzir i najnoviji trend odustajanja od nuklearne energije, ova zavisnost će se samo povećavati.
Šta mogu da učine SAD? Najverovatnije će vršiti pritisak na svoje saveznike da revidiraju praksu potpisivanja bilateralnih sporazuma vezanih za gas sa Moskvom i zahtevati izgradnju jedinstvene politike poslovanja vezanog za ovaj energent. Međutim, biće veoma teško postići tako nešto. U uslovima ekonomske krize evropske države će biti spremne da izlaze u susret Rusiji po raznim pitanjima. Pritisak SAD da se što pre izgradi sistem protivraketne odbrane na granici sa Rusijom može se tumačiti kao jedan od pokušaja da se ojača NATO.
Što se tiče Moskve, za nju dolaze izazovna vremena. Sve ovo će nužno uticati i na moguću reviziju nekih aspekata strategije nacionalne bezbednosti Rusije. „Era gasa“ će zahtevati od najveće zemlje na svetu izuzetnu čvrstinu, mudrost i odmerenost u donošenju odluka i izboru saveznika.
