Hrvatska vlada zaboravila šta je obećala

Verovatno premalo ljudi u Hrvatskoj povezuje da je ono što se događa njima ono što se događa u celom svetu i zato protest, koji je deo globalnog pokreta, ne doživljavaju kao nešto što bi trebali podržati, kaže Krešimir Sever, predsednik NHS-a, komentarišući slab odaziv građana na protest protiv divljanja neoliberalnog kapitalizma 12M, koji je u subotu održan u Zagrebu. Pet sindikalnih centrala ga je podržalo, kaže, jer žele da upozore na to da je sve više onih koji rade bez plate, ili s platom od koje se ne može preživeti, vlast najavljuje izmene Zakona o radu, fleksibilizacija radnog odnosa uzima maha, raste nezaposlenost...

„Sve je to deo globalnog pokreta pohlepe, koji predvode finansijske institucije, banke, ali i MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija i povezane političke elite. Opet se pokazalo, kako u svetu, tako i kod nas, da je manje važno da li je Vlada leva ili desna, jer i jedna i druga vrlo slepo slede upustva koja dolaze iz tog snažnog finansijskog sektora. Ljudi koji su na svojim leđima osetili da im je poskupeo kredit i da nemaju novca da vrate kredita trebali bi to povezati s trendovima na globalnom nivou, ali ne povezuju. I dodatno, u Hrvatskoj je standardni problem da su ljudi jednostavno ubijeni u pojam, ne veruju u sebe, utonuli su u rezignaciju i poljuljana im je vera da sami mogu nešto učiniti, ili da to mogu povezani s nekim drugim. Ljudi su poverovali da će političke promene doneti zaista promenu, ali su se već navikli da različite stranke koje iz opozicije dođu na vlast zaboravljaju obećanja, pa ih i to dublje tera u rezignaciju,“ kaže Sever.

Kakav je Vaš utisak, da li se to dogodilo i s trenutnom Vladom?

- Ova je vlast u opoziciji govorila da zna što će kada dođe na vlast, da znaju što treba učiniti da se popravi standard građana i građani su se usudili da poveruju. I što je usledilo - povećanje stope PDV-a, poskupljenje goriva, bez intervencije Vlade, poskupljenja, poskupljenje komunalija, poskupljenje struje i gasa... U nekim zapadnim zemljama, kad bi struja poskupela za pet odsto, milion ljudi bi izašlo na ulicu, kod nas je to poskupelo za 20 odsto, a građani i dalje ćute, jer očigledno ne veruju u sebe.

Usudili su se da poveruju da će ova vlast napokon nešto da promeni, ali sve ih je to opet gurnulo još dublje u rezignaciju iz koje su se jedva usudili da malo dignu glavu. Još kad vide poruku premijera koji sleže ramenima i kaže da je ovakvo stanje jednostavno neminovnost, ili kad čuju uvredljive poruke potpredsednika Vlade koji poručuje da smanje pričanje mobilnim telefonima, pa će moći platiti račune, očigledno je da nas sve to gura da ne verujemo ni u sebe ni u druge.

Kako komentarišete ocene guvernera HNB-a o tome da su svi pokazatelji koji bi trebali ukazivati na to da idemo prema promenama negativni?

- HNB dugo vremena ćuti, a onda redovno daje isključivo pesimistične prognoze. Ova prognoza je verovatno delom utemeljena, ali činjenica je da i HNB nosi deo odgovornosti za događanja u zemlji. Bez obzira na to što se vlasti menjaju, HNB ima svoju standardnu politiku koju ne menja i trebamo se zapitati što je HNB zapravo učinio da pomogne hrvatskoj privredi, da izađemo iz krize. I je li što učinio da pritisne banke da se smanje kamate na kredite, što je nužno za pokretanje privrede.

Dakle, kad govorimo o različitim krivicama - bivših vlasti, novih vlasti, moramo uključiti i HNB koji pasivno posmatra i analizira situaciju ali vrlo skromno vuče poteze. I ne treba zanemariti da je u pozadini poslednje poruke guvernera Rohatinskog da se vlast treba odlučiti na radikalne rezove i na radikalne reforme, za koje po navici znamo da se redovno usmeravaju preko leđa građana. Ukratko, bez obzira na to što to nije jasno izrečeno, možemo naslutiti u kojem pravcu ide ta poruka.

Koliko su za to što nema suštinski kvalitetnijih društvenih promena krivi sami sindikati?

- Teško mogu prihvatiti da sindikati imaju nekakvu krivicu u tom kontekstu, ne samo zato što sam sindikalista, nego zbog toga što sindikati zaista rade.

Deo sindikalnog rada je i u onome što javnost, zapravo, ne vidi, većini promiču one pozitivne stvari koje se dogode, na primer sklopljeni kolektivni ugovori u firmama, hiljade ljudi koji su spašeni od otkaza ili vraćeni na posao, milioni kuna koje su sindikalni pravnici utužili i naplatili od poslodavaca u korist članova sindikata, uticaj sindikata na zakone i druge propise koji se donose, koji je vrlo snažan...

Sindikati, zapravo, puno rade. Ali, kada se ocenjuju, to se prečesto svodi na nekolicinu čelnika sindikata, a ne šire. Na činjenicu da se ljudi udružuju u sindikate da bi promovisali svoje interese, pa bi trebali shvatiti da su oni sindikat, a ne samo čelnici pet sindikalnih centrala i čelnici granskih sindikata. Bez članstva, nema sindikata i ako članovi nisu s nama, ne pomaže ni to što su neki sindikalni čelnici spremni da se postave ispred njih.