MALE ŠANSE ZA JEFTINIJE GORIVO

Male su šanse da će se ostvariti nadanja trgovaca benzinom i dizelom i vlasnika automobila koji troše ove derivate, da će se država odreći budžetskog prihoda koji ostvaruje naplatom akcize na ove naftne derivate.

Kreirajući budžet za 2010. Godinu, stratezi u Vladi Srbije su isplanirali da će ove godine od akciza na naftne derivate u njega „uliti” za 15 milijardi dinara više nego lane, kada je iz ovog izvora „natankovano” 50 milijardi dinara akciznih „oktanskih” prihoda za državnu kasu.

Konstantna poskupljenja sirove nafte na svetskom tržištu i jačanje dolara u odnosu na dinar i evro, doveli su do toga da osnovica za obračun maloprodajnih cena neprestano raste. Uz činjenicu da je Naftnoj industriji Srbije priznata veća rafinerijska cena nego vlasnicima rafinerija u svetu i to da je u Srbiju dozvoljen uvoz (do 1. januara 2011. godine) samo evrodizela i tečnog naftnog gasa (TNG) za automobile - jasno je da su prodavcima tečnih goriva vrlo ograničeni manevarski prostori. Iz Ministarstva rudarstva i energetike, doduše, najavljuju da će Vlada Srbije preispitati samu uredbu, odnosno, formulu po kojoj se usklađuju maloprodajne cene derivata u odnosu na cenu nafte i kurs dolara. Ali, male su šanse da će to bitnije doprineti smirivanju ili padu cena goriva jer svetski naftni igrači, dakle, oni koji određuju cenu sirove nafte, ne razmišljaju o tome kako da vozači ovo malo preostalog „crnog zlata” troše po nižim cenama nego do sada.

Takođe je teško poverovati da će se ovdašnji naftaši odreći profita da bi gorivo bilo jeftinije. Država, eventulano, može frizirati uredbu o cenama naftnih derivata – prepisujući formulu neke druge zemlje. U krajnjem slučaju to neće puno doprineti „smirivanju” cena ako nafta i dalje bude poskupljivala.

Preostaje, po mišljenju mnogih a pre svega malih vlasnika benzinskih pumpi, da se država odrekne priliva u budžet od akcize. Ovo utopističko očekivanje u Srbiji, čija vlada je onomad pozajmila pare od Rusije, povukla pozajmicu od Svetske banke i čeka je popravni ispit sa MMF-om, baš zbog toga što loše gazduje državnom kasom, ima šansu da se ostvari taman toliko kao i, na primer, nadanja da će se vladajuće partije odreći blanko ostavki svojih poslanika u parlamentu.

Tim pre što je, da se vratimo na početak priče, u prva tri meseca ove godine deficit budžeta Srbije bio je 21,4 milijardi dinara, pošto su prihodi bili 144,3 milijarde, a rashodi 165,6 milijardi dinara. Tome je doprineo i pad prometa naftnih derivata jer, sa manjom prodajom benzina i dizela smanjen je i priliv od akciza. Privatnici vape da im je prodaja opala čak za 40 odsto, što je verovatno tačno. Pogotovo u pograničnim područjima ka Republici Srpskoj, čiji stanovnici, racionalno gazdujući svojim budžetom, odlaze „preko” u nabavku kućnih potrebština u hipermarkete pa usput natankuju i jeftinije gorivo u rezervoare svojih automobila. Veći naftni igrači na srpskom tržištu otvoreno ne govore o tome koliko im je smanjen promet ali na osnovu toga da je NIS otpočeo tržišnu utakmicu sa konkurencijom, pa benzin i dizel prodaje po cenama koje su niže od maksimalno dozvoljenih (koje propisuje država po uredbi o cenama) i da, na primer, Lukoil ovog vikenda neće iskoristiti pravo da naviše koriguje cene benzina i dizela - vidi se da i njima opada prodaja. Nezvaničan podatak je pad prometa za oko 15 odsto u prva tri meseca ove godine. Dakle, za toliki procenat je opao i nivo priliva od akciza u državnu kasu.

Ako bi Vlada Srbije uslišila molbu privatnika i akcize na benzin i dizel smanjila za 10 odsto to bi, doduše, bilo jednokratno pojeftinjenje za nekoliko dinara (akciza na litar motornih benzina je 44,7 dinara a na dizel 30,7 dinara). U ceni goriva, koja je „prešišala” stotku, ta tri – četiri dinara su kap u moru. Već sada je evidentno da se kod bogatjih slojeva stanovništva cena goriva ne odražava na potrošnju. Beogradske ulice i dalje su zakrčene automobilima.

Problem su siromašniji građani ali i kategorije potrošača poput poljoprivrednika kojima cena dizela predstavlja ozbiljan atak na prolećnu setvu i generalno, planiranje radova na njivama ubuduće. Država o njima, svakako mora da povede računa i nađe neki drugi model jer ne bi smela cena goriva poslužiti za „uterivanje” seljaka u katastar registrovanih poljoprivrednih domaćinstava. Srbija se do sada nije ozbiljno pozabavila onim domaćinstvima gde takozvani polutani i rade negde i obrađuju nekoliko hektara poljoprivrednog zemljišta. Čak i mnogi koji su čisti seljaci neće da se registruju jer uslov je da uplaćuju penziono osiguranje a ako nisu veleposednici pa imaju više hektara zemlje sva pomoć države im ode na plaćanje doprinosa za penziono osiguranje. Dakle, ne ostaje im za finansiranje same poljoprivredne proizvodnje i kupovinu skupog dizela za traktore i ostalu mehanizaciju.

Vlasnici pumpi predlažu da država preraspodeli akcize pa da poveća ovaj namet na tečni naftni gas. Ovakvom odlukom svakako bi bili nezadovoljni taksisti i svi vozači koji se ponašaju racionalno i ekološki, pa su u minulom periodu finansirali prepravke svojih automobila na potrošnju TNG-a.

Stratezima Vlade Srbije, svakako neće biti lako da reše ovaj problem ali, on se i ne može posmatrati parcijalno. Država bi morala konačno da napravi strategiju energetike, pa samim tim i u sektoru naftnog biznisa u Srbiji. Takođe, da reši kako privredu i poljoprivredu da zaštiti od ovakvih cenovnih šokova. Ali, ovo je već tema koja se iz vlasti najlakše zamagljuje obećanjima – praznim i bez osnova, poput onoga iz januara, da sledi niz pojeftinjenja naftnih derivata.