KOLIKO KOŠTA PRERADA NAFTE

Novi većinski vlasnik Naftne industrije Srbije, ruski Gazpromnjeft, od Vlade Srbije zatražiće novu cenu rafinerijske prerade nafte od 108 dolara po toni, nezvanično saznaje Balkanmagazin. Pored samog troška proizvodnje derivata iz sirove nafte, u ovu cenu uračunati su i gubici na kursnim razlikama i trošak investiranja u rafinerije u Pančevu i Novom Sadu. Takva cena rafinerijske prerade je preko tri puta veća od one koju sada NIS naplaćuje za preradu jedne tone nafte.

U predlogu cena derivata, koji je sačinila radna grupa Vlade Srbije, prema nezvaničnim informacijama Balkanmagazina, uslužna prerada bi ubuduće mogla da košta svega 35 dolara po toni, a maloprodajna marža bi mogla da bude sa pet, povećana na 5,5 dinara po litru. Vlada Srbije, međutim, još nije donela odluku o izmenama Uredbe o cenama naftnih derivata.

Kome pripada gubitak

Na pitanje Balkanmagazina o tome kako komentarišu to što Vlada Srbije još nije donela odluku o izmenama Uredbe o cenama naftnih derivata i kako to utiče na poslovanje NIS-a, iz Pres službe ove komanije su u pisanoj formi odgovorili:

„Poslednji put cena prerade u spskim rafinerijama bila je promenjena 2005. godine i utvrđena je u iznosu od 29 dolara po toni. Krajnja cena naftnih derivata formira se na osnovu faktičke cene nafte, cene prerade (29 dolara po toni), troškova transporta, akciza i fiksne maloprodajne marže prodavca (5 dinara po litru). Na osnovu rezultata poslovanja tokom 2008. godine NIS je obavestio Vladu Srbije da faktički troškovi prerade iznose više od 52 dolara po toni, a da kursni gubici u 2008. godini nadmašuju 50 dolara, što preračunato na obim prerade iznosi preko 100 dolara po toni (prerada + kursni gubici). Time je krajnja prodajna cena derivata bila znatno niža od faktičkih troškova NIS-a, što je dovelo do gubitaka u poslovanju NIS-a u 2008. godini.“

Ovo potvrdjuje preliminarna procena nezavisnog revizora – kompanije KPMG, po kojoj je NIS 2008. godinu završio s gubitkom od 3,862 milijarde dinara. Iz Pres službe NIS-a najavljuju da će „ti podaci biti precizirani do 1. juna ove godine. U NIS-u je novi menadžment pristupio izradi programa za povećanje efikasnosti kompanije, za analizu troškova i vraćanje debitorskog duga.“

Na snazi je zvanična cena prerade, koju je Vlada Srbije odredila, i ona iznosi 29 dolara po toni ali je NIS – samoinicijativno - naplaćivao 33 dolara. Inicijativu za izmenu ove Uredbe podneli su još novembra prošle godine predstavnici Lukoil Beopetrola, Nafte AD, Petrobarta AVIA, Team Oila kao i bivšeg, srpskog menadžmenta Naftne industrije Srbije. Dakle, pre nego što je u NIS ušao novi, većinski vlasnik – Gazpromnjeft. Kad su stigli Rusi, njihov menadžment je resornom ministarstvu dostavio svoju kalkulaciju troškova rafinerijske prerade.

Naš izvor tvrdi da su Rusi dotadašnji zahtev - za povećanje cene rafinerisjke prerade na 35 dolara po toni - preinačili u iznos od 46,72 dolara po toni (42 dolara plus 10 % na ime dobiti, s tim što bi se ovaj dodatak usmeravao za investicije u modernizaciju rafinerija). Ni ovo, međutim, nije bilo dovoljno pa cifra koju traže kao priznatu rafinerijsku cenu narasta najpre na 66, odnosno na astronomskih 108 dolara po toni.

Zvanična računica još se čeka

Podsećajući da je Upravni odbor NIS-a pre potpisivanja ugovora o kupovini 51% akcija NIS od strane Gaspromnjefta razmotrio biznis plan za 2009. godinu, po kojem su troškovi prerade u poređenju sa nivoom iz 2008. bili povećani, iz pres službe, ističu da „novi menadžment NIS-a u ovom trenutku ponovo razmatra troškove biznis plana za 2009. godinu i planira da 29. maja 2009. godine dostavi Upravnom odboru novi biznis plan za 2009. godinu u kojem se planira unošenje smanjenih troškova u 2009. godini u poređenju s nivoom iz 2008. godine.“

Sagovornici Balkanmagazina iz Vlade Srbije kalkulaciju menadžmenta NIS-a ocenjuju kao nerealnu i netačnu i tvrde da ih NIS nije obavestio o „faktičkim troškovima“.

Baš ti „faktički troškovi“ zapravo će biti glavni problem u iznalaženju nove formule za određivanje rafinerijske cene ako NIS traži da im se u trošak prerade sirove nafte prizna i gubitak na kursnim razlikama pri kupovini sirove nafte.

„To je nerealan zahtev. Kada bi Vlada Srbije odobrila ovaj zahtev NIS-a, bili bi to najskuplji derivati u Evropi. Troškovi prerade su - samo troškovi prerade: struje, vodene pare, radne snage, amortizacije. U njih se ne može uračunati investiranje u modernizaciju rafinerija. Naše rafinerije u Pančevu i Novom Sadu nemaju ni trošak uvoza sirove nafte. Pogotovo nemaju problem sa kursnim razlikama. Naftu uvozi NIS i kompanija ne može taj trošak prevaliti na rafinerisjku cenu“, kaže sagovornik Balkanmagazina i objašnjava da bi situacija bila drugačija da u Srbiji svi učesnici posluju na otvorenom tržištu naftnih derivata.

Rafinerijama u inostranstvu, koje, poput NIS-ovih samo prerađuju naftu i nisu samostalni profitni centri, dakle, koje nemaju trošak uvoza nafte i plasmana naftnih derivata, priznaje se rafinerijska cena prerade od 25 dolara po toni, kažu sagovornici Balkanmagazina. Uz to napominju da je u sadašnjoj ceni prerade, država ostavila prostor i za namirivanje nekih drugih troškova. Ali, kako kažu, ne može se u rafinerijsku cenu prerade ukalkulisati i loša prošlogodišnja procena menadžmenta NIS-a, kada su ugovarali kupovinu milion tona sirove nafte po cenama od oko 130 dolara za barel. Taj potez se pokazao kao promašaj jer je u međuvremenu nafta na svetskom tržištu pojeftinila.

U odgovoru Pres službe NIS-a navodi se da „NIS kao najveća naftna kompanija Srbije, vodi aktivne konsultacije s ministarstvima Republike Srbije u cilju definisanja optimale formule za izračunavanje cene naftnih derivata za sve zainteresovane strane. U okviru tog posla, NIS po nalogu Ministarstva rudarstva i energetike priprema detaljnu ekonomsku analizu procesa proizvodnje naftnih derivata, kako bi dao Vladi maksimalno detaljnu informaciju za donošenje odluke.“

Ostaje da se vidi da li će država pri donošenju odluke o izmenama Uredbe o cenama naftnih derivata, kao „optimalnu formulu“ priznati stavke koje idu u prilog NIS-u ili će štititi i interese drugih, pre svega potrošača goriva. Treba podsetiti da potrošači od 2000. godine kroz cene goriva plaćaju modernizaciju rafinerija ali ona – nije uradjena.