GAS BLOKIRA ŠIRENJE NATO NA ISTOK

Uprkos protivljenjima mnogih političkih i ekoloških lobija sa severa Evrope nedavno je otpočela izgradnja gasovoda Severni tok, koji će Nemačkoj obezbediti dovoljne količine ovog energenta. U završnoj fazi je i ugovaranje izgradnje gasovoda Južni tok. U subotu su ruski premijer Vladimir Putin i austrijski kancelar Verner Fajman potpisali međudržavni sporazum o izgradnji gasovoda Južni tok kroz Austriju.

Iako je važila za protivnika projekata Južni tok, zbog izgradnje gasovoda Nabuko, Austrija je juče potpisala nekoliko dokumenta o učešću u izgradnji ovog gasovoda a juče su ruske agencije (Itar-Tass) prenele informaciju i o tome da francuski Electricite de France (EDF) pristupa projektu Južni tok. Da će se i Rumunija uspeti ubaciti na trasu Južnog toka još se nadaju vlasti u Bukureštu, iako je iz Moskve zvanično rečeno da teritorijom ove države gasovod neće proći.

Pre Austrije sa Rusima su dogovor o izgradnji Južnog toka postigli, najpre, Italijani (pa se može govoriti da je reč o zajedničkom projektu Gazproma i ENI-ja). Potom je Rusija sporazume o Južnom toku potpisala sa šest zemalja: Srbijom, Bugarskom, Mađarskom, Grčkom, Hrvatskom i Slovenijom.

Vlade Bugarske i Grci se, doduše, sada nećkaju – pokušavajući da u Kremlju izboksuju veće privilegije i finansijsku pomoć ali - zvanično ne odustaju. Južnom toku raduju se u Srbiji (onaj deo koji nije antiruski orjentisan), između ostalog zato što će izgradnjom ovog gasovoda zemlja dobiti drugi pravac snabdevanja i prestati da plaća Mađarima previsoke takse a ako se, umesto političkih prepucavanja, nadležni pozabave gasnom infrastrukturom, Beograd će možda iskoristiti šansu da postane bitnije gasno čvorište van EU. Mađarska se, i dalje, nada da će sa Gazpromom pojačati kapacitete svojih gasnih skladišta i tako primat „gasne raskrsnice” u ovom delu Evrope preuzeti od Austrije. Slovenija i Hrvatska su se zadovoljile time da njihovom teritorijom prođe bar krak Južnog toka, čemu se nada i Republika Srpska. Turska je deo projekta postala prihvativši ponudu Rusije da njenim vodama Crnog mora budu postavljene cevi gasovoda.

Anuliran „ukrajinski gasni sindrom”

Južni tok, zapravo je projekat zasnovan zbog želje Kremlja da izbegne ekonomske i političke probleme pošto je, poslednjih nekoliko godina, Ukrajina – čijom teritorijom ide većina izvoza gasa ka Evropi, ucenjivala da joj i dalje ovaj energent isporučuju po povlašćenim cenama. Kao što je poznato, u nekoliko navrata je dolazilo i do obustave isporuka gasa kroz Ukrajinu ka Evropi. Rusi, i pored ekonomske krize, koja je zahvatila i ovu zemlju, ne pomeraju rok okončanja izgradnje – Južni tok treba da bude pušten u pogon 2015.godine. Godišnje će njime moći da se transportuje 63 milijarde kubnih metara gasa, što „pokriva” oko 35 odsto ruskog izvoza gasa u Evropu.

Baš zahvaljujući tom gasu, odnosno, profitu koji Ukrajina ostvaruje kroz olakšice pri uvozu ruskog gasa, Kremlj je uspeo da pripitomi novu vlast u Kijevu. Pokušavajući da umilostivi vlast u Moskvi, da ih ne ostavlja bez prihoda od tranzita gasa ka Evropi, i da im odobri bar deo nekadašnjih povlastica, predsednik Ukrajine Viktor Janukovič je predložio modernizaciju ukrajinskog sistema za transport prirodnog gasa, kao alternativu izgradnji gasovoda Južni tok.

„Predlažemo modernizaciju sistema za transport gasa kao alternativu Južnom toku zato što se Severni tok više ne može zaustaviti. On se gradi”, rekao je Janukovič.

Modernizacija transportnog sistema bi, prema izjavi Janukoviča koju prenosi Tanjug, bila sprovedena u tri faze: izgradnjom gasovoda Bogorodčani- Užgorod, instaliranjem nove opreme i izgradnjom novog gasovoda duž postojećeg. Janukovič je podsetio da je ukrajinski sistem za transport gasa sada sposoban da transportuje oko 120 milijardi kubnih metara gasa.

Kao odgovor na ovu ponudu usledio je sastanak predsednika Ukrajine i Rusije, Viktora Janukoviča i Dmitrija Medvedeva. Rusija je u sredu potpisala anekse važećeg desetogodišnjeg sporazuma, u skladu s kojima će cena ruskog gasa za Ukrajinu biti snižena gotovo za trećinu u zamenu za neke ustupke Kijeva, uključujući produženje korišćenja vojne baze na Krimu od strane ruske Crnomorske flote. Ruska Crnomorska flota ostaje u ukrajinskoj luci Sevastopolj i posle 2017. godine. Beta prenosi izveštaje ukrajinskih i ruskih medija, da će se boravak ruske flote u ukrajinskoj luci produžiti za 25 godina. Ali, nije navedeno da li ugovor stupa na snagu odmah ili nakon isteka postojećeg 2017. godine.

SAD i NATO zatečeni

Ovim paktom sa Kijevom Moskva je pored obezbeđenja budućih nesmetanih isporuka svog gasa ka Evropi istovremeno upriličila i svojevrsnu blokadu širenju NATO-a na istok. Jer, uslov da Alijansa primi neku zemlju u članstvo NATO-a je i da na njenoj teritoriji nema tuđih vojnih baza.

Novinske agencije iz Rusije komentaršu da, ako uskoro ukrajinski parlament ratifikuje dogovor koji su u Harkovu potpisali predsednici Viktor Janukovič i Dmitrij Medvedev (o produženju boravka ruske flote na Krimu za još najmanje 25 godina), Ukrajina neće moći da postane članica NATO još najmanje tri decenije.

Novosti pišu da su „zatajile zapadne obaveštajne službe” i prenose izjavu američke državne sekretarke Hilari Klinton i generalnog sekretara NATO Andersa Fog Rasmusena, koji su prvo rekli da Rusija ne može da sprečava zemlje da se pridružuju NATO, da bi kasnije ublažili svoje izjave. Hilari Klinton je rekla u Talinu da produženje boravka ruske flote na Krimu treba razumeti kao „balansirani pristup spoljne politike Ukrajine“.

Ističući da i Vašington želi dobre odnose s Moskvom, Hilari Klinton je podsetila da je Janukovič posle pobede na izborima prvo posetio Brisel, pa tek onda Moskvu.

Prvi čovek NATO Rasmusen je izjavio da dogovor iz Harkova neće uticati na odnose Ukrajine i NATO. Sada u Briselu tvrde da su i Rusija i Ukrajina - partneri Severnoatlantskog pakta.

Ovakve izjave Hilari Klinton i Andersa Fog Rasmusena idu u prilog Viktoru Janukoviču i ukrajinskim vlastima pred raspravu o ratifikaciji sporazuma.

Moskva gasom finansira Kijev

Sporazum Medvedeva i Janukoviča je, međutim, izazvao proteste ukrajinske opozicije. Nekoliko hiljada ljudi protestovalo je pred parlamentom u Kijevu a bivša premijerka Julija Timošenko je okupljenima poručila da sve opozicione snage moraju da se ujedine zbog otpora ovom sporazumu. Julija Timošenko i druge vođe opozicije, naime, smatraju da sporazum predstavlja prepuštanje Rusiji kontrole nad ukrajinskom teritorijom.

Da bojazan Timošenkove i njenih istomišljenika nije bez osnova vidi se i po izjavi Konstantina Zatulina, člana ruske Dume iz vladajuće partije Jedinstvena Rusija, koji kaže:

„Više nije sporno da Ukrajina neće postati članica NATO. U narednih skoro 40 godina Crnomorska flota ostaje na Krimu, pa priča o ulasku Ukrajine u NATO nije više aktuelna. Slikovito rečeno, NATO je ostao bez „velikog trofeja“, jer im je veoma bilo stalo da baš Ukrajinu prime u članstvo i da dođu Rusiji na granicu”.

Zatulin (inače direktor Instituta za proučavanje Zajednice nezavisnih država - bivših sovjetskih republika) je uveren da predsednik Janukovič ima dovoljan broj glasova u Vrhovnoj radi da ratifikuje postignuti dogovor.

Ovo je realno jer Ukrajini je, objektivno, pretio bankrot. Kredite su od MMF mogli da dobiju uz još veće stezanje kaiša, što bi izazvalo nezadovoljstvo penzionera i drugih siromašnih slojeva stanovništva. U politici nema ničega besplatnog, pa je za jeftin gas Janukovič morao da napravi ustupak na Krimu. Naruku mu je išlo i što istraživanja pokazuju da je narod za ostanak Crnomorske flote koja tamo troši novac pa od toga Ukrajina ima koristi. Bivši predsednik Juščenko je sve to znao ali je njega manje interesovala ekonomija a više politički sukob s Moskvom, jer je mislio da će se tako lakše približiti SAD i ući u EU. Sada će zaživeti saradnja u mnogim privrednim granama, od čega će obe zemlje imati koristi.

Modernizacija ukrajinskih gasovoda

Rusija i Ukrajina će, prema izveštajima ruskih novinskih agencija, osnovati konzorcijum zarad modernizacije ukrajinskog gasovoda. Sergej Šmatko, ruski ministar energetike izjavio je da će zvaničnici obe zemlje uložiti napore da se osnuje konzorcijum, koji će unaprediti mrežu drugog po veličini gasovoda u Evropi i glavne tranzitne pravce za gas između Rusije i Evrope.

Rusija je, inače, pokrenula pitanje osnivanja konzorcijuma pre desetak godina ali je realizacija projekta zaustavljena dolaskom prozapadno orjentisanog Viktora Juščenka na mesto predsednika Ukrajine. Sada je Moskva na korak do realizacije ciljeva po pitanju ukrajinskog gasovoda a, istovremeno, znatno će osnažiti svoju ekonomsku moć u regionu. Baš zbog toga Rusija ne odustaje od Južnog toka. Sergej Šmatko kaže da Rusija, posle sniženja cene gasa za Ukrajinu, ne namerava da preispituje gasne sporazume sa drugim zemljama. Naprotiv, upravo se vidi da nastavlja sa pripremama za gradnju Južnog toka.

Austrija i zvanično partner Rusije

Svoje potpise na pravni okvir za izgradnju deonice Južnog toka teritorijom Austrije stavili su i ministar energetike Rusije Sergej Šmatko i ministar privrede Austrije Rajnhold Miterlener. A osnovni sporazum o realizaciji projekta Južni tok kroz Austriju potpisali su i prvi čovek Gazproma, Aleksej Miler i Volfgang Rutensdorfer, generalni direktor austrijske naftne kompanije OMV.

Sporazumu je potpisan na rok od 30 godina. Njime je definisano da će se Južni tok biti povezan sa distributivnim stanicama i skladištima gasa u Baumgartenu, na granici sa Slovačkom i u Arnoldštajnu, na jugu Austrije. Prema najavi austrijskog Ministarstva privrede, predviđena je mogućnost da i Austrija crpi gas iz ovog gasovoda. Ruska agencija Itar Tas javlja da sporazum još mora da ratifikuje i austrijski parlament.

„Ovaj sporazum poboljšaće bezbednost snabdevanja gasom i ojačati ulogu Austrije kao centralne trgovinske i skladišne tačke za gas,” rekao je Miterlener.

Rusija, inače, podmiruje oko 50 odsto austrijskih potreba za gasom. Gasne kompanije koje su 2006. godine osnovali ruski Gasprom i austrijski OMV imaju mogućnost direktne prodaje gasa na tom tržištu. Zahvaljujući značajnim distributivnim kapacitetima dugim oko 25.000 kilometara, Austrija ima značajnu ulogu u transportovanju ruskog prirodnog gasa u Italiju, Francusku, Nemačku, Mađarsku, Sloveniju i Hrvatsku.

Treba, ipak, reći i to da su Austrijanci, istovreno i u projeku gasovoda Nabuko – konkurenta Južnom toku. Potpisivanje ugovora sa Austrijom Rusi su, prema izveštaju RIA novosti, pozdravili kao „zadat odlučujući udarac Nabuko gasovodu“. Uostalom, nije tajna da je Moskva, da bi anulirala ekspanziju Nabuko gasovoda, čiji je planirani kapacitet 31 milijarda tona, povećala prvobitne planove o kapacitetu Južnog toka sa 18 na 63 milijarde kubnih metara gasa.

Govoreći o potencijalnoj konkurentnosti Nabuko gasovoda i Južnog toka, austrijski zvaničnici i čelnici OMV-a ističu da se “dva gasovoda grade za potrebe različitih korisnika, pa nema razloga da se postavlja pitanje konkurencije“. Gasovod Nabuko snabdevaće gasom zemlje od centralne Azije do Evrope, dok će Južni tok slati ruski gas od Crnog mora do jugoistočne i centralne Evrope.

Ali, nisu mogli sakriti to da su se cenjkali sa Rusima oko ulaska u projekat Južni tok.

Austrijski predsednik Hajnc Fišer i kancelar Verner Fajman su sa Putinom istrgovali da daju prioritet Južnom toku umesto gasovodu Nabuko tražeći povratak prava austrijske nacionalne aviokompanije da leti u Rusiju (oduzeto kada je je nemačka Lufthanza postala većinski vlasnik). Uz to su pregovarali i o izgradnji deonice široke pruge (ruskog standarda) od Košica, preko Bratislave do Beča, kako bi austrijska prestonica postala glavna utovarna stanica železničkog saobraćaja iz zapadne Evrope ka Aziji.

Bukurešt se još nada

I dok su Francuzi sve izvesniji u „južnom ruskom gasnom kolu”, jer su Gazprom i italijanski ENI postigli dogovor o pridruživanju francuskog Electricite de France (EDF) projektu Južni tok, Rumunija još pokušava da se ubaci u ovaj „gasni prsten”. Aleksej Miler, izvršni direktor Gazpromje početkom meseca (9. aprila) izjavio da se Rumunija „više ne može priključiti u projekt, ali da će joj gasovod omogućiti snabdevanje gasom, ili s morske strane ili kopnenim putem”, prenosi rumunski portal 'Nine o'Clock'.

I pored toga Adrian Videanu, rumunski ministar privrede tvrdi da će se njegova zemlja pridružiti projektu gasovoda Južni tok. Kako kaže „u toku su pregovori s Rusijom”, gasovod treba da prolazi po rumunskoj teritoriji.

Rumunija je, inače, manje zavisna od isporuka gasa iz Rusije nego ostale postkomunističke evropske zemlje, jer oko 70 odsto godišnjih potreba podmiruje iz sopstvenih nalazišta. Videanu, takođe, kaže da će Rumunija, pored Južnog toka učestvovati i u projektima za izgradnju gasovoda Nabuko i AGRI. Rumunija sa Austrijom, Mađarskom, Bugarskom, Grčkom i Turskom planira izgradnju gasovoda Nabuko. Ovaj projekat Evropske unije predviđa transport gasa iz Kaspijskog mora, kako bi smanjio energetsku zavisnost od Rusije. Rumunija je ovog meseca potpisala sporazum sa Gruzijom i Azerbejdžanom o transportu azerbejdžanskog gasa u Evropsku uniju kroz projekat pod nazivom AGRI. Taj projekat obuhvata izgradnju dva terminala za tečni zemni gas. Prvi će biti izgrađen u Gruziji, a drugi u rumunskoj luci Konstanca.

Nabuko (ipak) blizu starta

I pored ovakvih poteza Rusa, Konzorcijum zadužen za koordinaciju radova na izgradnji panevropskog gasovoda Nabuko pokrenuo je preliminarni izbor dobavljača cevi i opreme u vrednosti od 3,5 milijardi evra za ovaj projekat. Prijave za učešće na tenderu se primaju do 17. maja, a odabir kandidata za dobijanje porudžbina, konzorcijum će početi u julu, prenosi Rojters.

„Ovo je značajan korak ka početku izgradnje” rekao je izvršni direktor konzorcijuma Rajngard Miček. Akcionari u konzorcijumu su austrijska kompanija OMV, mađarski MOL, rumunski Transgas, bugarski Bulgargas, turski Botas i nemački RVE. Početak izgradnje Nabuko gasovoda, dugog 3.300 kilometara, planiran je za kraj 2011. godine.

Ruski premijer Vladimir Putin odbacio je kao „beskoristan i opasan” evropski projekat gasovoda Nabuko. Agencija DPA prenosi izjavu ruskog premijera Putina koji kaže da je „opasno i beskorisno graditi gasovod bez ugovora o snabdevanju. Nije mi jasno zašto zemlje žele da budu nezavisne od ruskog gasa jer je Rusija u stanju da zadovolji potrebe svojih mušterija u godinama koje predstoje. Naše rezerve su ogromne.”

Šest zemalja u okviru projekta Nabuko tek treba da sklope sporazume o snabdevanju sa Azerbejdžanom, Turkmenistanom i Irakom.

Ovo je, najverovatnije, i razlog što kandidat za novog šefa mađarske diplomacije Janoš Martonji u razgovoru za agenciju Reuters kaže: “Mađarskoj treba projekat gasovoda Nabuko, koji treba da smanji zavisnost EU od ruskog gasa ali i ruski projekat Južni tok, koji treba da osigura isporuku ruskog gasa u EU novom trasom, zaobilazeći Ukrajinu. Naš prioritet je, iz privredne perspektive, veći broj izvora snabdevanja. Ukratko, trebamo i Nabuko i Južni tok.”

Glad za gasom sve veća

Mnogi stručnjaci već godinama, otprilike koliko traje ovo nadmetanje na relaciji EU – Rusija po pitanju gasovoda Nabuko ili Južni tok, ističu da će Evropi trebati sve više energentata, pa samim tim i sav gas koji se može dopremiti do krajnjih korisnika. I Shell previđa povećanje potrošnje gasa. Reuters izveštava da će svetska potrošnja gasa u idućih 20 godina biti u stalnom porastu zbog velikih rezervi i povećanih mogućnosti proizvodnje.

Malcom Brindediz iz Shella kaže da će svetska potrošnja gasa u navedenom periodu rasti po stopi od dva odsto godišnje, tako da će se 2030. godine trošiti 4,5 bilijarde m3 godišnje. To će biti 50 odsto više od sadašnje potrošnje. Shell također očekuje da će se, i pored trenutnih problema na tržištu i recesije, svetska potražnja za prirodnim gasom udvostručiti u idućih 10 godina.

Podaci Međunarodne agencije za energiju (IEA) pokazuju da rezervi prirodnog gasa ima dovoljno za idućih 250 godina. Shell procenjuje da je neophodno povećati proizvodnju i unaprediti tehnike proizvodnje zašta će u idućih 20 godina biti potrebno oko 20 milijardi dolara godišnje. S tolikim investicijama i novim tehnologijama koje se razvijaju, nalazimo se na početku nove energetske revolucije u kojoj je prirodni gas u središtu kao energetski i ekološki prihvatljiv energent, zaključuju u Shell-u.

Baš ovo biće razlog da se gasom ubuduće ozbiljnije pozabavi i NATO. Alijansa već sada među svoje prioritete ubraja borbu protiv terorizma (ima ga i u naftnom sektoru: eksplozije gasovoda i naftovoda, otmice tankera, na primer) ali i bezbedno snabdevanje energentima. Za tako nešto, međutim, moraće za isti sto da sednu čelnici Rusije, evropskih država i SAD. Neki ruski analitičari kažu da NATO tada možda neće ni postojati.