MARIE-ANTOINETTE, INFANTILNA I NARCISOIDNA KRALJICA

Aleksandar Manić

Težište izložbe, sasvim opravdano, stavljeno je na zenit primenjenih umetnosti u Francuskoj, na izuzetan kvalitet prikazanih dela

Smatrana za večitu strankinju u Francuskoj, optuživana za preljubu, vidjena kao rasipnica i nazvana "Madam Deficit", optužena za izdaju i giljotinirana posle Revolucije, Marie-Antoinette (1755-1793), kraljica, žena Louisa XVI, izazivala je kontroverzna osećanja kako za života, tako i dva stoleća posle smrti. Pariski muzej Grand Palais posvetio joj je veliku izložbu trudeći se da izbegne sva preterana vidjenja. Oslonivši se na "istorijske činjenice", izložba je okupila tri stotine umetničkih dela, većinom iz Luvra i Versaja, želeći da osvetli manje poznate strane kraljičinog života. "Izložba pokušava, neostrašćeno, da ispripoveda jedan život, proizvod dvora, koji će pokušati da ostvari više slobode, a onda će biti nenadno slomljen sudbinom", kaže Xavier Salmon, komesar izložbe. Po rečima Pierre Arizzoli-Clementela, drugog komesara manifestacije, u pitanju je "umetnička izložba o ukusu jedne kraljice koja je živela u trenutku kada je francuska umetnost bila na svom vrhuncu".


Marie-Antoinette sa decom, Eugene Battaille

Retko se prave izložbe oko osoba koje sâme nisu ništa stvorile, koje nisu nadahnjivale umetnike, nego su, zbog položaja, bile tema slikara i skulptora, i koje su, bivajući dobar i bogat potrošač, naručivale predmete kod najvećih majstora svog vremena. Da bi se postigla koherencija i osmislila manifestacija, organizator je teatralizovao čitav dogadjaj. Scenografija izložbe bila je poverena Robertu Carsenu, kanadskom reditelju opera. Mada nije znao mnogo o Marie-Antoinette, Carsenu se dopala ideja da ispripoveda kraljičin život. Pošto je odabrao hronološki pristup, on je organizovao izložbu kao operu u tri čina. "Hteo sam da upotrebim prostor tako da se zaboravi da se nalazimo u muzeju", kaže Carsen.


Mali Trianon, kraljičino pribežište u versajskom parku

Prvi čin, detinjstvo i mladost, započinje nizom ogledala i carskom crvenom bojom koja označava poreklo Marie-Antoinette. Naime, ona je bila habsburška princeza i austrijska nadvojvotkinja, poslednje dete carice Marie-Theresie. Ljubimica porodice, Marie-Antoinette nikada nije bila pripremana za državničku ulogu, tako da je njeno obrazovanje bilo zasnovano na poznavanju umetnosti. Svojom udajom za Louisa XVI , koji je igrom slučaja postao kralj Francuske, ona se u četrnaestoj godini našla u Versaju.

Život kao pozorišna predstava

Carsenova scenografija nalikuje nizu malih dvorskih salona, svetlo plave i sivkaste boje u kojima su izložena platna austrijskih i francuskih majstora, prikazujući život princeze do udaje. Posebno se ističu lepi i precizni crteži versajske svadbene zabave iz pera Moreaua Mladjeg. Pored živopisnosti i preciznosti, može da se nasluti da mladi bračni par simboliše novi dvor i stalnu potragu za zadovoljstvima.


Marie-Antoinette sa ružom, Elisabeth Vigée-Lebrun

U drugi čin tragedije bivše habsburške princeze, u bogate godine od 1770. do 1785, ulazi se ispod velike pozorišne zavese. Kraljevska plava, inače boja Versaja, ukazuje na novi status Marie-Antoinette. Pored zvaničnih dvorskih portreta koje su uradili Elisabeth Vigée-Lebrun, Lemoyne, Boizot i Lecomte, čija je svrha bila politička propaganda, izloženi su i kraljičini svakodnevni upotrebni predmeti. To je vreme kada je Marie-Antoinette ostvarivala svoju nezavisnost iskazujući ljubav prema umetnosti. Carsenova scenografija nalikuje teatralnosti i rafiniranosti Malog Trianona, kraljičinog omiljenog pribežišta. "Život Habsburga bio je prilično provincijski, blizak prirodi i duhovnom životu. Dolaskom u Versaj, Marie-Antoinette je imala dosta muka da se navikne na složenost i protokole starog dvora. Njeno nerazumevanje francuskog političkog sistema i intriga, proizašlo je, većim delom, iz činjenice da habsburška monarhija nije bila apsolutistička monarhija francuskog tipa", kaže Henry Bogdan, istoričar i specijalista za Mittelleuropu.


Scenografija Roberta Carsena, Grand Palais

Da bi se uklonila od svakodnevnog života, zaštitila svoju intimu i zadovoljila potrebu za teatralizacijom, ona je u okviru versajskog parka, u Malom Trianonu, načinila svoje idilično "seosko gazdinstvo". Okružila se mladim i lepim osobama i sa njima je provodila vreme u zabavi. "Čim je postala kraljica, ona se promenila, stvorila je svoj svet i sve češće šokirala sve oko sebe", kaže Xavier Salmon. Čak je i njena majka bila iznenadjena ponašanjem svoje kćeri, francuske kraljice, napisavši da se "ponaša i oblači kao glumica", što, u ono vreme, nije bilo ni malo laskavo. Istovremeno, Marie-Antoinette je preuzela na sebe preuredjenje dvora. "Bio je to bogat period za dekorativne umetnosti", kaže Pierre Arizzoli-Clementela, komesar izložbe. "Ona je htela da promeni unutrašnjost prostorija, ali je nije zanimalo koliko to može da košta."

Put ka stratištu

Naručujući upotrebne predmete kod najvećih umetnika Francuske, zainteresovana novim umetničkim tendencijama, ona je odabirala majstore koji su pored tehničke virtuoznosti, posedovali i neophodnu rafiniranost. O tome svedoče izložene komode, kabineti, geridoni, fotelje, lusteri, pribori za jelo i ukrasni predmeti izašli iz ateljea najvećih majstora – Riesener, Weisweiler, Carlin, Jacob, Charpenat... Pored pozorišnog dekora pozajmljenog iz dvora Fontenbloa, izložena je i kraljičina harfa, kao i note sa posvetom Glucka, njenog bečkog profesora muzike.

Uživajući u slobodnom detinjstvu u kome su umetnost i zabava imali značajno mesto, Marie-Antoinette je imala probleme da se prilagodi pravilima francuskog dvora. Tako su njena potraga za srećom, u skladu sa novim idejama Iluminata, njena sklonost ka polemičkim tekstovima Beaumarchaisa, njena ljubav prema luksuzu, učinili da je javnost nije mnogo volela. Dok je ona u Malom Trianonu živela u produženom detinjstvu, počeli su da cvetaju pamfleti, satirični tekstovi i grafike, u kojima je kraljica ismevana i optuživana za različite nedaće naroda.



Mari-Antoinette na putu za giljotinu, Jacques-Louis David

Treći i završni čin tragedije započinje melodramatskim efektom velikog razbijenog ogledala, a nastavlja se kroz zamračenu prostoriju, crnog tepiha, nalik sužavajućem koridoru smrti. Crteži, slike, predmeti i dokumenti, od hapšenja do stratišta, izloženi su na komadima neobradjenog čelika nalik oštricama giljotine. Više nema kofera od oslikane svile u kojima se čuvaju dečje pelene, komoda ukrašenih sedefom i kornjačevinom, niti servisa od pozlaćenog porcelana. Samo karikature, prosta drvena stolica sa sedištem od slame, običan drveni stočić i bela pamučna košulja bez kragne, poslednja odeća francuske kraljice. Izložba se završava Davidovim crtežom koji prikazuje Marie-Antoinette na putu prema giljotini.

Zašto je popularna Marie-Antoinette?

Marie-Antoinette je oduvek fascinirala i budila fantazme. Madame de Staël je od nje stvorila čitavu alegoriju nesreće obične žene, dok je Stefen Zweig smatrao da je Marie-Antoinette želela istovremeno da vlada i da uživa, što nije bilo moguće. Vremenom, istoričari i publika su postali kritičniji prema krvoločnom teroru francuskih revolucionara, te je Marie-Antoinette počela sve više da nalikuje savremenoj junakinji, dok je njena tragična sudbina sve više uzburkavala emocije. René Girard, antropolog specijalizovan za nasilje i religiju, piše da bi ona mogla da se smatra za školski primer žrtve optužene za sve – lakomislenost, glupost, frivolnost, preljubu, pohotu...

Najednom, život Marie-Antoinette je sve više poprimao izgled agonije princeze u svom dvorcu od zlata i počeo da nalikuje modernoj negativnoj bajci engleske princeze Dajane. Obe su na dvor stigle vrlo mlade, imale su probleme sa preteranim izlaganjem privatnog života u javnosti, nisu uspele da se uklope u stroge običaje dvora, želele su više lične slobode i život im je nasilno prekinut u mladosti. Medjutim, prava "popularnost" Marie-Antoinette je započela nedavno snimljenim filmom Sofie Coppole. Upotrebljavajući kič-rok glamur, njena super-produkcija nam opisuje nesreću bogate devojčice, ukazujući time na staru poslovicu da sve nije u novcu. Luksuzna melanholija, neutažena želja za intimom, usamljenost, potrošačka glad i nasilna smrt, učinili su je vrlo bliskom magazinskim likovima današnjih estradnih zvezda. Tako je o Marie-Antoinette, u poslednje vreme, napisano mnoštvo knjiga: "Princeza buntovnica", "Nepotčinjena", "Slomljena kraljica", "Podla Marie-Antoinette"... Pored izložbi i predavanja, na scenu je bio postavljen i mjuzikl "Zovem se Marie-Antoinette" (Robert Hossein), koji se svake večeri završavao glasanjem publike da li će kraljica biti giljotinirana ili poštedjena.


Kirsten Dunst u filmu "Marie-Antoinette" Sofie Coppole

Organizujući izložbu o Marie-Antoinette i povinujući se zahtevima tržišta, Grand Palais je bio nepravedno optužen da je "diznifikovao" život francuske kraljice. Naime, "diznifikacija" bi bila moguća da je Marie-Antoinette iza sebe ostavila nekakav političku, kulturnu ili duhovnu zadužbinu. Bejavši prilično infantilna i narcisoidna osoba, ona se isključivo bavila samom sobom, tako da je težište izložbe, sasvim opravdano, stavljeno na zenit primenjenih umetnosti u Francuskoj, na izuzetan kvalitet prikazanih dela i, u drugom planu, na Marie-Antoinette, privremenu vlasnicu tih predmeta.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...