Stvaranje kao bekstvo iz zatvora (i kristijanizacija Srbije)

Ana Radmilović

„...Crtam i ne spavam a pišem vam ovako siromah o bogatsvu velikom“ (Kristijan Golubović, 2011.)
(foto, izložba u Alternativnom kulturnom centru Gračanica - Nenad Maksimović, direktor AKC Gračanica (levo), Kristijan Golubović, Goran Stojčetović)

„Za početak realizacije projekta izabrali smo izložbu radova Kristijana Golubovića, dugogodišnjeg zatvorenika i najreprezentnijeg predstavnika srpske prison art scene“, piše u pozivnici za izložbu koja, na možda pankerski način, šalje ozbiljnu poruku. Kristijan Golubović pozvan je u Gračanicu, Gračanica je jedna vrsta zatvora koji je do nedavno upravo tako i izgledao, sa žicama, vojskom koja štiti manastir, bila je etnička enklava – dakle geto.

Postoji mnogo vrsta geta u svetu. Neki od njih su zatvori, neki milje u kojem je čovek rastao tako da samo u zatvoru i može da završi, ili započne život. Geto kao mesto gde čovek izmešten s ulice može da, iako zatvoren, nađe pravu slobodu u svom mislećem, možemo da kažemo umetničkom izrazu – ako je tačno da umetnost koja se ne rađa iz duboke potrebe nije ništa do poze i zanata, i ako je Niče bio u pravu kada je rekao da patnja rađa stvaralaštvo (a ne obrnuto), onda je tačno i da je, paradokaslno, geto mesto gde čovek može da pronađe slobodu. To se dešava u rezervatima, dešava se na mestima gde je jedini prozor u svet zapravo prozor u sebe, dešava se na mestima velikih stradanja gde umetnost postaje sredstvo preživljavanja – a koje može da znači i spas zdravog razuma.

Nije ni najmanje čudno da je ovaj fenomen i radoznalost spram zatvorske umetnost doneo Goran Stojčetović, slikar eto, baš s Kosova, svestan zajedničkog imenitelja koji povezuje njega, umetnika s Kosova – dakle, čoveka koji mora prvo da dokaže da je čovek kao i ostali a onda da se bori za to da dokaže da je obrazovaniji od većine tih „ostalih“, pa tek onda da se bori za eventualnu afirmaciju – i zatvorskog umetnika Kristijana Golubovića. Obojica bude asocijaciju na kriminal. Imali smo „kosovizaciju“ a sada se zabavljamo „kristijanizacijom“ Srbije i plašimo decu da će nas te izmišljene reči vratiti u prošlost gde ale i bauci vrebaju.

goran kristijan

Goran Stojčetović (desno) i Kristijan Golubović, na otvaranju izložbe početkom aprila u Gračanici

Stojčetović je pripadnik etničke grupe s Kosova koju kriminalizuju i Beograd i Priština, Golubović  je zvezda crne hronike. O ovom fenomenu, umetnik-kriminalac i njegova prva samostalna izložba, održana u Alternativnom kulturnom centru Gračanica, početkom aprila  2014. – možemo da razmislimo ili da ga odbacimo kao pravljenje cirkusa.

Za one koji ne znaju, cirkus je scenska umetnost stara koliko i pozorište, posebno aktivna u srednjem veku, kada su glumci morali da putuju i da od sela do sela izvode svoje smešne ili upozoravajuće tačke. U jednom takvom pozorištu radio je i Stojčetović, na Kosovu, silom prilika a ne iz egzibicionizma, sklapajući scengorafije, improvizujući s onim što zatekne na terenu – jer je to bio jedini način da se poseti publika u sredinama gde nema ni bine, gde živi po nekoliko Srba koji nemaju mnogo prilike da čuju svoj jezik, onda se pozorište pretvara i u medij koji donosi vesti, posetu onima koje niko ne posećuje i to je umetnost rođena iz nasušne potrebe. Slično zatvorskoj. U tom smislu, možemo da nađemo razlog – zašto Stojčetivić piše ozbiljne kritike Golubovićevih radova, zašto u tome nema  senzacionalizma  nego je čovek obznanio jednu vest:

„Onaj Kristijan stvarno ima talenat, zna bre da slika!“ i tu bismo mogli da nađemo jedinu čvrstu vezu. Iz jednog geta na Kosovu u geto nekih zatvora po Srbiji, Stojčetović koji nije kriv što se rodio na Kosovu i živeo pravi rat a zatim geto a zatim ono posle, i Golubović koji je sam birao svoj put. A onda ostaje pitanje više ontološkog tipa: ko je taj što može da kaže da je sasvim siguran da je birao svoj put? O tome ko je kriv i pojmu krivice verovatno ima samo jedan koji je kompetentan da daje sud. Često nije dostupan i ne daje izjave za medije.

Nakon svega, Stojčetović se zahvaljuje na interesovanju za tu stranu i kaže:

„Hvala ti na želji da  rasvetliš  stvari oko „kristijanizacije” Srbije. Niko iz medija mi se nije javio da pita šta se u suštini desilo, već svako tera svoju priču praveći cirkus od svega. Godinu dana sam se spremao da stupim u kontakt sa Kristijanom Golubovićem. Za tih godinu dana dobro sam razmislio šta me zanima kod njega i napravio strategiju saradnje. Naravno, očekivao sam napade akademaca, moralista i ostalih lešinara, međutim desilo se nešto drugo. Nikome ne smeta umetnost Kristijana Golubovića već način medijskog predstavljanja istog. Kristijan je pola svog života proveo po zatvorima, s druge strane je izuzetno kreativan, prepun snage i želje za civilnom komunikacijom i prirodno je da se, kao takav, ne može odupreti medijskoj euforiji i rasplinjavanju suštine njegovog pojavljivanja u javnosti. Međutim, i to je deo procesa njegove socijalizacije.“

Šta je onda za tebe Kristijan Golubović?

„On je pravi primer čoveka  kome je umetnost pomogla da preživi silne godine u zatvoru. To je suština njegove umetnosti. Kakva je umetnost čoveka sa izuzetnom psihofizičkom energijom, zatvorenog u njegovim najboljim godinama života“, objašnjava Stojčetović, rodonačelnik Prison art scene u Srbiji – projekta koji u nekim drugim getima ove Kugle odavno živi i daje čudesne rezultate, riznicu snova i skriveno blago za psihologe, sociologe, antropologe i ostale – zainteresovane za čoveka i njegovo preživljavanje u vanrednim okolnostima, kao što je zatvor. Može da bude bilo koji drugi geto.

„Crtež je kao poligraf. Bitno je znati videti. Zato sam i počeo saradnju sa stručnim ljudima iz različitih profesija da bi što bolje sagledali fenomen umetnosti ljudi koji stvaraju kroz nagon za preživljavanjem i samospoznajom“, kaže Stojčetović, a na pitanje šta je prepoznao kod Golubovića odgovara svojom ličnom pričom:

rad-goran-i-kiki

Zajednički rad: Kristijan i Goran

„Napraviću paralelu između nas dvojice kroz jedan primer. Za vreme bombardovanja  me je probudila jaka eksplozija zbog koje sam pomislio da je avion pao na moju zgradu. Želudac me kidao i nisam mogao više da zaspim iako sam saznao da je neka kuća dignuta u vazduh, nekoliko kilometara dalje. Odmah sam počeo da crtam da bih video koliko sam pod stresom i šta će da se stvori pod tim okolnostima. Od količine stresa crtež je bio naivan i prepun opisivanja ali mi je bio lekovit. Posle izbeglištva sam živeo u selu Rogača, pod Kosmajem, gde sam skoro dve godine, od 7 do 01 sat slikao, crtao, pisao i čitao. Sve sam zapisivao u dnevnik “Između rada i sna”. Imao sam ludačku ideju da se očistim od svih uticaja, od svih kultura, hteo sam da se ponovo rodim. Kristijan je slično radio u zatvoru.“

„Oduvek sam crtao i pisao“, dodaje Kristijan Golubović, „moj otac je bio veoma talentovan za sve i ja sam njegova loša imitacija. Kasnije, tokom svojih robijanja, ne želeći da se prepustim glupostima i sivilu, odlučujem da stvaram što više iako su uslovi za rad nikakvi. Slikao sam i pisao kao lud“, kaže Golubović i upoznaje nas sa svojim uslovima u istražnim zatvorima.

„Po pravilniku neuređenog sistema zatvora, nisam smeo da imam ništa čime bi mogao da iskažem bilo kakav lični talenat. Improvizovao sam sve i svašta. Nije bilo stola za rad, dnevne svetlosti, materijal su mi branili... sve sam to krišom i prekršajima dobavljao.“

To što je radio da bi došao do materijala govori o njemu ali i nečem drugom, to je nasušna potreba za stvaranjem, u njoj nema voljne odluke „evo ja ću sada da budem umetnik“, ona postaje potreba i nameće se kao prioritet u najneobičnijim uslovima a talenat se rađa na najčudnijim mestima. Nije senzacionalno ako zvezda crne hronike ima dara za nešto ali jeste pomalo zbunjujuće kada vidite šta je sve u stanju da uradi kako bi se domogao sredstava da se nacrta jedan crtež. Ima ih preko hiljadu, takav kakav je, poznat po „hiljadu (ili već koliko) sklekova“ sa celom tom svojom „preteranošću“.

„Neverovatne su priče kako sam pronalazio načine da sav materijal dođe i slike izađu iz zatvora...“, kaže Golubović. „Crtanje vam ne brane ali postavljanje glupavih pitanja odakle vam materijal za to su deprimirajuća. Odakle ti ova ili ona boja? Odakle ti ovolike olovke... lažem mažem-da ih ne bi oduzeli, pretim da ću se samopovrediti, štrajkovati glađu, podići pobunu... i samo tada i tako se, teška srca uzdrže da mi ne oduzmu materijal. Na izdržavanju kazne je drugačije, puštaju materijal, uz zanovetanje. Ali postoje i likovne sekcije, nažalost ja ih nikada nisam posetio jer sam smatran veoma opasnim po sve“.

„Moja umetnost je pronikla iz potpunog haosa koji se srazmerno prilagođavao razvoju moje svesti o dnevnom svetu u kome živim“,  dodaje slikar i scenograf Goran Stojčetović. „Nakon dugogodišnjeg analitičnog i eksperimentalnog rada u umetnosti došao sam do nekih konkretnih rezultata koji dotiču mnoge ljude. Zato sam rešio da osnujem Art brut scenu koja će biti drugačija po funkciji od opšte definisanih okvira art brut umetnosti. Ja sam siguran da je sistem propao, opšte civilizacijske vrednosti su marginalizovane i otud moje interesovanje i empatija za ljude koji ne mogu sami sebi da pomognu a izražavaju se kreativno. Dobro poznajem mračna lutanja, plač i strah usamljenog čoveka.“

Ovo je pitanje za antropologe više nego za likovnu kritiku – nije samo pećinski čovek slikao svoj život, želje, strahove, crtežima prepričavao kako izgleda lov, obraćao se suncu ili kiši ili lavovima ili već nekim nemanima, komunicirao sa stvarima koje ga muče crtežom. Šta je to što goni čoveka da frenetično crta ili piše, iz dana u dan, i onda kada od toga ne samo da nema nikakvu korist, nego nema ni uslova niti bilo kog racionalnog (vidljivog) razloga da to radi, kada to radi zaista samo i isključivo jer mora? Zašto mora baš to da radi, sam, bez nagrade i aplauza, bez podrške i bez svedoka?

Crtež Kristijana Golubovića na nekim mestima liči na slikare naivce ali on, za razliku od njih, crta prizore i simbole koji njemu nešto znače u životu. Slika priče. Na nekim mestima vidimo dobrog crtača koji bi mogao da izlaže svoje radove bilo gde na svetu i ne bismo se začudili da ih vidimo u izlozima galerija kako koštaju silan novac. On, dakle, i ume i ne ume da sakrije motiv i, kao akademnski slikar Stojčetović, negde ume a negde i ne pokušava da bude dobar slikar. On slika da bi preživeo. To i kaže na izvestan način, u odgovoru na pitanje, „zašto toliko truda da bi se došlo do mogućnosti da slikaš u nekom zatvoru?“

„Te slike su meni život, autobiografija svakog momenta mog postojanja. Moje slike nisu nikakav trik, već u dela zarobljenog tela i najslobodarskijeg duha. Ja sam u svoje slike jako verovao... družio se sa njima... u njima stalno poručivao šta mislim svakoga momenta, a najveća umetnost je ta - što sam uspeo sve to pored hiljade prepreka. Stalno sam mislio o sebi kao o mrtvom čoveku pa onda negde odozgo slušao tuđe komentare o mojim radovima. Kako li je on ovo radio, zašto... baš čudan osećaj“, odgovara Golubović, pričajući dalje kako u zatvorima uglavnom krijumčare drogu, mobilne telefone, tablete za smirenje... „dok ja krijumčarim materijal za stvaranje, hranu koja je u zatvoru zabranjena, parfem, garderobu“ .

O čemu ovaj čovek priča? Kakav parfem, kakva garderoba... On priča o neodustajanju ili kako sam kaže „karakter mi ne dopušta mogućnost predaje. Ja bi' crtao i bez ruku, zubima ili nogama-verovatno“, i sad - ne gubeći iz vida ko je Kristijan Golubović i kako nije poželjno pisati afirmativno o čoveku koji ide s jedne TV stanice do druge, pričajući o kriminalu i pokušavajući da kaže kako „kriminal nije zdrav“ a mnogi dobijaju želju da se upravo kriminalom bave jer ih njegovi odgovori na pitanja novinara upravo inspirišu na taj „bogat i uzbudljiv život“ -  ipak je nefer ne primetiti koliko je snage uloženo u opstanak po zatvorima,   verovatno i sam nesvestan principa koji je antički, jačati telo i jačati duh. I kao neverovatne priče o trenzima spomoću kojih „beži u zdrav razum“, pa to nekome bude smešno zbog formulacije, ali ne shvati šta je čovek upravo rekao i da takve priče podsećaju na legende, poput one o Milu sa Krotona koji je umesto tegova koristio tele sve dok nije naraslo u bika – što je jedan od vodećih principa u treningu snage, princip progresivnog opterećenja. Podvizi ovog junaka su verovatno u velikoj meri preuveličani ali princip je ostao.

Ili, neko bogat različitim talentima hvata se za pištolj i odlučuje da bude kriminalac, takav je milje, takve su godine, to je vreme kada normalni momci, ne želeći da se ponižavaju i budu žrtve sistema čine kobnu grešku i „uzimaju stvar u svoje ruke“. Mi pričamo o čoveku koji je simbol tog vremena i tih generacija, jedan od retkih preživelih i možda zabavan za medije koji na površan način prave od jedne tragedije cirkus. To nije priča o njegovoj ličnoj tragediji, niti o njemu kao objektu i žrtvi okolnosti ali te okolnosti jesu postojale, danas ih se s nostalgijom sećaju oni koji su u njima plivali i živimo u takvoj bedi da je reklamiranje Kristijana – kriminalca izrugivanje ne samo s nekim ko je pola života sedeo u zatvorima nego je i ruganje publici, koja se takođe seća tih „okolnosti“ i prepoznaje njihov povratak.

I, da se vratimo  temi, gde pobeći od svega toga? U sebe, što on radi instinktivno a što je prepoznao Stojčetović, opet kroz svoje iskustvo. Nije neobično da je morao biti neko takav, šireg pogleda i bez predrasuda, što kod Stojčetovića predstavlja visoku kulturu i ozbiljno obrazovanje ali i temelj onoga odakle dolazi. Nije to Kosovo, kao kolevka srpske kulture, to je pakao iz kog se beži u knjige i na stolu se drži pištolj. Nadrealno?

„To moje iskustvo najverovatnije osećaju ljudi s kojima radim“, kaže Stojčetović, „pa je i saradnja sa Kristijanom počela kao kad se dva deteta nađu da razmenjuju sličice fudbalera. On za mene nije grdosija sa ožiljcima i tetovažama, on je moj saborac i to je glavna karakteristika mog viđenja art bruta. Sadržajni kontakt a ne tezgaroški projekat. Cela kampanja za Kristijanovu izložbu je bila bez finansijske pomoći bilo koga a videla si da je bila sjajna, počevši od koncepta, plakata i organizacije. Posebno je zanimljivo što izložba nije mogla biti održana  u nekoj beogradskoj galeriji ali nadam se da će se stvari promeniti jer planiram jedan zajednički performans u kome ćemo nas dvojica  pokazati nešto sasvim neočekivano beogradskoj publici.“

saborci-goran-i-kristijan

Saborci: Goran I Kristijan

Nisam sigurna da li je beogradska publika u stanju da bez predrasuda (ili lošeg divljenja) prisustvuje ovakvom događaju koji bi, inače, rado videla da je reč o nekakvom albanskom, bošnjačkom ili, što je zaista egotično, kolumbijskom zatvoreniku i kriminalcu. I publika je u pravu, ona ide za onim na šta je upućuju mediji.

Ljudi koji rade u zatvorima i sličnim mestima, ljudi koji dakle rade sa getoizovanim grupama, međutim, ne bi trebalo da budu toliko nestručni, nezainteresovani i da, kad su već na licu mesta, propuste jedan fenomen.  Doživljaj zatvorske ćelije kao bolničke sobe ili već nekog logora bez mogućnosti skorog izlaska među „normalne“ ljude, gde čovek sa razvijenim instinktom za preživljavanje pronalazi ono za šta zna, svesno ili ne, da će ga održati.

„U zatvorima rade uglavnom jako needukovani ljudi“, kaže Golubović, „da ne vređam – seljačine, to je borba kao na ulici i važi samo taj zakon. Ali pođite od toga da tamo postoje mnogi koji bi voleli da crtaju ali ne mogu jer im brane, a ne mogu da se snalaze kao ja, da dižu ton i prete, jer bi ih, da se time služe, odmah unakazili od batina. Na ulici je logična ta borba za preživljavanje, ali u zatvoru za takve stvari ne bi trebalo da prave probleme“.

Na pitanje zašto misli da tako postupaju prema zatvorenicima poput njega, odgovara kako su to ljudi koji ne shvataju razliku i ne razumeju šta je vredno u životu, „sve suspenduju, ni sami ne znajući zašto“. On kaže da se svima obraćao i pokušavao na sve načine ali da je jedini koji je prolazio bio onaj najgori. Tada bi mu dopuštali da poseduje markere i blokove, da im ne bi pravio incidente.

Zatvorski uslovi će možda postati bolji, možda ne. Možda će i ljudi kao Kristijan biti primani u grupe kojima je dozvoljeno crtanje i možda će u jednom trenutku shvatiti da mu više nedostaje medijska pažnja, kao zamena za komunikaciju sa svetom. Poenta priče je na drugom mestu. Mi smo jedno društvo koje je izgubilo radoznalost, društvo koje misli da sve zna i unapred je nezainteresovano za čitav jedan svet, mnogo svetova koji postoje a pitanje je, zapravo, ko ovde živi iza rešetaka? Ako smo sposobni da se zainteresujemo samo za ono što nam se nudi s ove strane žice, i ta zainteresovanost je formalna, dosadna zainteresovanost koja udovoljava društvenim obavezama a i toga sve manje. Kao i ostalih stvari.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...