Pepeo može da štiti i od poplava

Decenijama je Ljubljana, prestonica Slovenije, imala ogromne probleme sa delom grada poznatim po imenu Barje (močvara). Zahvaljujući velikim količinama pepela ugrađenim u nasipe, podlogu, hidrotehničke objekte, puteve, autoput, mostove i druge objekte od kraja sedamdesetih godina prošlog veka, ovaj deo grada u potpunosti je promenio fizionomiju. Močvarni deo, ako se tako još uvek uopšte može nazvati, ostao je na dalekim rubovima ovog područja, u obliku pašnjaka i njiva. Ovaj primer može biti putokaz za rešavanje problema močvarnih područja u okolini Obrenovca, Kostolca, Svilajnca i svih onih mesta u kojima su smešteni objekti „Elektroprivrede Srbije“, a koji su u maju bili pogođeni katastrofalnim poplavama. Ovo je za list „kWh“ rekao dr Saša Miletić iz Sektora za zaštitu životne sredine Direkcije EPS-a za strategiju i investicije, podsećajući da je pepeo moguće upotrebiti u velikom broju različitih oblasti.

- Sagledavajući svetska, i posebno evropska iskustva na tom planu, JP EPS je sproveo i sprovodi brojna istraživanja i ispitivanja radi sagledavanja optimalnih načina primene letećeg pepela, šljake i gipsa koji nastaju u procesu sagorevanja uglja u termoelektranama. Umesto da se uništavaju lokalne reke besomučnom eksploatacijom neobnovljivih resursa (šljunak, pesak i slično), pepeo koji nastaje kao nusprodukt sagorevanja u našim termoelektranama može se koristiti u putogradnji, mostogradnji, izgradnji železničkih pruga, građevinarstvu (visokogradnja i hidrotehnika), proizvodnji građevinskih materijala (cement, beton, malteri, lepkovi, opeka), keramičkoj i cementnoj industriji... Njegov kvalitet, sastav i mogućnosti odavno su utvrđeni i kod nas i u svetu. Domaće cementare koriste taj pepeo gotovo u minimalnim količinama, a u svetu su kompletne saobraćajne petlje izgrađene uz upotrebu ovog materijala, i možda najpoznatija građevina na svetu – Burdž Kalifa u Dubaiju, kaže Miletić.

Zakonska regulativa

Iako je postupak usaglašavanja postojeće zakonske regulative sa Direktivom o otpadu 2008/98/EZ u toku, neophodno je taj proces usaglašavanja ubrzati. Privredna komora Srbije u saradnji sa JP EPS, privredom i naučnim institucijama uradila je predlog Uredbe o obaveznoj primeni letećeg pepela u građevinarstvu i putogradnji, kako bi se, što je moguće pre, omogućila šira primena ovog vrednog materijala, smanjila šteta po životnu sredinu i zdravlje ljudi i smanjilo nerazumno trošenje neobnovljivih prirodnih resursa – objašnjava Miletić. On podseća da je „Elektroprivreda Srbije“, u saradnji sa ministarstvima i državnom upravom, tokom poslednjih desetak godina, učinila da taj pepeo ne predstavlja ekološki problem zahvaljujući izgradnji novih sistema odpepeljavanja. U sklopu rekonstrukcije tehnologije za prihvat, malovodni transport i deponovanje pepela i šljake koja je započeta 2009. godine, „Elektroprivrede Srbije“ je izgradila silose za smeštaj i time omogućila dalju upotrebu suvog letećeg pepela i šljake potencijalnim kupcima. Pepeo iz takvih postrojenja u TENT-u B, TE „Kolubara A“ i TE „Kostolac B“ ustupa se fabrikama cementa „Titan“ iz Kosjerića i „Lafarž“ iz Beočina, na žalost u veoma malim količinama. Milioni tona pepela leže neiskorišćeni (trenutno se na deponijama JP EPS nalazi oko 280 miliona tona pepela i šljake, sa godišnjim prirastom od šest miliona tona). A umesto da počne da zarađuje na prodaji pepela, „Elektroprivreda Srbije“ izdvaja oko 12 miliona evra godišnje samo za taksu za deponovanje pepela i šljake, ne računajući troškove održavanja deponije. Obaveza „Elektroprivrede Srbije“ je da dovede nusproizvode u saglasnost sa standardima EN 450-1 i SRPS.B.C1.018 i da implementira redovnu fabričku laboratorijsku kontrolu pepela i šljake. EPS mora da započne te procese u najskorije vreme, naglašava Miletić. Kada naša zakonska regulativa bude usaglašena sa aktima Evropske unije, EPS treba da bude spreman za novi način poslovanja u oblasti korišćenja pepela i šljake iz svojih termoelektrana.

Štete od poplava

Intenzivne kiše i nepogode nisu bile jedini uzrok elementarne prirodne katastrofe koja je nedavno zadesila Srbiju. Tome su doprineli i dugogodišnja nebriga i neodržavanje infrastrukture u oblasti vodoprivrede, šumarstva i energetike, kao i loše upravljanje industrijskim i komunalnim otpadom. Direktna posledica te prakse je sistemsko ugrožavanje vodnih resursa, bilo da se radi o presecanju tokova, zagađenju vodnih resursa ili istaložavanju raznog otpada u rečna korita. Ovo je posebno izraženo na „Drinsko-Limskim“ hidroelektranama. U te faktore spadaju i nepotrebna i nestručna izgradnja u rečnim koritima, nedopustivo blizu izvorišta, prekomerna legalna i ilegalna eksploatacija peska i šljunka iz vodnih tokova, čime se pospešuju erozivni procesi u rečnom koritu i devastacija okolnog zemljišta i spuštanje rečnih korita. Zbog toga je TE „Morava“ godinama bila čak po šest meseci bez vode za hlađenje, a samim tim bez mogućnosti za rad. Miletić kaže da u Srbiji, osim nekoliko izuzetaka, gotovo da nema više ni jednog solidnog sistema vodovoda, opšte ili kišne kanalizacije, postrojenja za pripremu ili prečišćavanje vode ili sistema za navodnjavanje. Tipična slika ovakve prakse u Srbiji je sliv reke Kolubare sa nizom parcijalnih i nepovezanih rešenja, sa neobjašnjivim nezavršavanjem sistema, kao što je visoka brana Rovni na Jablanici i akumulacija od oko 55 miliona metara kubnih, ali potpuno neiskorišćena za sprečavanje poplava.

Mnogo toga moglo je da bude izbegnuto, kaže Miletić, a dobar broj hidrotehničkih objekata izgrađen, dograđen ili rekonstruisan, i to sa mnogo manje sredstava, da se ozbiljno shvatila vrednost nagomilanih nusproizvoda od sagorevanja uglja. Odgovornost što do ovoga još uvek nije došlo je na svima nama: nadležnnim organima Republike Srbije, JP EPS-u i privrednim društvima TENT i TE-KO „Kostolac“.

Mogućnosti koje treba iskoristiti

Prema studijama i podacima Instituta za puteve i češke firme Geotehnika, rađenim za Javno preduzeće „Putevi Srbije“, gradnja jednog kilometra puta u punom profilu, upotrebom pepela umesto prirodnih materijala, i u zavisnosti od uslova gradnje na trasi (visine nasipa), jeftinija je za 30 do 80 odsto (ili prosečno 50 odsto). Korišćenjem pepela, za ista investiciona sredstva, umesto jednog - dobijaju se dva kilometra autoputa. Inače, leteći pepeo u putogradnji koristi se u vezanim mešavinama kao osnova puta, podloga i prekrivka pri izgradnji.

Nakon majskih poplava, još jednom je potvrđena opasnost od klizišta. U našoj zemlji ima ih na oko 1 300 lokacija. Upotrebom pepela kao osnovnog materijala moguće je napraviti vrlo uspešnu sanaciju mnogih klizišta, primenom jeftinog i efikasnog rešenja. U svetu su poznata i široko primenjena iskustva u izgradnji odbrambenih nasipa od poplava, korišćenjem pepela. Od hidrotehničkih konstrukcija, upotrebom pepela mogla bi da se izvrše: sanacija, izgradnja i nadvišenje odbrambenih nasipa na reci Kolubari (u rejonu Obrenovca i RB „Kolubara“) i na reci Mlavi (u rejonu Kostolca); regulacioni radovi na ušću reke Resave u Veliku Moravu (kod Svilajnca), kao i izgradnja brane sa retenzionim basenom na Topčiderskoj reci i Kumodraškom potok. Ovi projekti izvodili bi se u saradnji sa preduzećima „Srbijavode“, „Beogravode“, ali je realno sagledati i šire projekte na Savi, Dunavu, Velikoj Moravi i Drini.

Bez sređene infrastrukture nema ni novih investitora

Možda je ovo pravi trenutak da se najhitnije razmotre mogućnosti upotrebe pepela i šljake u Srbiji. Naša zemlja nalazi se pred velikim investicionim projektima u infrastrukturu (putevi, železničke pruge, vodoprivreda). Ne sme se zaboraviti da bez sređene infrastukture nema objektivnih uslova za reindustrijalizaciju zemlje, dovođenje investitora i otvaranja produktivnih radnih mesta, kažu u Sektoru EPS-a za zaštitu životne sredine.