Opasno nasleđe Fukušime

Mnoštvo teških iskušenja za državu i narod Japana doneo je kombinovani udar velikog cunamija i izlivanje radijacije iz razorene nuklearne centrale „Fukušima 1“ marta prošle godine.

Prema procenama ovdašnjeg Ministarstva za zaštitu životne sredine, Japan će morati da pronađe način da ukloni oko 45 miliona kubnih metara radioaktivnog otpada iz tri prefekture u regionu Tohoku, koji su prošle godine preplavili veliki cunami i radijacija iz uništene nuklearke „Fukušima 1“.

Japanska vlada je saopštila da će biti potrebno tri godine da se izgradi dovoljni broj bunkera za trajnije odlaganje tog otpada.

Posledice zemljotresa u Fukušimi

U međuvremenu, deo otpada će biti odlagan na privremenim lokacijama, a japanske vlasti su u februaru prvi put novinarima prikazale jednu takvu lokaciju, gde je odložena zemlja uklonjena prilikom prvih akcija dekontaminacije u okolini zabranjene zone u prefekturi Fukušima. Reč je o jednostavnim, plitkim udubljenjima u zemlji po čijem dnu su prostrti beli pokrivači koji ne propuštaju tečnost i na koje se potom dizalicama odlažu buradi i vreće sa kontaminiranim zemljištem i predmetima.

Nema mesta za otpad

Japan je u prošlosti imao ugovore sa Velikom Britanijom i Francuskom za odlaganje radioaktivnog otpada jer nije imao sopstveni depo za trajno odlaganje otpada iz nuklearnih centrala.

U 2002. godini vlada je poslala upit u 3.239 opština da li bi prihvatile postrojenje za preradu nuklearnog otpada, ali pošto ni nakon 4 godine nije bilo nikakvog odgovora, konačna odluka o izboru mesta za odlaganje otpada je odložena tek za period od 2023 do 2027. godine.

Zbog ovoga, šipke sa istrošenim, ali i dalje vrlo radioaktivnim nuklearnim gorivom bile su držane u bazenima u krugu japanskih centrala duže i u većoj količini nego što je dozvoljeno.

U slučaju elektrane „Fukušima 1“ one su bile locirane u prostoru nadograđenom na reaktore.

Medijski izveštaji kažu da su u prezentaciji namenjenoj delegaciji Međunarodne atomske agencije (IAEA) predstavnici elektrodistribucije Tokija izneli podatak da je na reaktorima centrale „Fukušima 1“ u trenutku kada dolazio cunami ležalo istrošeno gorivo korišćeno u periodu od čak šest godina rada elektrane.

Ta količina je tri puta veća od onog što je u tom trenutku bilo u jezgrima šest reaktora centrale. Upotrebljeno gorivo, s obzirom da je bilo dovoljno radioaktivno da na licu mesta ubije čoveka, otežalo je prilaz oštećenim reaktorima nakon povlačenja cunamija, a jedan od bazena za hlađenje, onaj na vrhu reaktora broj 4, se dva puta zapalio.

Kuda sa radioktivnim šutom?

Posebnu kontroverzu izazvala je odluka vlasti da velike količine ruševina nastalih usled cunamija, na koje se posle kiša slegla radijacija, prebaci u postrojenja za preradu običnog otpada u Tokio i prefekturu Šizuoka, stotinak kilometara južno od japanske prestonice i tu ih spali kako bi se ubrzalo raščišćavanje terena i obnova razorenih područja.

Posledice katastrofe u Fukušimi

Vlasti su počele da transportuju deo radioaktivnih ruševina u druge delove zemlje, zbog nemogućnost da se sa vlasnicima zemlje u prefekturi Fukušima i okolini dogovore lokacije za odlaganje radioaktivnih ruševina. Problem je i velika tehnička zahtevnost poduhvata zakopavanja ogromnih količina kabastog otpada.

Spaljivanje radioaktivnog otpada oslobađa radioaktivne čestice u vazduh i ugrožava zdravlje stanovništva i dodatno zagađuje poljoprivredno zemljište.

Gradske vlasti u Tokiju tvrde da ruševine koje se od novembra spaljuju i zakopavaju na obodu prestonice nisu visoko radioaktivne, dok je lokalna uprava u gradiću Šimada u prefekturi Šizuoka obećala da će spaljivanje biti izvršeno oprezno, uz sva potrebna merenja.

U oba slučaja lokalne vlasti su naišle na žestoke proteste stanovništva, ali je prevladalo uverenje lokalnih političkih lidera da je to žrtva koje stanovništvo mora podneti da bi se omogućila brža obnova postradalih oblasti i solidarnost sa unesrećenima pokazala na delu.

Gradonačelnici oba grada su izrazito konzervativni političari u poznom životnom dobu, te su u više navrata optuživani za despotizam i nerazumevanje za opasnost koje spaljivanje radioaktivnog otpada nosi po mlađe generacije koje nisu videle života koliko oni.

Uprkos toj kritici, u Tokiju i prefekturi Šizuoka se nastavlja spaljivanje radioaktivnih ruševina iz regiona Tohoku.