Kazne i sankcije zabranjene reči u pregovorima o klimi

Pregovarači angažovani na globalnom sporazumu o borbi protiv klimatskih promena, koji treba da bude usvojen na konferenciji UN u Parizu u decembru, koriste različite termine, poput saradnje, "pritiska časti", "trke do vrha" ali nikako ne pominju sankcije ili kažnjavanje. Naime, sve napore pregovarači ulažu u to da navedu 200 vlada da se obavežu na što je moguće veće smanjenje emisije gasova sa efektima staklene baste, a od traženja načina da se kazne oni koji krše obaveze izgleda su odustali. Istovremeno kritičari upozoravaju da bi sporazum bez predviđenih sankcija izgrađen na obećanjima mogao da bude samo još jedan dokument bez snage.

Preovlađujući stav, kaže predsednica Sekretarijata UN za klimatske promene Kritijana Figeres (Christiana Figueres), jeste da sporazum, ako uopšte bude postignut, treba više da bude okrenut saradnji nego kažnjavanju.

"Čak i kada imate kazneni sistem, nema garancije da će se primenjivati ili da će rezultati biti bolji", rekla je Figeres, preneo je EurActiv.com.

Međutim, kritičari kažu da nepostojanje kazne predstavlja veliku, ako ne i fatalnu grešku u procesu pregovora pred konferenciju UN o klimi (COP 21) u Parizu, posebno nakon što su se sve zemlje 2011. složile da sporazum treba da ima neku vrstu "pravne snage".

Oni upozoravaju da bi sporazum koji se već gradi oko obećanja članica mogao na kraju da bude još jedan dokument bez snage na više od 500 globalnih i regionalnih sporazum o zaštiti čovekove okoline.

Istovremeno bi rast globalne temperature premašio cilj UN od dva stepena Celzijusa uz perspektivu još većih poplava, suša, toplotnih talasa.

Međunarodni sud za klimu?

Takve bojazni najbolje su se pokazale u predlogu socijalističke vlade Bolivije koja se zalaže za Međunarodni sud pravde za klimu. Taj sud bi, prema predlogu, mogao da kažnjava zemlje koje ne ispune ono na šta su se obavezale u borbi protiv promena klime.

Glavni bolivijski pregovarač Diego Pačeko (Diego Pacheco) smatra da bi sve manje od suda predstavljalo "opasnost za majčicu Zemlju".

Ipak, ta ideja nije bliska gotovo nijedoj zemlji koja se sprema za pregovore u Parizu od 30. novembra do 11. decembra.

Čak i Evropska unija, koja se već dugo zalaže za snažan, pravno obavezujuć sporazum, sve češće govori o sistemu "obećanja i preispitivanja" po kome bi se nacionalne obaveze u borbi s klimatskim promenama na putu ka upola manjoj svetskoj emisiji štetnih gasova do 2050. preispitivale svakih pet godina.

Predsedavajuća delegacije Evropske komisije Elina Bardram uverena je da je su snažni mehanizmi usklađivanja od ključnog značaja. "Slaba pravila mogu da potkopaju celu strukturu", istakla je Bardram.

Međutim, brojne zemlje u razvoju se protive preispitivanju njihovih ciljeva i žele da se nadzor odnosi samo na bogate zemlje.

Prvi čovek nezavisnog londonskog instituta E3G (Ekolozi treće generacije) Nik Mabi (Nick Mabey) mišljenja je da će pariski sporazum više ličiti na međunarodni sporazum o ograničavanju nuklearnog naoružanja nego na sporazum u okviru Svetske trgovinske organizacije koja može da zavodi sankcije.

Ključne reči mogle bi da budu, kao kod nuklearnog naoružanja, "veruj ali proveri", smatra Mabi.

Mrtvo slovo na papiru

Bivši šef UN za klimu Iv de Boer (Yvo) kaže da će seća trenutka kada je shvatio da su principi sankcionisanja zemalja za nepoštovanje obaveza "mrtvi".

De Boer je 2001, kao član holandske delegacije, prisustovao sastanku iza zatvorenih vrata ministara zaštite prirodne sredine u Bonu na kojem su utvrđena pravila za primenu Protokola UN iz Kjota iz 1997. Tim protokolom se oko 40 bogatih zemalja obavezalo da smanji emisiju gasova koji proizvode efekte staklene bašte.

Još tada su svi pokušaji da se kazne oni koji ne smanjuju štetnu emisiju koliko su obećali naišli na oštar otpor, čak i iz zemalja poput Australije i Japana koje su ranije podržavele sankcije.

"Sporazum je trebalo da bude pravno obavezujuć ali je postalo jasno da veliki broj zemalja ne želi sankcije", rekao je de Boer.

Uprkos protivljenju, o režimu sankcija kasnije te godine potignut je dogovor. Predviđeno je da razvijena zemlja koja između 2008. i 2012. ne smanji emisiju gasova sa efektima staklene bašte u skladu sa ciljevima to uradi kasnije i u još većoj meri.

Međutim, čak i ta vrsta sankcija ostala je "mrtvo slovo na papiru" za bogate zemlje koje je naljutila odluka američkog predsednika Džordža Buša iz marta 2001. da SAD ostanu izvan Kjota, kaže bivši holandski ministar zaštite prirodne sredine koji je predsedavao sastankom u Bonu Jan Pronk.

"Postojao je politički stav da SAD ne mogu da ubiju nešto što je tako važno na međunarodnom nivou", kaže Pronk i dodaje da je danas međutim jasno da "sankcije više ništa ne znače".

Pronk podseća da su Japan, Rusija i Kanada, koje su prekršile svoje obaveze, poslednjih godina jednostavno napustile Kjoto i zbog toga nisu kažnjene.

Trka do vrha

I Kina i SAD, dva vodeća emitera ugljenika koja su ključna za efikasni sporazum, od početka pregovora o COP 21 jasno su stavile do znanja da neće pristati na bilo koju vrstu međunarodnog nadzora.

Umesto toga, SAD govore o kolektivnoj "trci do vrha" u kojoj zemlje "guraju" jedna drugu da napreduju kako bi se videlo koja može da bude "najzelenija".

Ni "mršave" obaveze koje neke zemlje postavljaju neće olakšati stvar. Rusija je tako saopštila da limitiranje štetne emisije na između 70 i 75% nivoa iz 1990. do 2030. "moze da bude dugoročni indikator".

Sve zemlje se istovremeno slažu da su sve obaveze za smanjenje štetne emisije do sada nedovoljne da se rast globalne temperature zadrži ispod dva stepena Celzijusa. To samo ukazuje na potrebu za snažnim mehanizmom posle pariske konferencije.

Kritičari smatraju da stavljanje na stub srama neće obezbediti poštovanje ciljeva, ukoliko ne bude cene koja mora da se plati za nepoštovanje. Takođe kažu da će sve zemlje deliti blagodeti manjeg rasta globalne temperature ali će, ako samo budu na stubu srama a ne kažnjene na neki način, težak posao smanjenja emisije ostaviti drugima.

Međutim, Fugeres ukazuje da smanjenje emisije gasova sa efektima staklene bašte može da posluži i ekonomskim interesima zemalja. Tako npr. Kina može da poboljša zdravlje miliona ljudi izmeštanjem proizvodnje energije iz elektrana na ugalj koje zagađuju vazduh.

Osetan pad energije iz vetra i Sunca takođe znači da "zelene" tehnologije mogu da podstaknu a ne koče ekonomski rast i to je dobrobit koja nije bila evidentna kod Protokola iz Kjota, napominje Kristijana Fugures.

Pariski sporazum sadrži i "šargarepu" za učesnike iz zemalja u razvoju, uključujući novi mehanizam za finansiranje gubitaka i štete od uragana, suša ili podizanja nivoa mora.

De Boer, koji sada radi za Globalni institut za zeleni rast u Južnoj Koreji, smatra da je nepominjane sankcija deo cene koja je morala da se plati da bi se dobio širok, globalni sporazum.

"Kazna je izvučena iz procesa ... To znači da su šanse za sporazum mnogo veće", istakao je de Boer.