Vetroelektrane nisu nimalo zelene
Vetroelektrane i pre početka rada već imaju značajan negativni bilans emisije ugljen dioksida. Sve dok izrada vetroelektrana i sunčanih elektrana ne bude isključivo iz obnovljivih izvora svet će i dalje, u osnovi, zavisiti od fosilnih goriva.
Vetar trenutno izgleda kao perspektivna zelena alternativa, ali ne može biti jedino rešenje svih energetskih izazova koje donosi budućnost bez fosilnih goriva. Zbog nestalne proizvodnje električne energije iz vetroelektrana ukupni kapaciteti vetroelektrana moraju biti vremenski konstantno podržani elektranama ili fosilnim gorivima, koja bez prekida sagorevaju, kako bi uravnotežili mrežu i sprečili zamračenja u periodima kada nema proizvodnje iz vetra.
Međutim, vetroelektrane puno više zavise od fosilnih goriva nego je to široj javnosti poznato, jer za njihovu izgradnju potrebni su ugaln, nafta i gas, zbog čega pre samog početka njihovog rada one već imaju negativan bilans u emisijama ugljen dioksida (CO2).
Životni vek vetroelektrana možemo podeliti na četiri faze, koje emituju različite količine CO2: proizvodnja delova, transport i instalacija, rad i održavanje pa demontaža i zbrinjavanje delova. Prevoz čelika i ostalih sirovina do gradilišta velikim kamionima, izrada puta do inače nepristupačnih lokacija mašinama za zemljane radove, podizanje konstrukcija velikim dizalicama i transport materijala za proizvodnju cementa, čelika i plastike teretnim vozovima i brodovima zahtevaju sagorevanje fosilnih goriva. Isto tako, treba sagledati i količine metala i energije potrebne za tornjeve, kablove i transformatore radi povezivanja vetroagregata na elektroenergetsku mrežu. Najveće emisije CO2, veće od 90% u ukupnom životnom veku vetroelektrane na kopnu nastaju tokom proizvodnje i instalacije. Kod vađenja materijala i proizvodnje komponenti za morske vetroelektrane emituje se 70% CO2. Transport i instalacija vetroturbina na kopnu zajedno čine šest odsto ukupnih emisija CO2, s time što su kod morskih vetroturbina emisije veće zbog korišćenja brodova. Tokom rada i održavanja vetroelektrana na kopnu emituje se šest odsto CO2 , a zbog težeg pristupa morskim vetroelektranama emisije su 20%, dok je kod demontaže zabeleženo samo šest odsto.
Prosečno, za gradnju vetroelektrane snage 1 MW potrebno je 103 tone čelika, 402 tone cementa, 6,8 tona staklenih vlakana, tri tone bakra i 20 tona livenog gvožđa. Ako se pretpostavi da bi za pokrivanje celokupne globalne potražnje bile potrebne vetroelektrane ukupne snage 10 TW, za to bi trebalo 50 miliona tona čelika, 200 miliona tona cementa i 1,5 miliona tona bakra godišnje. Ako uzmemo u obzir da se za proizvodnju tone čelika proizvede 1,9 tona CO2, za svaku tonu cementa 1,25 tona CO2 i za tonu bakra tri tone CO2, znači da će se godišnje proizvesti ukupno 349,5 miliona tona CO2.
Prema procenama Međunarodne agencije za energiju (IEA) do 2030. godine čak 25% svetske potražnje za električnom energijom treba da se „pokriva“ iz vetroelektrana. Pri tome bi za proizvodnju čelika potrebnog za izgradnju vetroelektrana koje bi bile u funkciji do te godine trebalo obezbediti više od 600 miliona tona ekvivalentne nafte. Tako, na primer, vetroturbina snage 5 MW ima tri propelera (elise) dužine 60 metara i svaka je teška 15 tona. Jezgra su im od laganog drveta ili pene, a spoljni omotač sadrži, uglavnom, epoksidne ili poliesterske smole ojačane staklenim vlaknima. Staklo se dobija topljenjem silicijum dioksida i ostalih mineralnih oksida u pećima spaljivanjem prirodnog gasa. Smole sadrže etilen dobijen od lakih ugljovodonika, najčešći proizvod krekiranja nafte, ukapljenog naftnog gasa ili etana iz prirodnog gasa. To sve čini dodatnu potrošnju energije od 170 GJ/t.
Stoga je, da bi se do 2030. godine instaliralo 2,5 TW vetroagregata, potrebna ukupna masa rotora od oko 23 miliona tona, što je ekvivalent od oko 90 miliona tona sirove nafte. Na kraju, potrebne su smole (čija sinteza počinje s etilenom) za vodonepropustljivost cele strukture i mazivo, još jedan naftni proizvod, za turbinske menjače, koje se mora redovno menjati tokom celog životnog veka vetroelektrane od dva decenije.
Može se još reći da svaka vetroturbina ima magnet od metala neodimija, a čije je rudarenje i rafinacija otrovan proces, koji uključuje kuvanje u kiselini i nastajanje otpadnog radioaktivnog torija, što se radi samo u Kini. Procene emisija ugljen dioksida za vetroelektrane na kopnu su tri do 45 grama CO2eq/kWh, ali ako su izgrađene na tresetištu, emisije se povećavaju na 62 do 106 grama CO2eq/kWh, dok su za morske vrednosti sedam do 23 grama CO2eq/kWh. Radi poređenja, konvencionalna proizvodnja energije iz fosilnih goriva stvara 500 do 1.000 grama CO2eq/kWh.
Proizvodnja električne energije iz vetroelektrana će uvek biti nestabilna, tj. proizvodiće se do 30% od ukupnog perioda trajanja, jer se lopatice okreću samo kada je brzina vetra iznad 6/7 m/s i ispod 25 m/s - ako ima vetra, dok će proizvodnja, instalacija i održavanje i dalje zavisiti od fosilnih goriva. Sve dok izrada vetroelektrana i sunčanih elektrana ne bude isključivo iz obnovljivih izvora svet će i dalje, u osnovi, zavisiti od fosilnih goriva.
