INDUSTRIJA KREĆE SA DNA

Srpska industrija koja je u prethodnih 20 godina devastirana, urušena, ostala bez tehnologije, bez mašina i, što je najvažnije, bez ljudi, mora se oporaviti inače nema ni oporavka privrede, zaključak je drugog foruma o nacionalnim tehnološkim platformama Srbije.

Profesori tehničkih fakulteta i članovi Akademije inženjerskih nauka složili su se da izlazak iz krize mora da se odigra kroz primenu novih tehnologija. Ipak to neće biti tako lako, budući da se industrijska proizvodnja u Srbiji danas nalazi na nivou iz 1972. godine. Profesor na Mašinskom fakultetu Petar Petrović napomenuo je da je od 1960. do 1990. godine industrijska proizvodnja rasla po stopi od 7,8 odsto godišnje, dok se prerađivačka udvostručavala svakih pet godina.

„Cunami devedesetih zbrisao je industriju na nivo iz 1970-ih. Da je industrija nastavila da se razvija tempom kao do 1990. godine, sada bi imali četiri puta veću proizvodnju, a država ne bi imala problema sa budžetskim deficitom. Ovako se nalazimo na svega jednoj četvrtini potencijala, a tri četvrtine je izgubljeno. Ostali smo bez fabrika, znanja, ljudi i tržišta. Udeo prerađivačke industrije u BDP-u je pao na 14 odsto“, upozorio je Petrović.

Nizu obeshrabrujućih podataka može se dodati i činjenica da više od 50 odsto našeg izvoza čine sirovine niskog nivoa prerade, ali ono što je najgore je odnos zaposlenih u industriji pre 20 godina i sada. Na vrhuncu proizvodnje 1990. godine milion ljudi je radilo u industriji, dok je danas to nešto iznad 300.000. U isto vreme, rumunska industrija zapošljava 1,97 miliona radnika, mađarska 930.000, a bugarska 740.000. Samo jedna kompanija, Simens, zapošljava preko 400.000 radnika. Od 2000. godine izgubljeno je 47 odsto radnih mesta.

Prema programu industrijskog oporavka koji se zasniva na razvoku tehnoloških platformi, prva faza bila bi faza revitalizacije u kojoj bi se pokušali da reanimiraju postojeći kapaciteti. U drugoj fazi, do 2020. godine radilo bi se na reinženjeringu, odnosno povratku na prethodne funkcije koje je srpska privreda nekada posedovala. Na kraju, u trećoj fazi, do 1930. godine bio bi ostvaren razvojni rast kroz primenu modernih tehnologija. Prema ovoj strategiji do 2020. godine Srbija bi mogla da dostigne nivo proizvodnje izgubljen u poslednje dve decenije. Ipak, prema mišljenju profesora Petrovića realnije je očekivati da se u tom periodu vratimo tek na nivo iz 1990. godine.

Nebojša Čović, predsednik FMP grupe ističe da bi u maksimalnom scenariju, sa eksponencijalnim rastom industrije koji je nezabeležen u srpskoj istoriji, do 2030. godine mogli da nadoknadimo izgubljene prethodne dve dekade. U minimalnom scenariju, te dve dekade ostaju zauvek izgubljene. Međutim, postoji i crni scenario po kome naša privreda nastavlja da stagnira kao i u prethodnih 20 godina. On je istakao da je veliki problem privrede što nema stručnog kadra koji može odmah posle fakulteta da pomogne u proizvodnji. On je takođe ocenio da domaća nauka teško može da snabde privredu potrebnom modernom tehnologijom koja je neophodna za rast.

„Nemam ništa protiv da domaća nauka radi na novim tehnologijama, ali da to ne traje u nedogled i da ona ne prazni budžet već da ga puni“, rekao je Čović i dodao da sada plaćamo ceh strategijama razvoja malih i srednjih preduzeća dok su propadali veliki sistemi, jer mala preduzeća ne mogu da opstanu bez kišobrana velikih kompanija.

Vidosava Džagić, potpredsednica Privredne komore Srbije ocenila je da dok je razvijeni svet 1970-ih godina menjao proizvodnu strukturu, radnointezivne i prljave industrije selio u nerazvijene zemlje, upravo one koje mi sada primamo sa oduševljenjem, a razvijao ekonomiju znanja, mi nismo radili ništa.

„Mislili smo da će industrijski razvoj da se nastavi sam od sebe. Zato smo imali proces deindustrijalizacije u kome pada učešće i prerađivačke industrije i poljoprivrede i građevine u BDP“, rekla je ona.

Edvard Jakopin iz Ministarstva finansija, sektora za razvoj, podsetio je da je 1990. godine udeo industrije u BDP bio 30, a danas 16 odsto. U 2009. godini prerađivačka industrija pala je za 16 odsto, a investicije u poslednje dve godine pale su čak 23 odsto. Pre dvadeset godina imali smo 229 velikih indudstrijskih preduzeća sa više od hiljadu zaposlenih, dok je sada samo 30 preduzeća u prerađivačkoj industriji toliko veliko. Upravo velika preduzeća prave i najveće gubitke, godišnje oko dve milijarde evra. „Industrijski centri su praktično nestali, preduzetništvo je usmereno isključivo na usluge, a domaćeg potencijala za investiranje praktično nema. Sva razvojna scenarija se baziraju na prilivu stranih direktnih investicija od najmanje 2,3 milijarde evra godišnje“, objasnio je Jakopin koji je i jedan od autora nove Strategije industrijskog razvoja koja bi trebalo uskoro da bude usvojena.