Crni romantizam od Goje do Ernsta

Aleksandar Manić, PARIZ

Izložba je podeljena u tri celine: Rođenje (1770-1850), Simbolizam (1860-1900) i Nadrealizam (1920-1940)
(foto, Izložba Crni romantizam u pariskom muzeju Orsej)

Izložba Anđeo čudnog – Crni romantizam od Goje do Ernsta, organizovana u pariskom muzeju Orsej (5. mart – 9. jun), okupila je dve stotine dela, najviše slika, crteža, grafika i fotografija, kao i nekoliko skulptura koje datiraju od kraja 18. veka do početka 20. veka. Dela Goje, Fislija, Blejka, Delakroa, Igoa, Fridriha, Moroa, Redona, Dalija, Klea, Belmera i mnogih drugih, svrstana su u perspektivu koju je postavio Mario Prac, italijanski istoričar umetnosti, u svojoj knjizi Telo, smrt i đavo – crni romantizam (1930). Da bi ukazao na širok pokret u književnosti, slikarstvu i vajarstvu koji se javlja od 1760. godine, Prac je suprotstavio iracionalno i mračno, sa jedne strane, a sa druge, racionalizam i humanizam veka svetlosti.

izlo fisli

Noćna mora, Johan Hajnrih Fisli, 1781

Da li razum predvodi čovečanstvo?

Industrija zabave danas koristi vampire, veštice, fantome i ostala čudovišta, kao opšta mesta i stereotipe da bi prodali robu koja se traži na tržištu. Neophodno je prisetiti se da je poreklo crne fantazije upravo u 18. veku, u kome je razum nadvladao opskurantizam, u kome je došlo do stvaranja širih demokratija u Francuskoj i Americi kao i do značajnih naučnih otkrića. Međutim, dolazak francuske Revolucije, Terora i ratova u Evropi, doprineli su da se dobije vrlo crna slika života i da se posumnja da razum predvodi čovečanstvo.

Istovremeno, pojavilo se razočarenje prouzrokovano nemogućnošću da se teorijski i filozofski radovi primene u praksi. Idealizacija je bila samo na papiru, ali ne i u životu, gde je i dalje važila ljudska priroda sa svim svojim vrlinama, ali i crnim porocima. Otrežnjenje je pokazalo da je jasna distinkcija između svetlosti i tame nestala u korist sivila, zastrašujućeg i nesigurnog, bez vidljivih granica između dobra i zla.

Tada se i pojavio crni romantizam, pokret u umetnosti koji se napajao zabrinutošću u kriznim vremenima, preobražavajući dnevne strahove i nesigurnost u zastrašujuće prikaze. Strašne priče i noćne more kršile su moralne zabrane i pomerale granice izmđu prirodnog i neprirodnog. Otvarajući zabranjena vrata, čitalac je silazio i u samog sebe, istražujući svoje strahove i svoje tajne želje.

Izložba je podeljena u tri celine: Rođenje (1770-1850), Simbolizam (1860-1900) i Nadrealizam (1920-1940).

izlo goja

Let veštica, Fransisko Goja, 1798

Razočaranost neostvarenim idealima

Pokret crnog romantizma, u slikarstvu, proizašao je iz gotskog romana koji se pojavio u Engleskoj krajem 18. veka i vrlo brzo postao popularan. Međutim, izložba Anđeo čudnog nije ilustracija crnog romana, viđenog svojevremeno kao minorni rod, nego ukazuje na njegovu estetiku koju su usvojili slikari i vajari. Ostajući u savremenom svetu, oni su se zasnovali na misterijama, jakim osećanjima i mračnim stranama ljudske prirode.

Čovek koji ne meditira, živi u slepilu. Čovek koji meditira, živi u mraku. Mi imamo samo izbor tame, pisao je Viktor Igo.

Prvi deo izložbe najbolje ilustruju slike Goje i Žerikoa koje nam ukazuju na užase rata i sujevreje. Fisli daje svoju mračnu viziju Danteovih, Geteovih i Miltonovih dela, slikajući fantome, veštice i demone, a Fridrih i Blehen slikaju enigmatične i zagrobne krajolike.

Razočarani idiličnim i idealizovanim prikazima čoveka koji ne odgovaraju stvarnosti, oni su rešili da nam poljuljaju ubeđenja o našoj ljudskosti i da na videlo izvuku pakleno crnilo koje obitava u nama. Stavljajući čoveka na nivo životinje, nagog tela, osvetljenog u središtu platna, slikar ga prikazuje dok proždire svog neprijatelja, dok ubija svoje dete ili dok u paklu kida sapatnika u međusobnoj borbi. Tako Žerikoov Splav meduza (1818) izvlači Danteov Pakao na površinu zemlje, a Bugroov Dante i Vergilije u Paklu (1850) pokazuju kako se proklete duše međusobno proždiru.

Za razliku od miltonovske idealizacije Satane, Delakroa i Igo prikazuju ga grotesknog, dlakavog, nalik srednjevekovnoj tradiciji. Da bi Satana bio što ružniji, njegova žrtva, nevina mlada žena, mora da bude otelotvoreni simbol čistote i vrline. Ludilo, smrt i pakao uvek odnesu lepoticu, lako zavedenu zbog njenog razočaranja u ideale. Lako je primetiti da se kroz likove nevinih lepotica napada na Vrlinu i Prirodu, dva skoro religijska nazora iz veka Svetlosti koji je potom iznedrio Revoluciju, Teror i ratove.

izlo blejk

Veliki Crveni Zmaj i žena odevena u sunce, Vilijem Blejk, 1805

Vrtoglavica beskraja

Ne plašim se veštica, patuljaka, prikaza, hvalisavih džinova, lukavih duhova, trolova, niti bilo kojih drugih kreatura, nego ljudskih bića, kazivao je Goja, razočaran ljudskom prirodom. Tako je on kroz Kaprice, seriju grafika sa kraja 18. veka, na vrlo fini način kritikovao vladajući opskurantizam u Španiji, podržan, sa jedne strane, narodnom praznovericom, a sa druge, fanatizmom i ideologijom jezuita.

Da bi privukao pažnju gledaoca kroz zastrašujuće, slikar se odlučuje na uzvišenost, novu estetsku kategoriju koju je obrađivao britanski filozof Edmund Berk. Tamo gde lepo zadovoljava naša čula i razum, uzvišeno ih prevazilazi, stvarajući osećanje užasa pomešano sa zadovoljstvom. Uzvišeni krajolici su specijalnost Džona Martina (Miltonov Izgubljeni raj, 1841) i Semjuela Kolmena (Uoči Apokalipse, 1838).

Za razliku od engleskih apokaliptičnih i mitskih krajolika, francuski i nemački pejzaži se oslanjaju na stvarnost. Groblja, pećine, dvorci, manastiri, proizašli iz crnih romana, sugerišu zatvorenost i gušenje. Kada umetnici slikaju uzvišenost prirode, oni biraju teme ruševina i ponora, tražeći osećaj vrtoglavice i pada. Kroz ledene raseline i planinske ponore, ispod olujnog neba, Pol Ije (Ambis, 1861), Karl Fridrih Lesing (Planinski krajolik, 1830) i Tomas Ender (Glečer, 1830) sugerišu padanje u ništavilo. Isto padanje u ništavilo preti i Ranjenom oklopniku (1814) Žerikoa i Hamletu i Horaciju na groblju (1835) Delakroa. Zlatno doba epopeja ustupilo je mesto melanholiji, sumnji i kukavičluku. Priroda nadvladava pobeđene heroje i njihovo razbaštinjeno potomstvo.

Noćni morski pejzaži Žerikoa i Fridriha (Obala pod mesečinom, 1836) donose novu vrstu ponora – vodoravnog. Gledalac tapka u mraku, ulazi u sliku bez ivica i repera, ide do nekoliko nesigurnih svetlih tačaka i dolazi do obzorja gde se na mračno more oslanja olovno nebo i stvara vrtoglavicu beskraja.

izlo bugro

Dante i Vergilije u Paklu, Vilijam Bugro, 1850

Samoća, tišina i tama

Nasleđe crnog romantizma ponovo dobija na značaju od sedme decenije 19. veka. Poverenje u naučni pozitivizam i demokratiju gubi dah, a jedan broj intelektualaca oseća se prevarenim zbog hipokrizije buržoazije, moralnih stega i površnosti društva. Željni da životnim enigmama daju drugačija objašnjenja, osim naučnih i mimetičnih, oni u crnom romantizmu pronalaze ne samo slobodu, nego i subverzivnu snagu.

Na takvoj podlozi razvija se simbolizam od 1880. godine, ukazujući na ljudsku sujetu i dvoličnost progresa, okrećući se, radije, ka okultnom, mitovima i novim otkrićima o snovima. Fantastične priče Poa, Gotjea, L'Il-Adama, sučeljavaju čoveka sa njegovim užasima i kontradikcijama – divljaštvom i perverznošću skrivenim u svakom ljudskom biću, rizicima kolektivnog degenerisanja i zastrašujućim nepoznanicama dnevnog života. U fantastici, simbolisti pronalaze svoj idealni način saznanja i komunikacije kroz samoću, tišinu i tamu, dok je upad iracionalnog u svakodnevicu važan element kompozicije.

Istovremeno, simbolisti feminizuju anti-heroje, te na mesto Satane dolazi Meduza (Štit sa likom Meduze, Aronld Beklin, 1897), Sfinga (Poljubac Sfinge, Franc fon Štuk, 1895) ili Salomeja. Žrtva i napadač, ženski likovi su savršeni motiv za umetnost koja pokušava da gledaoca stavi pred sopstvene strahove. Fatalne žene su alegorija Prirode, njene okrutne snage, perverzne i uništavajuće ako se uđe u njene tajne. Ova ideja je proizašla iz fantazmagorija markiza De Sada koji je tako rušio Rusoov mit o dobroj Majci-Prirodi.

Knjiga Veštica (1862) Žila Mišlea, zanimljiva istorijska i filozofska studija uloge veštica u srednjem veku, ukazuje da su veštice, s jedne strane, veza između čoveka i prirode, a sa druge, one su sredstvo crkve i vlasti da tlače narod, a posebno žene. Tako simbolisti u ženi pronalaze figuru koja je istovremeno subverzivna, melanholična i magijska. Skulptori Karijes (Žabolovac, 1891) i Sudbinin (Zaspali monstrumi, 1906) upravo se poigravaju tim elementima i ne dovršavaju svoje skulpture u potpunosti, nego ostavljaju neobrađene delove u organskom obliku, ne bi li tako podvukli nedovršeno preobraženje.

izlo fridrih

Obala pod mesečinom, Kaspar David Fridrih, 1836

Moderni stan umesto srednjevekovnog podruma

Crni romantizam ponovo se javlja u Evropi po završetku I svetskog rata. Nadrealisti otkrivaju romane markiza De Sada i platna Kaspara Davida Fridriha, ali više ne slikaju nevine heroine, u mračnim gotskim dvorcima, položene ispred nogu krvoločnh vlastelina ili satanskih monaha, gde bivaju izložene moralnim i fizičkim užasima. Udaljene i šumom prikrivene dvorce i manastire zamenila su nova istraživanja o ljudskoj svesti. Njihov interes za crni romantizam nije slučajan, pre svega zato što nadrealisti daju značaj slučaju, snu i iracionalnom, koji omogućavaju nekontrolisane manifestacije tela i nesvesnog. Istovremeno, uzimajući kao povod ulazak u mračni i iracionalni svet, nadrealisti su se trudili da negiraju ideologije, da skidaju maske morala i raozbliče, kako Crkvu, tako i nauku i tehnološki progres.

izlo svab s

Smrt i grobar, Karlos Švab, 1900 

Izložba se završava crtežima Andrea Masona (Ambis, 1955) i fotografijama Hansa Belmera (Lutka, 1935), u kojima je svet markiza De Sada pronašao novi izraz, daleko od dvoraca i podruma, smešten u običnost i svakodnevicu modernog stana.

izlo orsej foto lutka

Lutka, Hans Belmer, 1935

Izložbom Crni romantizam, računa se na veliku posetu mlađe publike zainteresovane magijom, vešticama, zombijima, ljudožderstvom, paklom, đavolima i demonima. Problem je što ova izložba nema pedagoški značaj, niti zauzima poseban stav koji bi gledaocu omogućio novi uvid u obrađenu temu. Najvažniji element izložbe jeste pokazivanje što više slika sa crnim motivima, nizanje drugorazrednih dela velikih majstora prikupljenih iz muzejskih rezervi i vešto smišljeni naziv, čime organizatori pokazuju da ih najviše zanima dobra zarada od ulaznica i derivata.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...