MAMA, MONUMENTALNI PAUK LUIZ BURŽOA U ATINI

"Mama" (1999), legendarni džinovski pauk, monumentalna skulptura francuske umetnice Luiz Buržoa (1911-2010), grčkoj javnosti predstavili su fondacija Neon i Stavros Niarhos. Ovo monumentalno delo, koje je umetnicu učinilo međunarodno poznatom, izloženo je na Esplanadi ispred atinske nacionalne Opere do kraja novembra,

Telo pauka, sa svojom utrobom nalik kućištu i osam nogu, stvara jedinstveno arhitektonsko iskustvo koje deluje kao metafora doma, njegove složene mreže ljudskih odnosa i njihove međuzavisnosti. "Mama" takođe odražava dvosmislena, kontradiktorna i složena osećanja o sopstvenom skulptorkinom iskustvu majčinstva. Dominirajući okolinom i uzdižući se na raširenim, člankovitim nogama, "Mama", visoka preko deset metara, izaziva strah i sugeriše zarobljavanje. Dve decenije nakon svog prvog predstavljanja u Londonu, "Mama" nastavlja da razmatra pitanja intimnosti, koegzistencije i zajedničkih problema.

Dominirajući okolinom, "Mama", visoka 10 metara, predstavlja metaforu doma, njegove složene mreže ljudskih odnosa, ali izaziva strah i sugeriše zarobljavanje

"Sve što radim inspirisano je mojim ranim životom"

Prva "Mama", stvorena je kao narudžbina za Turbin halu Tejt galerije, a potom je izlivena u izdanju od bronze, nerđajućeg čelika i mermera. Sa dvadeset mermernih jaja u stomaku, skulptura oličava ideju zaštite majke. Buržoa je navela da je "Mama" simbol njene majke, tkalje i restauratorke tapiserija, sa kojom je bila veoma bliska i čija ju je rana smrt naterala da koristi umetnost za istraživanje osećanja gubitka i napuštenosti.

"Moja najbolja prijateljica bila je moja majka. Bila je promišljena, pametna, strpljiva, umirujuća, razumna, nežna, suptilna, neophodna, uredna i korisna kao pauk", posvedočila je Luiz prilikom izlaganja prvog pauka napravljenog od čelika u Bruklinskom muzeju 1994. godine, skoro pedeset godina nakon što je napravila svoj prvi crtež pauka.

Kroz svoju umetnost, Luiz Buržoa izražavala je svoje najdublje misli i strahove, rešavala probleme i davala oblik svojim osećanjima. U grafikama, crtežima, tekstilu, instalacijama i, najpoznatijem, skulpturi, Buržoa je istraživala teme krivice, straha, sećanja, majčinstva i ljubavi. Njena umetnost bila je nadahnuta njenim životom, posebno godinama njenog detinjstva.

Uprkos veličini i strahu koji izaziva, skulptura sa mermernim jajima simboliše i majčinstvo

Privid porodične sloge

Luiz Buržoa je drugo od troje dece u porodici koja je restaurirala i prodavala srednjovekovne i renesansne tapiserije. Reference na njeno detinjstvo se vide u njenim umetničkim delima i potiču iz njenog odnosa sa dominantnim, razdražljivim ocem, ali i kao posledica bolesti i smrti njene majke. Buržoa se nosila sa očevim ispadima za porodičnim trpezarijskim stolom praveći male figure od hleba – što je bio rani primer njene doživotne navike da se bavi svojim osećanjima koristeći svoje ruke – a zatim im je kidala udove i jela ih.

Mnogo kasnije, ona se osvrnula na taj period u instalaciji "Uništavanje oca" (1974), prizoru osvetljenom crvenom bojom, nalik ustima sa jezikom i zubima, ili pećini koja sadrži apstraktni trpezarijski sto okružen zaobljenim sedištima. "Moje detinjstvo nikada nije izgubilo svoju magiju, nikada nije izgubilo svoju misteriju i nikada nije izgubilo svoju dramu. Odbijam da napustim taj period jer, koliko god bolan, to je bio sâm život.''

Prividno konvencionalno detinjstvo Luiz Buržoa narušeno je dolaskom Sejdi Gordon Ričmond, guvernante koju je njen otac postavio da decu uči engleskom jeziku i koja mu je kasnije postala  ljubavnica. Njegova supruga Žozefina trpela je nove porodične prilike, ali trauma žudnje, tajnovitosti i strepnje ovog perioda mučila je malu Luiz. Kasnije, u radu, njen lični bes u odnosu na figuru oca, postao je feministički konceptualni napad na patrijarhat.

Buržoa, radoznala učenica i proždrljivi čitalac, bila je odlična u školi uprkos tome što je morala da neguje majku koja se nikada nije u potpunosti oporavila od španskog gripa od čega je i umrla 1932. godine. Ubrzo potom, Luiz se upisala na Sorbonu da studira geometriju, uživajući u predvidljivosti i stabilnosti subjekata koji su bili u tolikoj suprotnosti sa njenim vaspitanjem. Međutim, vrlo brzo je došla epizoda duboke depresije, prve od mnogih koje će doživeti, izazvana osećanjem napuštenosti i krivice nakon majčine smrti.

Tada se Luiz Buržoa opredelila da studira umetnost i našla se u srcu pariske umetničke scene 1930-ih godina. Živela je u zgradi u kojoj će se kasnije nalaziti galerija "Gradiva" nadrealiste Andrea Bretona, a jedan od njenih nastavnika bio je Fernand Leže koji ju je ohrabrio da bude vajarka.

Portret Luiz Buržoa kamerom Roberta Mejpltorpa (1982); umetnica u ruci drži svoju skulpturu "Devojčica" (1968)

Teret karijere, majčinstva i braka

Godine 1938, u delu porodične galerije tapiserija na bulevaru Sen Žermen, Buržoa je otvorila mali prostor u kome je prodavala grafike i ilustrovane knjige. Američki istoričar umetnosti Robert Goldvoter (koji će kasnije postati direktor Muzeja primitivne umetnosti u Njujorku) došao je da pogleda njene grafike i njih dvoje su se venčali samo tri nedelje kasnije. Iste godine, sa njim se preselila u Ameriku gde je počela da gradi svoju umetničku karijeru.

Po dolasku u Njujork, život Luiz Buržoa postao je ispunjen brojnim obavezama. Pored svoje umetničke karijere, rodila je i tri sina. Njena strepnja i ogorčenost zbog zahteva majčinstva i braka pojavili su se u seriji slika "Žena kuća" (1946-47), na kojima kuća ili zgrada zamenjuju ženinu glavu tako da se čini da domaćica opterećuje ženina ramena, uklanjajući njen identitet i izlažući njeno nago i ranjivo telo.

Posle dve samostalne izložbe slika, 1945. i 1947. godine, Buržoa je napustila medijum i definitivno se okrenula skulpturi.

"Svakodnevno moraš da napuštaš svoju prošlost ili da je prihvataš, a onda, ako ne možeš da je prihvatiš, postaješ vajar", objasnila je Luiz Buržoa. Radila je na krovu svoje stambene zgrade stvarajući "Ličnosti", seriju antropomorfnih, ali apstraktnih drvenih skulptura koje su bile pomalo van ravnoteže i koje su dočaravale vertikalnost nebodera oko nje. Izložene bez postolja i postavljene jedna uz drugu, skulpture su terale gledaoce da se probijaju kroz njih kao da prolaze kroz pravu grupu ljudi. Za Buržoa te su skulpture predstavljale prijatelje i porodicu ostavljene u Francuskoj.

Instalacija "Uništavanje oca" (1974) nalik ustima sa jezikom i zubima ili pećini koja sadrži apstraktni trpezarijski sto okružen zaobljenim sedištima

Akademsko priznanje

Godine 1951, umro je otac Luiz Buržoa, što je izazvalo drugi period duge depresije. Od 1952. do 1963. godine, ona se povukla iz sveta umetnosti i prošla kroz period intenzivne psihoanalize. Kada se pojavila, to je bilo ponovno umetničko pronalaženje i pokretanje. Njeni novi biomorfni, telesni radovi, izloženi 1964. godine, napravljeni su od organskih, savitljivih materijala – gipsa, lateksa, gume i izlivene smole.

Nakon smrti muža 1973. godine, Luiz Buržoa je predavala u više njujorških umetničkih škola, a skulptorski rad je nastavila "Destrukcijom oca" (1974), delom koje pokazuje da je ona pionir instalacije, umetničke forme koju je istraživala od 1991. do smrti.

Njujorški muzej moderne umetnosti priredio je 1982. godina retrospektivu rada Luiz Buržoa, što joj je donelo planetarno priznanje. Deceniju kasnije, ona je predstavljala je Sjedinjene Države na Bijenalu u Veneciji, a njena dela našla su se u stalnim kolekcijama Muzeja moderne umetnosti i Muzeja američke umetnosti Vitni u Njujorku, Tejt galerije u Londonu, Centra Žorž Pompidu u Parizu...

Luiz Buržoa je umrla u 98. godini 31. maja 2010. Ona je bila i ostaje široko priznata kao jedna od najuticajnijih umetnica 20. veka, jer njena umetnost nije puka autobiografija. Njena dela, zasnovana na razmatranju epizoda iz prošlosti, duboko su vezana za sadašnjost. Luiz Buržoa upućuje gledaocu neposredan i dubok poziv da svako delo tumači iznova u skladu sa svojim trenutnim fizičkim i psihičkim stanjem – baš kao što je to činila ona sâma.