Kako nastaje strip (12): Kolor

Kolor je u stripu primenjen prvi put u legendarnom Autkoltovom serijalu "Žuti klinac" (1896) u kome je glavni junak bio obojen u žuto, da bi na taj način privukao pažnju kupaca. Termin "žuta štampa" nastao je iz ovog Pulicerovog i Herstovog komercijalnog trika i upotrebljava se i danas.

Prevazišavši svoju prvobitnu ulogu privlačenja pažnje, kolor je u stripu zadobio značaj izražajnog sredstva koje bi trebalo da pojačava opštu atmosferu naracije. Nažalost, u današnjem strip izdavaštvu smatra se da su stripovi u koloru komercijalni, dok su crno beli autorski, a time i nekomercijalni. Ipak, određeni slikarski i psihološki principi poštuju se i u komercijalnom kolor stripu, kao i u umetničkom.

Termin "žuta štampa" ima poreklo u Pulicerovom komercijanom triku primenjenom u stripu još krajem 19. veka (Autkolt, Žuti Klinac)

Kolor kao integralni deo pripovesti

Kolor je deo naracije kao i svaki drugi element u stripu. Kombinacijom boja i izborom tonova moguće je sugerisati atmosferu ili nagovestiti dešavanja. Ustaljeno je da pastelni tonovi, plavičasti, ružičasti i zelenkasti sugerišu sentimentalni naboj, dok su tamniji smeđi i plavi tonovi odgovarajući za nagoveštavanje zagonetke. Smeđi tonovi sa oker i narandžastim mogu da odgovaraju pretnjama, dok je crvena boja redovno vezana za opasnost, ali i za strast.

Srećom, autori često ne slede ove stereotipe, nego se opredeljuju za vrlo lični pristup.

"Izborom boja i tehnika ja kazujem određene stvari, ali to je krajnje subjektivno", svedoči o svom stvaralaštvu Enki Bilal, "Neko će moje boje da vidi kao nasilne, odbojne ili bolesne, dok će drugi njima biti privučeni. Međutim, ja boje ne upotrebljavam da bih njima "obojio", nego da bih izrazio nešto."

Za srpskog ilustratora Dobrosava Boba Živkovića, boja je deo kompozicije i ona mu "dolazi" po instiktu, bez ikakvog razmišljanja o svesnom korišćenju kolora radi usmeravanja poruke koju želi da prenese. Za Alema Ćurina, poznatog hrvatskog ilustratora, kolor je bio samo jedan od elemenata kojim je baratao u datom trenutku.

"Stvarnost, odnosno ono što na ilustraciji želim da predstavim kao stvarnost, u velikoj meri mi nameće kolorističku skalu koje ću se držati pri radu", kazao je Ćurin u jednom razgovoru.

Prirodnost hromatske game omogućava čitaocima bolje razumevanje naslikanog (Boban Savić Geto)

Ilustratori i strip autori, pored svog instinkta i iskustva, takođe uzimaju u obzir čitatelja, tačnije onoga kome je delo namenjeno. "Upoznat sam s velikim brojem, više ili manje uglednih teorija boja, koje su često međusobno protivrečne", kaže poznati srpski ilustrator i strip autor Boban Savić Geto,  "Kada želim da iznesem neku simboličku sadržinu uz pomoć boja, trudim se da budem što bliži njihovom prirodnom značenju, za čije razumevanje čitalac ne mora da poznaje ni jednu od spomenutih teorija."

Plavi otisci i direktno kolorisanje

Kolorisanje stripa može da uradi sâm crtač ili druga osoba, kolorista. U slučaju ako posao radi kolorista, on će preko istuširane table da stavi providan film, i u odnosu na instrukcije crtača naneće boje (gvaš, akvarel…). Ako sâm crtač koloriše svoje table, on može da se posluži istom tehnikom, ili što je češći slučaj da pre svega izdavaču isporuči tuširane table. Izdavač zatim uradi filmove (fotografske pozitive) formata albuma ili publikacije i a pomoću njih napravi plavičaste otiske na belom papiru. Crtač onda pristupa kolorisanju na tim negativima, prekrivajući sve "plave" površine.

Tablu u tušu naslika crtač, a potom kolorista pristupa radu na bojama (Igor Kordej, crtež i Nikola Vitković, kolor, Marshal Bass 6)

Takođe, postoji još jedna metoda, verovatno najsloženija – direktno kolorisanje same table.

"Kada je kolor urađen neposredno na tabli, onda su boje neodvojive od originalnog dela i sačinjavaju sâmu materiju originala", kaže Tjeri Grensten, kritičar i publicista, "Crtači koji tako rade imaju telesniji i senzualniji odnos sa medijem." Naravno, ovaj prosede traži slikarsko umeće, disciplinu i iskustvo, i nije previše omiljen među izdavačima.

Mogućnosti i kombinacije za tehnike direktnog kolorisanja beskrajne su, o čemu nam svedoče razni crtači. 

"Ja upotrebljavam flomastere i boje", kaže Reno Gareta, francuski autor, "Prvo crtam, a onda pristupam radu bojama, bez ikakvog tuširanja. Na kraju neka mesta dovršim drvenim bojama da bi im dao veću izražajnost."

Verner Goelen – Grifo, belgijski strip autor, postupa na drugi način: "Godinama za kolor upotrebljavam isti tuš, nepropustljiv, koji mi omogućava da stavljam sloj preko sloja, a da se boje ne mešaju. Na taj način dobijam prave slikarske glazure."

Mešovite tehnike

Strip se sve češće crta mešovitim tehnikama, pri čemu autor upotrebljava različite medijume radi postizanja željenog rezultata. Na taj način dobija se crtež različitih tekstura i aspekata što omogućava pojačavanje određenih efekata.

"Ja mrzim čistu, hladnu liniju. Fascinran sam materijom i osećajem dubine. Ali da bi ste nešto rekli materijom, a da njome ne budete pojedeni, neophodno je uneti dodir hladnoće, odakle i dolaze kombinacije koje upotrebljavam", kaže Fuzera Ing – Sera.

Međutim, nije moguće mešati sve tehnike, jer sve ne poseduju ista fizička svojstva. Na primer, vodeni medijumi ne mogu da se mešaju sa uljanim medijumima.

Direktno kolorisanje table iziskuje slikarsko umeće, disciplinu i iskustvo (Aleksa Gajić, Le Fléau des Dieux 6, akvarel, tuš, gvaš / Dražen Kovačević, Les 7 combattants de Korot 2, akvarel)

Akvarel, gvaš, vinil i akrilik su medijumi koji se rastvaraju u vodi, te mogu da se međusobno mešaju i upotpunjavaju. Akvarel je proziran i pun svetlosti, dok je gvaš neprovidan i matiran. Vinilne i akrilične boje kao vezivo imaju jednu polimerizovanu supstancu i, sušeći se, one ostavljaju prozirnu i elastičnu skramu, nalik uljanoj boji, nerastvorljivu u vodi.

Masni medijumi napravljeni su na bazi ulja ili voska, i mešaju se sa organskim rastvaračima (terpentin, white spirit…). Najčešći masni medijum su uljane boje i pasteli na bazi voska. Upotreba ulja vrlo je ograničena u radu na stripu, dok se pasteli upotrebljavaju povremeno.

Flomasteri spadaju u novije medijume za crtanje i njihova prednost je lako rukovanje, mogućnosti brzog ctanja, vrlo definisana linija, čista boja i dobijanja površina ujednačenih boja. Najčesće se koriste flomasteri na bazi alkohola, jer se linija brzo suši, boja je stabilna, te se drugim flomasterom može bez bojazni prelaziti preko nje. Flomasteri na bazi vode, zbog intenziteta boje i neprovidnosti, mogu da se koriste za pokrivanje većih površina.

Crtački materijal

Materijal neophodan za crtanje u mnogome zavisi od sâmog crtača i poželjno je da bude što boljeg kvaliteta.

Grafitne mine mogu da budu različite debljine, od 0,3 mm do 2 mm i različite tvrdoće. Mine sa oznakom H tvrde su i ostavljaju oštru, tanku i bledu liniju, ali se usecaju u papir. Mine sa oznakom B su mekane i ostavljaju širi i neprecizniji trag.

Pero se preporučuje za crtež čiste linije ili crtež modeliran ukrštenim i paralelnim linijama. Pero se lakše kontroliše i omogućava fin i oštar crtež, mada dok je novo može malo i da grebe papir, ali upotrebom postaje mekše. Postoje razni tipovi pera počevši od mekih, preko polumekih i tvrdih, sve do tvrdih cevastih, zvanih "rapidografi". Inače, metalno pero prvi put je početo da se upotrebljava krajem 18. veka i zamenilo je guščije pero i kalam (zaoštreni komad bambusa).

Četkice su mnogo teže za kontrolu, ali potez ima neuporedivo veću gipkost. Izvežbana ruka može četkicom da izvuče izuzetno tanke linije. Najčešće se upotrebljavaju četkice od kunine dlake namenjene za akvarel. Međutim, ako je potrebno da četkica u sebi zadrži više boje, upotrebljavaju se četkice od dlaka sa bikovog uveta. Vrlo izdržljive, one su takođe dobre za laviranje i rad sa gvašem. Četkice sa sintetičkim vlaknima nemaju veliku moć upijanja i upotrebljavaju su dobro sa akrilikom. Japanske četkice, fude, sa dlakom srne, koze ili medveda, odlične su za laviranje, a u zavisnosti od formata tabli i potreba crteža, upotrebljavaju se različite debljine.

Rad sa četkicom uvek uspe da odrazi i najtananiji pokret brze ruke i da omogući široke, ekspresivne poteze (Željko Pahek, Moby Dick 2)

Tuš crni ili u boji, jeste rastvor pigmenata u vodi i vezivu. U zavisnosti od upotrebljenog veziva, crtež tušem može da bude vodonepropustljiv ili rastvorljiv. Tuš se koristi nerazređen ili razređen radi bržeg poteza, a radi se perima ili četkicama.

Beli gvaš se koristi za veća prosvetljavanja na tamnim površinama, ali mnogo više za korekcije. Dobri su akrilički gvaševi koji ne pucaju i ne otpadaju kasnije prilikom manipulacije tabli.

Flomasteri su pisaljke načinjene od poliesternog vrha i rezervoara sa filcem natopljenim tušem. Prilikom crtanja, tuš je kapilarnošću privučen na dole prema vrhu koji može da bude različitih oblika i debljine.

Papir pogodan ca crtanje stripa je isti onaj koji se koristi za tehničko crtanje tzv. "hamer". On dobro prihvata tuš, a dozvoljava ispravke "radiranjem", grebanjem žiletom, i da na tim mestima ne upija odviše tuša. Najbolji "hamer" za crtanje je debljine 250 g/m².

Dokumentacija

Prilikom rada na crtanju stripa, od olovke, pa do kolorisanja, mnogi autori se služe dokumentacijom kojom dodaju autentičnost svome radu. Neki put su to fotografije arhitekture, krajolika, predmeta ili ljudi, a nekad su to crteži i slike iz arhiva i muzeja na osnovu kojih se pojačava zamišljena stvarnost. Ponekad mogu čak da se upotrebljavaju i makete, ali je najbolje, ako je moguće, otići na sâmo mesto, i napraviti skice i fotografije.

Poznati francuski scenarista Frank Žiru, trudi se da u svoje pripovesti utka što vecu autentičnost, te za potrebe scenarija odlazi tamo gde želi da smesti radnju.

"Da bi mi priča bila živopisna, ja putujem na mesto gde bi radnja trebala da se odvija. Napišem sinopsis i kažem svima oko sebe da se nova pripovest događa u Poljskoj, Rumuniji, Kabiliji, i pitam da li znaju nekoga u tim krajevima. Vrlo brzo, saznam da nečiji rođak ili poznanik živi na mestu koje me zanima. Potom odem tamo, upoznam se sa ljudima i otpočnem rad. Obično, sve se odvija jako dobro, jer su ljudi vrlo zadovoljni da mi ispričaju događaje i da isprave moje viđenje. Koliko puta mi je rečeno – ti si postavio scenu u tom gradu, međutim, ja ću ti pokazati još bolje mesto, gde sam kao dete redovno odlazio. Potom, krećem istim putem kuda idu moji protagonisti i dorađujem sinopsis tokom putovanja. Kući se vraćam sa četiri, pet stotina fotografija, koje potom dajem crtaču."

Davanje autentičnosti radnji stripa prolazi i kroz upotrebu dokumentacije (Gradimir Smuđa, Le Bordel des muses 1)

Na sličan način je radio i belgijski autor Vilijam Vans. 

"Čitaoci misle da sve izlazi iz naših glava, međutim, to je nemoguće. Potrebni su modeli ne samo za bilo koje vozilo, nego i za ljude", kaže on, a potom objašnjava da je uobičavao da fotografiše predmete, potom da ih projektuje i skicira po projekciji.

Za razliku od njih, hrvatski autor Igor Kordej ima drugačiji pristup. "Po meni je strip, isto kao i slikarstvo, impresija i ideja o životu. Stoga sam protiv upotrebljavanja foto referenci u stripu, naročito kod ljudskih likova. Upotrebom i preslikavanjem likova sa fotografije, ugušuje se proces "deriviranja" ili "fermentacije" u glavi. Takođe, smanjuje se mogućnost saznanja kakva je osobna IDEJA, ILUZIJA i IDEAL o svijetu oko tebe. Nečiji nivo talentiranosti i originalnosti, po meni, očituje se količinom odmaka i vizije o svijetu oko sebe, koliko ga je uspio "provariti" i kako ga je uspio "ispljunuti" na papir."

Uzevši u obzir sva navedena iskustva i pristupe, na kraju, moglo bi smo zaključiti da u strip stvaralaštvu važi samo jedno pravilo, a to je da nikakvih pravila nema. Jedino je važno – što bolje ispripovedati priču.