Kako nastaje strip (10): Čitanje stripa, kompozicija table, ilustracija

"Strip, više nego film, računa na saradnju čitalaca. Njima se pripoveda priča koju oni sami sebi pripovedaju u sopstvenom ritmu i sopstvenom maštom, idući unapred i unazad“, kaže Federiko Felini, italijanski filmski reditelj, ukazujući na veliku razliku u čitanju pokretnih (filmskih) i nepokretnih (strip) slika.

Istovremeno, uobičajeno čitanje književnog teksta moglo bi da se šematizuje kao čitanja reči jedne za drugom, čitanja rečenica i čitanja stranica. Međutim, uprkos određenim bliskostima sa književnim tekstom, strip se čita na različit način. Pre svega, čitalac vidi celinu jedne table ili leve i desne table, zatim uočava koloristički sklad ili nesklad, a potom zapaža organizovanost crteža linijom ili crno belim masama. "Umeće pisca je inferiorno u odnosu na umeće slikara, jer on isključivo može da prikaže predmete u određenom redu“, kaže francuski pisac Teofil Gotje.

Strip tabla kao globalna misao

U otvorenom strip albumu, najjači grafički elementi, jedan veliki kadar, ili jedan efikasno urađen kadar, zadržaće pažnju čitaoca, nezavisno od mesta na kome se nalaze. Potom, oko odlazi ka levoj tabli, zapaža najvažniji kadar, a onda se penje ka gornjem levom uglu i prvom kadru table. Pročitavši prvi kadar, čitalac prelazi na drugi i tako završava čitav kaiš, a potom silazi na niži kaiš i kreće opet sa leve strane.

Oko pronalazi najjači grafički elementi (A), potom odlazi ka levom kadru, a onda se penje ka gornjem levom uglu i prvom kadru table da bi nastavio čitanje sve do poslednjeg kadra (B) (R.M. Gera, "Durango" projekat)

Međutim, tokom čitanja, njegova pažnja biva privučena i drugim kadrovima, tako da i ne završivši jedan kadar, on ima prilike da baci oko na naredni. Na taj način čitalac u svakom trenutku ispred sebe ima ono što se upravo dešava, ono što se već desilo i ono što će se tek desiti. Znači, čitanje stripa napreduje u narativnim blokovima, te se zbog toga javlja neophodnost kompozicije čitave jedne table ili leve i desne stranice jednog albuma.

"Tabla je globalna misao“, kaže francuski crtač Paskal Rabate, „i da bi ona funkcionisala, neophodno je da poseduje narativne odlike. Pogled ne sme da se zaustavi kao da je u pitanju kontemplacija jednog platna."

Važno je pronaći ravnotežu između grafičkog i kolorističkog pristupa tabli, ali istovremeno sačuvati narativni kvalitet koji strip razlikuje od samodovoljnosti slikarske kompozicije. Pogled ne sme predugo da ostane vezan za estetski aspekt table, ali ne sme ni njome da sklizne samo u praćenju naracije. Prema procenama stručnjaka, za čitanje japanskih mangi, nije potrebno više od tri do četiri sekunde po tabli, što ukazuje na autore zainteresovano isključivo pripovedačkom efikasnošću i trenutnom čitljivošću.

"Broj kadrova u filmu je 24 u sekundi, dok je u mojim knjigama tempo – jedan kadar svaka dva časa", objašnjava Enki Bilal narativni pristup u svom strip stvaralaštvu, "Ja sam na suprotnoj strani od mangi, gde će osoba koja trči sto metara biti nacrtana na tri strane. Za to isto, ja bih uradio jednu sliku, ili jednu za polazak, a drugu za stizanje na cilj. Ono što se dogodilo u međuvremenu, ja najradije ispričam. Znači, moj pristup u izboru kadriraranja i fokusa prilično je kinematografski, ali u nastavku on se pretvara u slikarsku obradu. Cilj uvek ostaje isti – ispripovedati priču".

Kinematografski pristup u kadriranju dozvoljava velike elipse prilikom montaže (Enki Bilal, "Rendez-vous à Paris")

Kompozicija table

Da bi što jasnije i izražajnije ispripovedao priču, crtač mora da pristupi ne samo kompoziciji svakog pojedinačnog kadra, nego i nizu kadrova, kao i njihovoj zajedničkoj vrednosti. Napredovanje planova vrši se u odnosu na dinamiku pripovedanja, dramske potrebe i vizuelni sklad. Uobičajeno je da se u nizu kadrova pre svega predstave protagonisti u prostoru, da im se dopuste reagovanja i najzad da se uđe u samo srce akcije. Upotreba planova i kadriranja je u funkciji dinamike, ritma i opšte atmosfere, što crtaču omogućuje bezbrojne kombinacije.

"Pre početka crtanja kadrova, ja uradim pripremne krokije koji mi pomažu da nađem ravnotežu table. Istovremeno, razmišljam šta ću imati na narednoj tabli, kako ću da osiguram sklad leve i desne table. Potom radim svaku sliku posebno, što mi dozvoljava da je kasnije, ako je potrebno, rekadriram, smanjim ili da je izbacim u poslednjem trenutku", kaže Bilal u nastavku.

Prilikom komponovanja jedne table, neophodno je izbeći haos i totalnu asimetriju, jer se na taj način stvara zabuna. Takođe je neophodno da se izbegne i prevelika simetrija koja vodi u monotoniju. "Treba naći ravnotežu od kadra do kadra i truditi se da nestane beline između vinjeta, tako da tabla postane prava slika“, kaže Bern Hogart, legendarni američki majstor stripa.

Komponovanje table može da bude nekonvencionalno, ali cilj je uvek isti – ispripovedati priču (Aleksandar Petrikanović, "Prokleto igralište")

U slučaju ako crtač želi pre svega dobro da opiše dekor u kome se odvija radnja, on će jedan za drugim staviti više kadrova širokih planova. U slučaju ako želi da podvuče radnju među protagonistima, opredeliće se za niz srednjih planova, gde će dekor biti nevažan. Za isticanje emotivnih ili duševnih stanja, kadriraće se nekoliko krupnih planova, na kojima će izražajnost doći do vrhunca, dok će dekor često biti izostavljen. Moguća je i upotreba filmskih sredstava kao što su "vožnja" u napred i u nazad kroz nekoliko sukcesivnih i različitih planova. Takođe, radi pojačavanja dramatičnosti, može se pribeći "zumiranju" gde se u tek nekoliko kadrova prelazi sa opštog plana na krupni plan.

Sasvim prirodno, sve ovo može da se uradi u suprotnom pravcu, ako potrebe pripovedanja to iziskuju. Opšti plan može da se ostavi kao poslednji kadar u nizu, posebno u komičnim stripovima, gde je neophodno plasirati "udarac". Isto tako, radi ubrzanja, između opštog i krupnog plana mogu da se izbegnu svi ostali kadrovi, pod uslovom da je u pitanju samo jedna osoba i da nema puno teksta.

Komponovanje table može da se radi i nekonvencionalno, na taj način što će tabla biti manje ili više narativno i vizuelno razbijena. Oko središnjeg motiva, ili na njemu sâmom, rasuti su kadrovi koji daju vizuelnu reljefnost, ali takva tehnika nekad može da bude zbunjujuća za praćenje priče.

Pravilo – nema pravila...

Broj kadrova na jednoj tabli obično se kreće od pet do devet, i vrlo često se izabira neparan broj da bi se izbegao simetričan raspored i monotonija. Na tabli se obično predvidi jedan ili dva veća kadra koji će odmah privući pažnju čitaoca. Oni mu daju osnovnu ideju o tome šta će čitati na toj tabli, ali mu ne otkrivaju previše. Takođe neophodno je obratiti pažnju na duple table i osmisliti levu u odnosu na desnu stranu i obratno.

Postoje i slučajevi kada jedna tabla sadrži samo jedan kadar ili, ređe, kada leva i desna tabla sadrže samo jedan kadar. "Duplerica mi omogućuje da razvijem jednu lepu scenu i da na taj način promenim ritam naracije“, kaže o ovakvom postupku hrvatski strip autor Igor Kordej. Ovaj postupak, ne tako čest u stripu, zanimljiv je zato što nema samo estetski značaj, nego predstavlja deo strukture naracije. Autor na taj način može da prikaže najkrupnije opozicije i velike semantičke artikulacije koje se nalaze u temeljima sâme avanture.

Neophodno je naglasiti da se broj kadrova na jednoj tabli ne može podvesti pod neku zakonitost. "Svakom normativnom predlogu koji čini nepravdu izražajnoj, estetskoj i tehničkoj različitosti autora, moguće je uspostaviti brojne kontra-primere“, kaže belgijski teoretičat stripa Tjeri Gronsten.

Duplerica omogućava crtanje lepe scene i promenu ritma (Igor Kordej, Darko Macan, "Marshall Baš T6")

Ilustracija kao strip supstanca

Ilustracija bi mogla da se nazove pretečom stripa, jer je njena uloga oduvek bila da na određeni način vizuelno tumači tekst. U širem pogledu, ilustracija je vizuelno tumačenje i shvatanje situacija u kojima se crtač nalazio kao akter ili posmatrač.

Za razliku od ilustracije, strip je savršen spoj pripovedanja i slike, i on na poseban način tumači tekstualni sadržaj i neverbalno pripovedanje. Kada teksta nema, crtač pripoveda svoju priču na takav način da slika postaje optička iluzija postojeće pripovedačke niti, a ravnoteža svih elemenata takve slike, čini od nje ilustraciju.

"Ilustracija, kao sastavno sredstvo strip kazivanja, mora biti u potpunosti utopljena u jedinstvenu "strip supstancu", kaže Boban Savić Geto, poznati srpski ilustrator, "U tom smislu, scenario stripa tek povremeno omogućava autorima stripa da se služe klasičnim načinom komponovanja. S druge strane, strip na planu kadriranja donosi nove izražajne mogucnosti kojima se po potrebi služe i ilustratori."

Crtajući ilustraciju, autor posmatra strip kao tematsku, umetničku i sociološku supstancu za njega upotrebljivu slično filmu, reklami, strani iz časopisa ili umetničkoj reprodukciji. On ide ka konceptualnom pristupu i komunikaciji u kojoj je stvarnost transformisana. "Najčešće pronađem jednu scenu, ili uzmem nekoliko elemenata od kojih načinim svojevrstan kolaž, ili upotrebim neku ideju simboličke prirode – kaže Filip Kaza, poznati francuski ilustrator.

Ilustracija obično ima ideju simboličke vrednosti i globalnost u obradi teme (Alem Ćurin, "Born to be mlad")

Globalnost u obradi teme

Prilikom crtanja stripa, autor se podvrgava spoljašnoj stvarnosti priče koju razvija kroz niz jasnih znakova, grafičkih konvencija i kroz razumljivu kompoziciju table. Na taj način on objašnjava ponašanje i osećanja svog junaka, i čitaocu olakšao praćenje radnje. Postupnost i odvijanje u vremenu, omogućuju mu da koristi sve narativne mogućnosti: istovremenost akcija, više viđenja istog događaja, analepsu, psihološku razradu određenih likova…

"Uživam u radu na detaljima, jer mi oni omogucavaju da uporedno s manifestnom sadržinom ilustracije iznesem još jednu, suptilniju priču kao lični komentar tekstu koji ilustrujem. U tu svrhu pomaze mi izučavanje amblematike. Ovo, danas gotovo zaboravljeno sredstvo likovne retorike, veoma je moćno u izražavanju nevizuelnih sadržaja", nastavlja svoja objašnjenja Boban Savić Geto, "Primera radi, pojmovi kao što su ljubav, mržnja, sebičnost, požuda, itd, mogu lako da se predstave alegorijskim pesonifikacijama ili amblemom, a ukrštanjem amblema mogu se dobiti veoma složena značenja." 

Detalji omogućavaju da se iznese lični komentar teksta koji se ilustruje (Boban Savić Geto, "Knežević i Severni vetar")

Nezavisno od tipa ilustracije, idejni pristup ostaje uvek isti – globalnost u obradi teme, što ponekad učini da prikaz izgubi dobar deo racionalnog značenja. Zadržavanje klasičnog pripovedačkog postupka samo je jedan od načina čitanja ilustracije, međutim u većini ilustracija cilj nije da se dosegne jasnoća, nego da se gledaocu otvori svet tananih i vešto stvorenih veza gde svaki deo slike otkriva nešto.