Kako nastaje strip (9): Kadriranje, elipsa, pokret, kretanje

Kadriranje je organizacija svakog prizor-polja na takav način da se istakne središno događanje ili glavni predmet interesovanja u odnosu na dinamiku pripovedanja. Čitalac ne bi trebalo da traži središte dešavanja ili glavnog protagonistu, kao u nekom rebusu, nego da ga vidi već na prvi pogled.

Zato, za jednog strip autora nije dovoljno samo da je dobar crtač. Ovaj zanat zahteva i određenu kinematografsku kulturu koja crtaču omogućava da prilagodi kadriranje za posebnostima stripa kao medija. Za razliku od kinematografije gde ekran ostaje uvek istih dimenzija, u stripu se površina crteža neprekidno menja. Svaki plan se ističe određenom širinom, visinom, oblikom i sadržinom, tako da svi elementi prikazani u kadru predstavljaju neposredni deo priče, dok ono što je van kadra može da se razume kao posredni deo priče.

Vodoravni, uspravni, četvrtasti, okrugli...

Četvrtast kadar je najčešci u stripu, zato što dozvoljava prikazivanje protagonista u čitavoj visini, ali i neophodnog dekora oko njih. Na taj način dobija se vrlo tačna slika o dešavanju. U slučaju ako on zauzima više od četvrtine table, obično je, radi ravnoteže, postavljen u jednom od uglova i prikazuje scenu akcije. Manji kadar učinilo bi događanje nečitkim, a niz kadrova bi narušio ravnotežu.

Vodoravan kadar koristi se za prikazivanje scena u kojima je neophodno da se naglasi širina, razvučenost, brojnost, tako da ona najčešće nalikuje filmskom "sinemaskopu". Da bi se dobio željeni efekat, moguće je smanjiti visinu kadra, ili povećati širinu.

Uspravnim kadrom se naglašava visina pada ili dubina prostorije (Igor Kordej, "Tarzan Batman – Claws of the Cat-Woman", levo; RM Gera "Konan", desno)

Uspravan kadar najviše se koristi za prikazivanje scena i akcija čije se događanje razvija u pravcu gore-dole (padovi, skokovi, penjanja, bacanja, uzdizanja…). Poseban efekat može da se dobije uspravnim kadarom koji ide čitavom visinom table.

Različiti kadrovi koriste se tokom pripovedanja da bi se čitaocu privukla pažnja na neki od detalja. Oblik ovakvih kadrova može da bude vrlo raznolik, a vrlo često je nacrtan u okviru većeg kadra, pojačavajući dramsku napetost događanja. Takođe, ovakvo kadriranje omogućava istovremeno prikazivanje radnji udaljenih prostorno ili vremenski.

Kadar u obliku snajperskog nišana povećava napetost u radnji (Miroljub Milutinović – Brada)

Da bi prikazao veći broj ljudi, predmeta i dekora, crtač mora da napravi razliku između planova dešavanja, da sugeriše razmak između ljudi i predmeta, i da na taj način omogući čitljivost crteža. Nalik prirodi, gde se ljudi i predmeti najbliži oku i najjasniji, a dalji su sve nejasniji, u stripu je neophodno nacrtati prvi plan deblje, čitkije i jasnije, nego drugi plan. Na taj način dobija se ne samo jasnija slika događanja, nego i utisak o dubini. Uobičajeno je da se, nalik kinematografiji, pazi na prirodni način viđenja ljudi, predmeta, dekora i arhitekture. Mi opažamo pre svega celinu, da bi smo se potom usredsredili na neki od detalja.

Važan element kadriranja jeste i sâm okvir prizor-polja čije značenje uprošćeno može da se svede na šest funkcija: ograđivanje, odvajanje, ritmiziranje, strukturisanje, ekspresivna funkcija i "čitačka" funkcija. Ove funkcije moraju da se sagledavaju u širem značenju, uzimajući u obzir da svaki okvir poseduje sadržinu i da svi okviri sa sadržinom sačinjavaju kompoziciju table.

Elipsa ili "ispunjena praznina"

Strip je, nalik filmu, medij u kome je tehnika montaže jedan od najvažnijih elemenata. Pošto je nemoguće detaljno prikazati sva dešavanja, neophodno je iseći priču na pune i prazne segmente, znači na prikazane i neprikazane događaje. Određeni delovi pripovesti vizualizuju se na papiru, dok se mašti čitalaca ostavlja da zamisli događanja između dva kadra. "Najvažnije stvari u stripu događaju se u uzanoj belini koja razdvaja dve sličice – kaže Enki Bilal. Ta belina, i slobodno se može reći "ispunjena praznina", zvana elipsa (nedostatak, grč.), povezuje prizor-polja, pripovedanje čini dinamičnim i življim, a čitaoca ne zadržava na nevažnim detaljima akcije, kretanja, dekora ili dijaloga.

Elipsa omogućava da se, unutar jedne scene, izostavi sve ono što ometa ritam radnje (Željko Pahek, "Astroiđani")

Stilski postupak elipse omogućava da se, unutar jedne scene, izostavi sve ono što ometa ritam radnje, u koliko to nema značaj za zaplet. To se ne odnosi samo na fizičku i prostrornu dramaturgiju, nego i na psihološku i emotivnu razradu likova i događanja. Pri tome, neophodno je poštovati grafičku i montažnu logiku da bi mentalno povezivanje dva kadra bilo lako izvodljivo i da bi čitalac mogao u mašti lako da rekonstruiše deo koji nedostaje.

Montaža prizor polja može da bude od trenutka do trenutka, ostavljajući vrlo malo vremenskog i prostornog događanja u elipsi. Potom se upotrebljava montaža od akcije do akcije gde se prikazuju samo važne faze događanja, dok je ostalo prepušteno mašti i iskustvu čitaoca. Montaža od radnje do radnje je promena fokusa u okviru iste teme, tako da tokom elipse, čitalac uspostavlja logički i uzročno-posledični odnos između događanja. Povezujući prostorno i vremenski udaljene scene, čitalac u elipsi kroz dedukciju dodaje neprikazanu naraciju.

Takođe je moguće montirati prizor polja kroz različite tačke gledišta, tako da se u elipsi briše vreme i čitaocu se ostavlja da poveže različite aspekte prostora, atmosfere ili ideje. Postoji mogućnost da se prizor polja montiraju bez ikakvog vidljivog logičkog i narativnog reda, što čitaocu u elipsi ostavlja najšire polje za dopunjavanje prikazanog.

Čarolija elipse počiva na zanimljivosti da za zamišljanje neprikazanog događanja upotrebljavamo sva čula, dok je za tumačenje prizor polja koji prethodi i koji sledi, upotrebljavamo samo čulo vida.

Montaža od akcije do akcije prikazuje samo važne faze događanja, dok je ostalo prepušteno mašti i iskustvu čitaoca (Vladimir Stankovski)

Pokret i pravci kretanja

Iluzija pokreta stvara se u stripu povezivanjem prizor-polja. Najčešće su kadrovi koji prikazuju pokret viđeni iz istog ugla i pokazuju početak i kraj pokreta. U slučaju ako je izbor planova i kadriranje pažljivo izvedeno, čitalac će uspešno zamisliti čitavu putanju koja se dogodila između dva prizor-polja. Brzi pokreti zahtevaju minimum kadrova, dva na primer, dok se pokreti koji traju i koji su sporiji mogu da predstave u nekoliko kadrova.

Ako se u stripu neka osoba ili predmet kreću kroz dva ili više kadrova, oni će obično ići sa leve na desnu stranu. Ovaj pravac je za oko prirodan, tako da će i sâma dinamika biti veća. Kada se prikazuje kretnja protagoniste ili predmeta ka određenom cilju ona se uvek odvija samo u jednom pravcu. U slučaju ako crtač upotrebi dva različita ugla, čitalac će biti zbunjen u pokušaju da logički shvati početak i kraj pokreta. Na taj način se često prikazuje oklevanje i nesigurnost.

Ako se u stripu neka osoba ili predmet kreću, oni će obično ići sa leve na desnu stranu, jer je taj pravac prirodniji i dinamičniji za oko (Đorđe Milović, "Ono što tražim")

"Čitalac treba lako da prati pripovedanje. Postoji jedno važno pravilo – u našim zemljama se čita s leva na desno. (…) Kada pokazujem osobu koja trči, ona uglavnom ide s leva na desno. To odgovara navikama oka koje prati pokret i naglašava ga, tako da brzina s leva na desno izgleda veća nego s desna na levo. Drugi pravac (desno-levo) upotrebljavam kada se osoba vraća u odnoso na prvobitno kretanje – objašnjava belgijski strip majstor Erže.

Smenjivanje i povezivanje kadrova

Povezivanje pravca pogleda, pored položaja i pokreta, treći je uslov dobrog povezivanja kadrova unutar scene. "U filmu, prilikom razmenjivanja pogleda, dva junaka su u suprotnim, sukobljenim položajima. Kada se uspostavi rampa, zamišljena linija koja kroz poglede povezuje junake i njihovu akciju, kamera uvek ostaje na jednoj strani rampe, kako u širim tako i u svim krupnijim kadrovima koji slede – objašnjava Milan Konjević, beogradski reditelj – iako je rampa jedno od ključnih pravila filmskog pripovedanja, ona ne mora slepo da se poštuje u stripu.

Kada gledate film, kadrovi se smenjuju, brže ili sporije, ali gledalac nije toliko svestan rezova. Kod stripa je drugačije. Iako imamo kadrove i montažu, čitanje stripa je više kontrolisan proces. Pogledate prvi kadar na tabli, vidite sliku, pročitate tekst, pa onda opet gledate sliku, i dok dođete do sledećeg prizor-polja, nemate utisak filmskog smenjivanja kadrova.

Znači, scena može da se prvo prikaže iz jednog ugla, a potom sa suprotne strane. Ovom tehnikom ne razbija se samo monotonija, nego se u crtež unosi i mnoštvo novih detalja. Istovremeno, čitaocu se omogućava da vidi izraz lica protagoniste u određenim trenucima ili da se podigne napetost samim tim što se ne vidi u šta protagonista gleda.

Scena prikazana iz jednog ugla, a potom sa suprotne strane, omogućava da se vidi izraz lica protagoniste i da se podigne napetost (Dragan Rokvić, "Sylvia's break")

Kretanje osoba i predmeta

Za razliku od kinematografije koja koristi nesavršenost ljudskog oka da bi stvorila iluziju pokreta, strip se koristi posebnom narativnom tehnikom. Upotrebljavajući povezivanje i montažu kadrova, autor ukazuje na kretanje. Međutim, s obzirom na statičku prirodu ikoničnih znakova od kojih se sastoji strip, uvedeni su grafički simboli, vizuelne onomatopeje, kojima se čitaocu sugeriše kretanje.

"Linije brzine" predstavljaju grafički simbol, tačnije ikoneme, kretanja vazduha prilikom pokreta. One počinju tamo odakle je osoba krenula i završavaju se na mestu gde se osoba ili predmet nalaze u toj fazi kretanja. U odnosu na debljinu i intenzitet linija može da se protumači masa i brzina.

Linije brzine i stroboskopski efekat sugerišu brzinu i intenzitet pokreta (Bane Kerac, "Cat Clow", levo ; Željko Pahek "Legija nepromočivih", desno) 

"Stroboskopski efekat" predstavlja prikazivanje pokreta u više faza, ali na jednom istom crtežu. Na ovaj način prikazuje se najčešće uzbuđenje, bes, preterivanje. Stroboskopski efekat se najviše upotrebljava u komičnim stripovima, dok se u realističkim upotrebljava vrlo obazrivo. Njime se sugeriše usporeno kretanje, lagano preobraženje ili nestvarna atmosfera.

Kretanje se sugeriše takođe kroz druge brojne kodove: tragovi u snegu ili blatu, prašina izpod kopita konja, oblak izduvnih gasova automobila, titrav vazduh iz turbina mlaznog avona… Brzina se naznačava magličastim crtežom automobila u pokretu, nalik mutnoj fotografiji premale brzine zatvarača. Suptilniji prisup kretanju može da se uradi kroz neravnotežu kompozicije i raspored crno belih masa, ili kroz višestruko prikazivanje iste osobe u jednom prizoru-polju. Sugerisanje pokreta može da se učini tako što će se mesto polaska prikazati u perspektivnom smanjenju, u drugom planu, a cilj kretanja biće prikazan u prvom planu.

Silina pokreta sugerisana kroz probijanje kompozicije kroz okvir kadra (Edi Biuković i Darko Macan, "Grendel Tales")

Silina pokreta naglašava se i kroz fizičko probijanje jednog od elemenata kroz liniju koja ograničava prizor-polje. Element može da bude nacrtan u potpunosti na beloj margini, da pređe u drugi kadar ili da bude presečen ivicom crtaćeg papira.