Kako nastaje strip (8): Dijalog, oblačići i kompozicija kadra

"Ja svoje priče vidim kao film, znači, bez naracije i bez opisivanja. Slika dobija potpuni značaj. Međutim, radi se o zvučnim filmovima, gde reči grafički izlaze iz usta likova", rekao je, jednom prilikom, belgijski majstor Erže, ukazujući na stripovski mehanizam stvaranja reči. Te reči koje protagonisti razmene tokom radnje stripa sačinjavaju dijalog. Pored dijaloga, monolozi, razmišljanja i didaskalije (tekstovi van crteža), čine "književni" deo stripa i dozvoljavaju protagonistima da se izraze.

Dijalozi, njihova dinamika i ritam

Pored razmene misli među protagonistima, tekst u sliku unosi trajanje, vreme. Kada u kadru jedna osoba odgovara drugoj, svaka od njih živi u odnosu na dužinu trajanja oblačića. Zato, dijalozi ne smeju da budu nepotrebno dugački, nego moraju da budu sažeti, sadržajni i izražajni, tako da donesu više nego što se izrekne. Jedna replika ne bi trebala da ima više od 30 reči, jer se onda pretvara u tiradu, a za njeno opravdanje je potreban čvrst razlog. Duži dijalozi, ako to iziskuje tok pripovedanja, mogu ponekad da napune skoro ceo kadar. Međutim, oni će uvek biti raspoređeni prema dinamici samog razgovora i celokupne radnje. Pažljiv scenarista i dobar crtač uvek će se truditi da vrhunac akcije ne bude preterano pričljiv.

Istovremeno, dijalozi služe autoru da saopšti svoje ideje, te se oni u potpunosti uklapaju u psihološku razradu likova, dinamiku naracije i ritam sekvence. Svaki protagonista mora da se izražava shodno svom temperamentu, društvenom sloju, obrazovanju, a ponekad i svojoj nacionalnoj pripadnosti. U dijalozima je neophodno izbeći teze, jer nije poželjno naturati, nego je bolje ukazivati. Slično je i sa igrom pitanja i odgovora, koja je u potpunosti neprihvatljiv način obavestavanja čitaoca o događajima kojima nisu prisustvovali.

Protagonista moraju da se izražavaju shodno svom temperamentu, društvenom sloju i obrazovanju (Dušan Gačić, "Banket u Blitvi")

Glas iz "offa" upotrebljava se prilikom dužih dijaloga da "pričljive" scene ne bi postale previše monotone. Kako je raspored sagovornika poznat, crtač može da prikaže spoljašnost kuće, svemirskog broda ili krajolika u jednom širem planu i da se potom vrati sagovornicima. Ova "diverzija" mora da bude dobro opravdana, da ne bi izgledala kao nepotrebni ukras ili dodatak naracije. Francuski autor Andre Žijar svedoči o tome:

"Razgovor Žermena i Anrija IV trebao je da se odvija u palati, ali da bih izbegao monotoniju, ja sam razgovor smestio tokom njihovog povratka za Pariz, što mi je omogućilo da prikažem dvorac Luvr i njegovu okolinu."

U stripu, osim dijaloga i didaskalija, postoje mnogi tekstovi koji su ubačeni kao pisma, isečci iz novina, plakati, knjige, reklame, grafiti na zidovima, natpisi na odeći… Smišljeno i pravilno upotrebljeni, ovi elementi predstavljaju vrlo važan dramaturški element, a čitaocu pružaju mogućnost da na potpuniji način prati naraciju.

Dijalog kao element strip scene

U Aristotelovom pozorištu reči stvaraju situacije, dok u stripu reči bivaju rođene iz situacije. Dijalog je samo jedan od elemenata strip naracije. Značaj jedne strip scene proizilazi iz više elemenata – događanja, pokreta, mimike, gesta, pogleda, ugla, kompozicije kadra, dok o grafizmu ne treba ni govoriti... Zato bi strip dijalog trebalo da bude fizički vezan za osobu i akciju, što ga udaljuje od klasične književnosti i teatra, i približava ga filmskom jeziku.

Dijalozi se ne zasnivaju samo na tekstovima sačinjenim od reči, nego i od drugih grafičkih simbola kojima se najčešće izražava čitav niz osećanja i razmišljanja. Piktogrami, nalik hijeroglifima, reprodukuju predmete iz okruženja, tako da je odnos znaka i predmeta krajnje prirodan. Ideogrami podležu konvencijama, naročito govornog jezika, i njihov cilj nije da ukažu na predmet, nego na njegovu ideju. Sasvim prirodno, ova vrsta grafičkih simbola, stripovskog meta-jezika, upotrebljava se najviše u komičnim stripovima, a najmanje u realističkim. Jačina glasa sugeriše se u stripu kroz grafičku konvenciju da jači glas odgovara većim i debljim slovima.

Oblačići, balončići i filakteriji

"Oblačići" ili "balončići" spadaju u nekoliko posebnih strip konvencija, posebno smišljenih za upisivanje dijaloga ili razmišljanja protagonista u prizoru-polju. Grafički simbol izgovorenog teksta u okviru crteža ili slike, pojavio se još u srednjem veku. Uobičajena predstava bio je lik kome iz usta izlazi svitak papirusa sa izgovorenim tekstom. Ponekad su ovi simboli, zvani filakteriji (zapis, amajlija – grč.), bili ucrtani iznad glava protagonista, a kasnije su bivali "vezani" konopcem za likove koji su izgovarali tekst. Filakteriji su dobili pravi značaj kroz karikature 19. veka, a pogotovo kroz moderni strip.

Oblačići ne sadrže samo tekst, nego svojim oblikom i nagoveštavaju emotivni naboj izrečenog (Iztok Sitar, "ženska ki se ljubi z mačkom")

Oblačići ne sadrže samo tekst, nego imaju i važnu grafičku ulogu, jer svojim oblikom nagoveštavaju prirodu teksta: razgovor, razmišljanje, vikanje, sanjarenje… Mesto oblačića u jednom prizor-polju zavisi od osobe koja govori, okvira kadra i od susednih oblačića, dok veličina zavisi od važnosti lika u okviru stripa, ali i od opšte kompozicije kadra.

„Krajnji grafički rezultat jednog kadra ili table ne sme da bude poremećen lošim postavljanjem balončića, jer oni učestvuju u opštoj ravnoteži kompozicije“, kaže Erman.

Mesto oblačića u kadru zavisi od osobe koja govori, okvira kadra, od susednih oblačića, ali i od opšte kompozicije kadra (Aleksandar Sotirovski, "Captain Nitrate – War Games")

Ponekad, oblačić može da posluži da se popravi neka greška u kompoziciji. Na primer, oblačić može da se poveća i da se na taj način smanji neka preterano velika bela površina. Takođe, oblačić može da se smanji da ne bi preterano oduzimao od crteža. Tekstovi van oblačića takođe imaju grafički značaj. Krik može da pocepa tihi prostor kadra, a užasavajući zvuk može da se proširi čitavim kadrom. Zvuk u stripu ima grafički značaj, što je njegova posebnost i to može da dovede do problema prilikom ekranizacije stripova. Erže je ispričao da mu je, po odgledanom crtanom filmu, jedan mali obožavalac Tentena rekao:

"Dopao mi se Vaš film, jedino mi se ne sviđa što Tentenov glas nije isti kao i u stripu."

Onomatopeje kao zvučni efekti

Onomatopeje su fonetski simboli za oponašanje zvukova kroz neposrednu imitaciju prirodnih akustičnih fenomena, a ponekad služe i za izražavanje određenih osećanja. Osim oponašanja prirodnih zvukova kroz muzičke harmonije, postoje i određeni samoglasnici koji sâmi po sebi sugerišu određeni tip zvuka. "O" i "U" asociraju na dublje i prigušenije zvuke, dok "I" sugeriše visoke i škripave tonove. "A" ulazi u onomatopeje metalnih ođeka. Zanimljivo je naglasiti da se veliki broj akustičnih simbola zasniva na uticaju američkih stripova. Na taj način, mnoge se idiomatske nepravilnosti odomaćuju, a čitaoci, prihvatajući ove amerikanizovane fonosimboličke termine, u neku ruku osiromašuju sopstveni jezik.

Onomatopeje su važan element stripa i one omogućavaju crtaču da "ozvuči" svoju priču i tako obogati naraciju. Međutim, neophodno je napomenuti da onomatopeje nisu obično oponašanje zvuka, nego grafički simboli predviđeni za čitanje i gledanje, ali ne i za izgovaranje. Zato one podležu istim grafičkim konvencijama kao i dijalozi, tako da se debljinom i oblikom slova još više sugeriše željeni zvuk: masna slova za jak zvuk, ispucala slova za lomljavu, cik-cak slova za vibracije, cvetna slova za pohvale… Za razliku od dijaloga, onomatopeje se često pišu (crtaju) neuokvireno, van oblačića, tako da poseduju još veći stepen grafičkog intenziteta. U zavisnosti od zvuka, one mogu čak i da zauzmu veći prostor jednog prizor-polja.

Naslov stripa

Najlakši način da se jedno delo razlikuje od drugog jeste da mu sa dodeli naslov, pravilno smišljen i dovoljno izražajan. U stripu, naslov najčešće ide ka konciznosti, sadržavajući ponekad ime glavnog junaka. Međutim, zbog obilja serijala koji u nadnaslovu već sadrže ime heroja, obično se odabira reč koja na neki način karakteriše ili protagonistu ili događanja.

Sve cešće, javljaju se naslovi koji imaju metatekstualno značenje i nalikuju na komentare, tako da na prvi pogled nemaju nikakve veze sa delom. Autori današnjice imaju viziju sveta u diskontinuitetu, tako da smatraju da jedna reč ili izraz ne bi mogli da objedine čitavo delo, nego uzimaju neku od simboličnih vrednosti koje u stripu imaju važno emotivno ili psihološko mesto.

Naslov od jedne reči ili izraza ne može uvek da objedini čitavo delo i zato se uzimaju simbolične vrednosti koje imaju psihološki značaj (Matej Lavrenčić, "Dream No 00111001")

Kompozicija kadra

Strip je od kinematografije nasledio kadriranje, ali pošto proizilazi iz slikarstva, kompozicija jednog kadra najčešće se konstruiše nalik svakoj slikarskoj kompoziciji. Ljudsko oko ima običaj da traži središte događanja, tako da će jedna površina sa nerešenim odnosima linija i masa stvarati konfuziju kod gledaoca. Preterano simetrična i uređena kompozicija unosi osećaj hladnoće i monotonije, tako da brzo biva dosadna. Zato je neophodno organizovati crtež po slikarskim principima kompozicije. Pre svega, ni jedna važna linija kompozicije neće prolaziti kroz uspravnu ili vodoravnu osovinu crteža, a odnosi masa nikada neće biti simetrično podeljeni.

Kadar sa protagonistom u dijagonalama i bez suvišnih detalja radi naglašavanja opasnosti (Darko Perović, "Brek")

Najvažnije tačke crteža nalaze se pre svega na njegovim dijagonalama, tačnije na mestima koja označavaju trećine dijagonala. Dijagonala je življa, jer u sebi nosi efekat perspektive, što donosi različite planove i nejednake mase, tako da scena deluje prirodnije. Oko ovih tačaka crtač organizuje kompoziciju na razne načine (kružno, po dijagonali, po širini, po visini…). Neophodno je naglasiti da se kompozicija često stvara samo sa dve od mogućih četiri tačaka, jer se na taj način pažnja čitaoca usmerava na najbitniji deo događanja. Ljudsko oko prirodno traži ta mesta, tako da će se na tim mestima i pronaći protagonisti radnje, najizražajniji lik, najbitniji pokret… Grupe osoba nikada neće biti simetrično raspoređene, a zbog perspektive one neće imati ni istu veličinu.

Efikasan kadar komponovan po dijagonali sa središtem koje se nalazi na trećini dijagonale (Željko Pahek, "Froghi")

Ovi principi važe za bilo koji plan i bilo koji ugao gledanja, osim u izuzetnim slučajevima kada je neophodno istaći nešto, te će se slika organizovati simetrično u uspravnim ili vodoravnim osama.

Izbor kadriranja delimično zavisi od tražnog psihološkog efekta. U slučaju prikazivanja opasnosti, preteća osoba, životinja ili predmet izgledaće strašniji ako su prikazani u krupnom planu sa malo slobodnog prostora unaokolo. U svakom trenutku treba misliti na raspored masa i ravnotežu koja ne sme da bude narušena ni simetrijom, niti haosom. Vrlo često, protagonista se nalazi u nekom dekoru (unutrašnjem ili spoljnom) što iziskuje još bolju organizaciju kadra. Čitaočevo oko ne sme da se dovede u priliku da traži središte događanja. Suvišne detalje treba izbaciti, središte događanja zadržati uvek u prvom planu, ponekad u drugom, ako je prvi plan neutralan i ako daje dubinu.

Kružna kompozicija kadra bez simetrije (Miroljub Milutinović – Brada, "L'Expert T1")

Kadar-tabla i duplerica

Povremeno je dobro potpuno olakšati neposrednu okolinu protagoniste od detalja, ali to ne znači da prizor-polje treba da bude prazno. "Ne treba oklevati u pojednostavljivanju kompozicije, u sečenju lica koja se nalaze u prvom planu ili u naglašavanju dubine – savetuje francuski strip autor Paskal Rabate. Pojednostavljivanje i stilizacija kako crteža, tako i kompozicije, vrlo je efikasna metoda prilikom profinjenijeg načina izražavanja. Na taj način, autor čitaocu povećava senzibilitet, a samim tim i stepen učešća u naraciji.

Posebnu pažnju treba dati opštim planovima krajolika ili arhitekture, dobro komponovanim i uspešno organizovanim. Osnova je davanje što prirodnijeg izgleda, opet bez upotrebe simetrije u bilo kom pogledu.

Takođe, postoji poseban način komponovanja jednog kadra kada se on prostire preko čitave table ili preko leve i desne table. Pored klasičnog realističkog pristupa, moguće je upotrebiti, uslovno rečeno, ikonografski pristup obradi prostora i vremena. Protagonista je tada prikazan više puta u istom kadru, na više mesta i u raznim veličinama, ukazujući tako na događanja u različitim vremenima i različitim prostorima. Ovakav tip naracije od crtača traži veliko znanje i dobro poznavanje slikarstva.