Miloš Šobajić – stvaralaštvo na tragu čoveka

Miloš Šobajić (1945-2021), Beograđanin, neposredno po završetku studija na Akademiji likovnih umetnosti, zaputio se za Pariz gde, već dva veka, žele da se oprobaju slikari sa svih meridijana. Mladi, talentovani i šarmantni srpski umetnik, ostvario je lepu slikarsku karijeru u Gradu svetlosti i tokom svog života izlagao na devedeset samostalnih izložbi širom sveta i učestvovao na preko pet stotina grupnih izložbi. Za svoje stvaralaštvo, Šobajić je dobio mnoštvo nagrada i priznanja, a njegove slike i skulpture se nalaze u kolikcijama širom sveta.

Monumentalno slikarstvo, ali kao napuštena železnička stanica

Da bi se doživeo Šobajićev stvaralački svet, neophodno je ući u njegov pikturalni prostor u kome se sukobljavuju savršeni predmeti sa izobličenim delovima čoveka i njegovim tragovima. Pred smrt, Pol Valeri je zapisao:

"Realnost je nekomunikativna. Ona ne liči ni na šta, ništa ne predstavlja i ništa ne izražava."

Šobajićeva naslikana realnost je samo podloga i mesto na kome on ulazi u platno i svoj akt suprostavlja postojećem redu. Iz sukoba jednostavnih stvari, Šobajić stvara kompoziciju i od slike stvara energiju. Njegovo slikarstvo je vrlo ekspresivno, nije tragično, rađeno je sa puno materije, ali neophodno je navići se na jake boje, forme i monumentalnost.

"Monumentalno slikarstvo? Da, ali ne kao neka tvrđava ili crkva – više kao mala stanica u crnogorskom karstu, napuštena, obična železnička stanica, prazna, bez ukrasa, pored prazne pruge, u sred golog crnogorskog i jugoslovenskog krečnjaka, napuštena stanica, bez tragova, osim nekoliko nastalih od kiše i poseta planinskih životinja, betonirana koliba, usamljena u šumi, stanica koja nosi ime ŠOBAJIĆI", napisao je Peter Handke, nobelovac i najveći posleratni književnik nemačkog jezičkog područja, u svom predgovoru monografiji "Miloš Šobajić" (La Difference).

U istoj monografiji, pored Handkea, o Miloševom stvaralaštvu piše i grčki autor Dimitri Analis.

"Naše okruženje postalo je nadrealno, a vladavina virtuelnog u svakodnevnom životu postala je tragična, ali takođe laka i podrugljiva. Mislim da Miloš Šobajić upravo to oseća kada nasrće na sliku stvarnosti koju je, pre svega, verno preneo".

Eksplozija, snaga, sila...

Miloš stavlja u pokret čitavo telo i kompoziciju napada snažnim pokretom, uništava red i belinu, para bacajući crvenu, zelenu, smeđu i crnu boju.

"Dok radim, ne razmišljam ni o kakvoj agresiji. U pitanju je neki moj bes. Stanem pred sliku i uđem u neko posebno međustanje. Ja ne slikam rat, ali su moji likovi u borbi sa samim sobom. Ta je borba prepuna nasilja i sve se kreće i udara, tako da prosto čujem buku mojih platna."

Suprostavljajući nepokretnost predmeta i dinamiku pokreta, on ističe nepostojanje ljudske figure na svojim platnima.

"Čoveka sam iz slike odavno odstranio, ali ispred mog fotografskog objektiva uvek projuri neki deo noge ili ruke. Više volim da opišem prostor u kome smo bili i trag koji smo tamo ostavili, nego nas sâme u tom istom prostoru. Želim da rezultat mog slikanja bude energija, eksplozija, snaga, sila, jer od energije sve počinje."

Šobajićeva naslikana realnost je samo podloga i mesto na kome on ulazi u platno i svoj akt suprostavlja postojećem redu. Kroz taj sukob Šobajić stvara osnovu kompozicije, oslanjajući se na savete Radenka Mišovića, njegovog profesora sa beogradskoe Akademije.

"Tačan i precizan predmet je stub koji služi da sve te skalamerije stavim u pokret. Arhitektura mi pomaže da napravim sliku, da joj nađem dobar horizont, boju, svetlost neba u pet časova posle podne pri zalasku sunca… Iz tog sukoba jednostavnih stvari, trudim se da slika postane energija."

Slikarstvo kao pravi govor bića

Tenzija Miloševih slika stvorena je u borbi čoveka sa predmetima, što je posebno uočljivo u njegovom skulptorskom radu. Za razliku od slika koje imaju intimniji karakter, njegove skulpture i instalacije su monumentalne, traže otvoreni prostor i određenu teatralizaciju. Načinjene od različitih materijala, redi-mejdova, odbačenih delova, vezanih, zavarenih i spojenih u čudnovate oblike.

"Moje skulpture su samo trodimenzionalne slike. Međutim, one izgledaju daleko drastičnije nego što sam ja to mogao da zamislim kada sam počeo da ih radim. U neku ruku, one su stravičnije, jer su čitljivije, jače i moćnije, ali istovremeno i neprihvatljivije za određeni broj posmatrača."

Nasilje i užas prisutni u Šobajićevom slikarstvu mogu da se uporede sa Velaskezovim i Gojinim pristupom. Užas u njihovim delima ne uništava umetnost, jer se kroz ružnoću iskazuje ljudskost. Šobajić u svom radu stiže do same ivice ambisa. Međutim, on ostaje upisan u nasleđe onih koji su na zalasku velikih umetničkih perioda, postavljali pitanje ništavila. A to je izazov koji postavlja i sama kreacija – staviti u pitanje potpunu negaciju, odnosno haos.

"U 20. veku u slikarstvu je došlo do novog filozofskog pristupa, po kome svaki čovek ima sopstvenu istinu koja može da se naslika i prikaže. Od belog platna Maljeviča, preko nemačkih ekspresionista, do nadrealista, slikar nije više u službi svetske ideje, kao u vreme Da Vinčija. Umetnik slika svoj unutrašnji svet. Zato je moderno slikarstvo ogromna stvar, mada neki smatraju da sa moralnog i hrišćanskog stanovišta to remeti mnogo šta. Ja se ne slažem. Bog je u svakom od nas, tako da se pri stvaranju izražava naša duša, dok telo samo pomaže da se snagom mišića delo načini. To je pravi govor bića", objasnio je Šobajić svoje viđenje stvaralaštva.

Takav beskompromisan stav učinio je da Miloševe slike šokiraju posmatrača i podele ih na one koji vole njegovo stvaralaštvo i na one koji ga ne vole. U svakom slučaju, nema i neće biti ravnodušnih posmatrača Šobajićeve umetnosti.