Hristo Javašev – umetnost prisustva odsustva

Bugarski slikar Hristo Vladimirov Javašev (1935-2020) napustio je Sofiju 1958. godine i preko srednje Evrope stigao u Pariz. Da bi imao od čega da živi on je, zahvaljujući svom talentu i studijama na slikarskoj akademiji, počeo da radi portrete ljudi iz pariskog visokog društva. Noseći dovršeno platno generalu Gijbonu, direktoru Politehničke škole, on se upoznao sa njegovom kćerkom Žan-Klod.

Vrlo brzo, Žan-Klod je ušla u ljubavnu vezu sa Hristom, a potom se i razvela od muža. Tada je počela i njihova profesionalna saradnja. Hristo je bio umetnik, a Žan-Klod pragmatična organizatorka, knjigovođa i teoretičar njegove umetnosti. Tokom zajedničkog rada dugog pola veka, oni su ostvarili dvadesetak instalacija širom sveta. Međutim, mnogi njihovi projekti nikada nisu videli svetlo dana, jer su bili preterano veliki, preterano radikalni ili preterano skupi.

Platno Hriste Javaševa, 1960. godina, kombinovana tehnika

Platna sa reljefom nalik mesečevoj površini

Hristove pariske godine označile su početak njegovog umetničkog jezika. Već fasciniran primitivnim teksturama Žana Dibifea i gestualnošću Džeksona Poloka, njegovo stvaralaštvo je krenulo ka apstraktnom izrazu. Slikao je debelim slojevima uljanih boja pomešanih sa lepkom, papirom, konopcem, metalom... Radio je reljefe na površini platna, umnožavao je slojeve materija, a teksturisana platna su mu nalikovala na mesečeve kratere. Na njih je, povremeno, stavljao male predmete, konzerve boje i flaše, zapakovane u platno koje bi potom premazivao lakom i uvezivao konopcem.

Spočetka, on je pakovao male predmete, a potom je svoja istraživanja nastavio pakovanjem većih predmeta, delova nameštaja i burića. Svakoga puta, on je gužvao platno za pakovanje, lakovima ga činio tvrdim, a potom oslikavao i tako stvarao iluziju senki. Povremeno, Hristo je na površine dodavao pesak ili prašinu i na veštački način sugerisao prirodni i slučajno načinjeni izgled. Istovremeno, on je odbijao da tačno kaže koji predmeti se nalaze prikriveni ispod platna i uvezani konopcima, dajući tako tajnovitost potpuno običnim i banalnim predmetima, neprekidno viđanim u svakodnevici. Taj prosede kasnije će biti razvijen do monumentalnih razmera i učiniti prepoznatljivim Hristov rad na čitavoj planeti.

Prva ideja monumentalne instalacije bila je ostvarena u jesen 1961. godine, kao reakcija na Berlinski zid. Hristo je zamislio da u pariskoj ulici Viskonti, u znak protesta, podigne zid od metalnih burića. Instalacija je načinjena, ali je trajala vrlo kratko, jer je policija naredila umetniku da odmah ukloni buriće. Iste te godine, Hristo je rešio da upakuje neku od javnih pariskih zgrada i opredelio se za Trijumfalnu kapiju. Međutim, on tada nije dobio dozvolu za svoju instalaciju, a njegov projekat je prihvaćen tek više od pola veka kasnije.

Okružena ostrva (1983) Florida i Zavesa doline (1972) Kolorado

Prvi elementi arhitekture i urbanizma

Hristo i Žan-Klod su se venčali 1964. godine, a potom su otišli da žive u Njujorku gde je, neposredno po preseljenju, on bio pozvan da izlaže na smotri "Novi realisti" u galeriji Sidni Dženis. Izložba je okupila mnoštvo poznatih američkih stvaralaca, među kojima je bio i Endi Vorhol, a Hristo je dobio mesto kao stvaralac "redi-mejdova". Već se tada videlo u kojoj meri Hristo ne spada ni u jedan od poznatih pokreta. Restanijev pokret "novog realizma" nije ni u čemu odgovarao mladom Bugarinu, a njegov rad takođe nije spadao ni u "redi-mejdove", niti u pop-art.

Tada je Hristo krenuo novim umetničkim putem i otpočeo rad na stvaranju izloga. Njegova instalacija se sastojala od rekonstrukcije izloga prodavnice, a onda bi on, preko vitrine, stavljao neprovidan papir ili platno. Serija "Izlozi prodavnica" nastavila je njegovu ideju o uvođenju misterije u svakodnevne prizore i ukazala na njegovu želju da u rad unese elemente arhitekture i urbanizma.

Prvo monumentalno pakovanje bila je Kunsthal u Bernu (1968), a za njom je sledila Zavesa doline (1972), 13 hiljada kvadratnih metara platna okačenih u dolini Kolorada. Četri godine kasnije, u Kaliforniji, postavljena je instalacija Tekuća ograda dugačka 40 kilometara. Potom su Hristo i Žan-Klod, na Floridi, pojasom okružili 11 ostrva Biskejnskog zaliva, omotali most Pon-Nef u Parizu, upakovali berlinski Rajhstag, pretvorili njujorški Central park u žuti lavirint... Njihov cilj je bio da stvore dela "radosti i lepote", kako je naglašavala Žan-Klod.

Upakovan pariski most Pon-Nef, 1985. godina

Drugačiji pogled na uobičajeno

Kada su se Hristo i Žan-Klod, 1985. godine, vratili za Francusku, hteli su to da označe jednom instalacijom. Odabrali su Pon-Nef, most u najužem centru Pariza. Izbor je načinjen prilično lako, jer su tražili arhitekturalnu celinu koja je bila poznati umetnički objekat. Novi-Most, koji su slikali Renoar, Pisaro, Tarner i Pikaso, od objekta postao je subjekat, protagonista i umetničko delo.

Projekat pakovanja Pon-Nefa trajao je punih deset godina. Hristo i Žan-Klod su, za to vreme, organizovali predavanja i konferencija širom Francuske i sklapali ugovore neophodne za ostvarenje njihovog projekta. Most je upakovan u 40 hiljada kvadratnih metara bež platna vezanog sa desetak kilometara konopca.

"Želim da ljudima omogućim drugačiji pogled na nešto što su oni navikli da vide nepromenjeno već vekovima", kazivao je Hristo, "Na ovaj način, otkriva se arhitektura i reljef mosta, ali se uvode i nove senzacije, kao hodanje po platnu, a ne po asfaltu."

Za vreme pakovanja Pon-Nefa, Hristo i Žan-Klod su, prateći radove, videli platno zategnuto vodoravno, iznad Sene. Taj prizor im je dao ideju za instalaciju Preko reke. Početkom devedestih godina prošlog veka, oni su obilazili Ajdaho, Vajoming, Nju Meksiko i Kolorado, tražeći pogodno okruženje. Reku su odabrali, slikarski, u odnosu na svetlost koja se tu javljala posle oluja i prilikom zalazaka sunca. Na osnovu promene svetlosti, oni su se odlučili za boju platna koja će najbolje odražavati svetlosne promene.

Sledeći korak, kao i uvek, bio je pravljenje studije o izradi čitave instalacije. Studija od dve i po hiljade strana koštala je pet miliona dolara, a lokalnim vlastima je ukazivala da će region zaraditi 120 miliona dolara od ovog događaja. Međutim, u trenutku kada je Donald Tramp izabran za predsednika, Hristo je odustao od projekta.

Upakovan berlinski Rajhstag, 1995. godina

Iracionalna i neodgovorna dela

Hristov rad na preobražavanju prostora, prirode i arhitekture planira se decenijama. Pakovanje berlinskog Rajhstaga, izvedeno 1995. godine, planirano je 25 godina. Kao i uvek, najveći problem je bilo dobijanje dozvole o kojoj su Hristo i Žan-Klod pregovarali sa šest predsednika nemačkog Parlamenta. Zamišljen u vreme kada je Nemačka bila podeljena na dve zemlje, projekat je ostvaren posle ujedinjenja i trajao je dve nedelje. Videlo ga je pet miliona ljudi.

"Ja stvaram dela koja su potpuno iracionalna, neodgovorna i bez ikakvog opravdanja ali, istovremeno, ona dotiču hiljade osoba koje su angažovane u ovom poetskom gestu. Inače, sve što ima nekakvo značenje, za mene predstavlja propagandu", kaže Hristo čija je porodica imala probleme sa komunističkim vlastima. On smatra da je sve u njegovoj umetnosti bukvalno, jer ništa ne može da zameni zadovoljstvo i senzualnost stvarnih predmeta.

Prema rečima Žan-Klod, svi njihovi projekti pružaju neprekidno "prisustvo odsustva". Instalacija postoji nekoliko nedelja, a prolaznici je posmatraju sa puno emocija, znajući da će ona ubrzo nestati.

Projekat pakovanja pariske Trijumfalne kapije, predviđen za septembar ove godine pa, zbog epidemije, odložen za jesen 2021. godine

Posthumna instalacija

Hristo je već više godina radio na novoj instalaciji, na pakovanju pariske Trijumfalne kapije. Projekat je bio završen i predviđen za jesen ove godine. Kao uvod u ovaj dogadjaj postavljena je izložba u Centru Žorž Pompidu sa temom pakovanja mosta Pon-Nef koji su Hristo i Žan-Klod uradili pre 35 godina. Pakovanje Trijumfalne kapije u 25 hiljada kvadratnih metara platna od polipropilena, plavičasto srebrne boje i sedam kilometara crvenog konopca, zbog epidemije korona virusa, prebačeno je za septembar naredne godine.

Kada je Hristo umro, 31. maja, deset godina posle Žan-Klod, grad Pariz nije odustao od pakovanja Trijumfalne kapije. Tako će životni i umetnički put Hriste Javaševa biti zaokružen u Parizu, u gradu u kome je on započeo svoj istinski stvaralački rad, a poslednje monumentalno pakovanje biće upravo ono koje je zamislio kao prvo, pre punih 60 godina.