Ликовни дијалог са Теслом

BM

Говор Владимира Костића, председника САНУ на отварању изложбе „Тесла“ Вељка Михајловића
(Београд, 02.07.2019 - отварање изложбе „Тесла” Вељка Михајловића, поводом дана рођења Николе Тесле, у Галерији науке и технике САНУ, фото Фонет)

Vladimir-Kostic

Владимир Костић

Свет понекад треба гледати очима детета, не да би смо ствари поједноставили, већ да би смо их, наизглед парадоксално, боље разумели. Сећам се када је мој шестогодишњи унук пред излогом једне књижаре опазио сјајно илустровану монографију (био је то Петричић, чини ми се) и, показујући прстом, тачно препознао: "Ово јеТесла!"

"Ко је Тесла?" питао сам га са претенциозношћу старца коме полако нестају теме које би унуку могао супериорно да објашњава. Потпуно нехајно, готово аутоматски одговорио ми је:

"Наш човек који је измислио струју".

Ако сам нешто разумео из овог одговора је да је Тесла једноставно измештен у један другачији простор колективне митологеме, метафизичких загонетки и бајки, у коме га чак и мала деца са лакоћом препознају: да је живео само пар стотина година раније вероватно би се по њему звао један од наших циклуса десетерачке поезије, којим би се храбрили какви смо све могли и требало да будемо. Ако се у том простору трага за истином, за разумевањем тога какво се махнито копрцање маште и инвенције крило иза отменог масколиког лица сина православног свештеника из Смиљана, бројеви и фактографија нам нису од велике користи (замислите како би будаласто било питање: Колико цитата има Тесла? Или: Колики је Теслин х-фактор?).

У простору непомућене креације у који је он неповратно ушао и отишао, одговоре евентуално може да нам пружи уметнички приступ или приступ уметника, како вам драго. Тамо где је Никола Тесла одавно замакао ништа више се не може прецизније мерити у поређењу са осетљивим и субјективним инструментима уметничког увида.

Осетивши тај наизглед парадокс, неуморни Вељко Михајловић нас на својој 205. самосталној изложби упознаје са 314 замишљених ликовних дијалога са човеком по коме ће лапидарно назвати цео циклус: "Тесла". Он слика своје разговоре или измаштане сусрете, брзином која покушава да предупреди палимпсест, по правилу на дискетама или њиховим кутијама, које носе и бизарни назив, да не кажем нешто теже, "носачи звука", као вредним археолошким артефактима оне будућности коју је Тесла и можда само Тесла, ризикујући да буде и испраћен подсмехом, умео да антиципира. Аутор ове изложбе би вероватно, карактеристично прозуклим, полуљутитим гласом, на ове речи узвратио:

"Шта причате? Каква археологија будућности? На чему бих иначе могао да сликам Теслу?"

Да хоћу да будем циничан одговорио бих:

"Па и на црним бакелитним телефонима!"

velja-izlo-kum-

Покушавајући да својом сликарском интуицијом продре у Теслин свет, готово повратно Михајловић несвесно постаје сцијентан, прецизан и на појединим од ових 314 вињета он је готово на прагу открића, од којих свесно бежи јер слути да се ради о крају, и већ на следећем диску, не реитерирајући, почиње испочетка.

На појединим од изложених радова препознаћете пренапрегнуте линије или нека, можда чак и магнетна поља, у којима, попут слике на насловној страни каталога, након поинтилистичког удеса, тачке - у сада редукованом фронту - замичу ка десно] страни слике. Тачке, саме по себи сигнали или само сегменти каквог залуталог, ларвираног сигнала, на тамноплавој позадини имају функцију попут малих рупа на повесци завезаној преко наших очију, кроз које очајнички покушавамо да привиримо у простор иза повеске. Ове слике, да будем прецизан 20 х 20 цм, нам то не онегућавају - чини ми се да оне више поштују оно претходно - покушај.

Другу групу слика Михајловић користи као неку врсту робустних графоскопа којима хвата различите сигнале из Паскалових равнодушних простора који нас окружују. Сигнали су обичио у форми дискретних синусоида, али дефинитивно непредвидивог завршетка: Михајловић зна да на време непрочитани сигнали из прошлости касније доносе само неизвесност и немир.

Коначно, све дискете имају свој логични, физички центар у форми рупе у средини кружне форме. За неопрезног сликара то би могла да буде "црна рупа" у којој нестају сва његова настојања. Обратите пажњу са колико енергије и домишљатости аутор изложбе избегава такав усуд на буквално сваком од 314 изложених радова: он је премошћава бојама на начин којим се уосталом и хода по води, ако делом и склизне у њу, враћа се назад у форми експлозије или гејзира - једноставно, не да "црној рупи" да у игри креације и ништавила постане доминантно тежиште осликаног простора.

Или је тајна у речима Николе Тесле из 1933. године, које аутор и сам цитира: "Аристотел је учио да у васиони постоји непокретна "ентелехија" која све покреће и мисао је њен главни атрибут".

velja-izlo-portret-

Вељко Михајловић

Верујем да ће свако од вас данас изабрати у овом мноштву барем пар радова кроз које ће се сам највише приближити целој причи. Због целине изложбе, међутим, важно је да их током њеног трајања, употребићу еуфемизам, не отуђујемо. Ово не изговарам да бих моралисао: ради се о томе да сам пулзију ка отуђивању, наравно у тренуцима непажње аутора и кустоса, осетио и сам током припреме изложбе али и данас, на њеном отварању, барем за радове које и сами можете да проверите на странама 3, 5, 19 и 29 и 30 каталога изложбе. Стога молим пријатеље да ми не дозволе да склизнем у такав грех пред оволиким аудиторијумом, али и да ми, за сваки случај, ипак укажу ако аутору попусти пажња пошто изговорим:

Госпође и господо, изложба је отворена!


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...