Veljko Mihajlović – Srpske teme

Gužve je bilo „kao pred golom“ u „Cvjeti Zuzorić“ 18. marta 2018. godine (uz neizbežna alkoholna isparenja Bahusa ili Dionizisa, verne pratioce svih njegovih izložbi) na otvaranju prve retrospektivnе izložbе Veljka Mihajlovića (1948) pod nazivom „Srpske teme“, posle 199 samostalnih, od čega 49 samostalnih izložbi u Beogradu (izlaže u ciklusima i samostalno). 

Na otvaranju izložbe "Srpske teme" Veljka Mihajlovića u paviljonu "Cvijeta Zuzorić"

Ovaj umetnik (živi i radi u Beogradu), neiscrpne kreativne energije, od bogatog i raznovrsnog celokupnog njegovog stvaralaštva, odabrao je za svoju retrospektivnu izložbu neke od najboljih grafika i „slike pravljene od belog jasena“, a koje sve povezuje zajednička tema -  srpsko kulturno nasleđe.

Umetničku karijeru počeo je dosta neobično, prvom samostalnom izložbom (takozvanoм diplomskom) „Voćke i povrćke“ 1979. godine, a zatim izložbom „Leti Beograd“ 1982, koje nisu nagoveštavale zaokret ka srpskim temama – nacionalnom, duhovnom i kulturnom nasleđu kao inspiraciji. 

Kasnije, sa izletima u druge teme i motive i u raznim likovnim tehnikama (flora - „Hoja“, „Hristov venac“; fauna - Otisci riba „Gjotaku na Savi“; u literaturi i muzici – „Četiri godišnja doba“, „Vivaldi na Savi“: Bibliji – „Slike postanja“ i „Slike otkrovenja“; objekti – „Rupe“, „Fioke“: gradovima – „Ljubljana“, „Stoholom“, „Pariz-mostovi“ i „Bato-muš“, „Cirih“, „Kotor“; rekama: „Una“ i „Sana“ i ponovo Beograd: „Stanica Beograd“, „Kalemegdan zimi“, „Studentski park danju i noću“; astronomija – „Sazvežđa“), ostao je veran grafičkom stvaralaštvu i srpskoj baštini.

Senovita bića studentskog park

Zaokret ka srpskim temama počinje pod svodovima Konaka knjeginje Ljubice, kada je otvorio samostalnu izložbu „Hilandar“ („venac lepih i uzbudljivih grafika“, Dobrica Cosić) kojom nam je pokazao Hilandar u istnitosti i lepoti viđenog i doživljenog.

"Hilandar", 1984, Veljko Mihajlović

Posle Hilandara „put ga je vodio“ u: Sent Andreju sa njenih sedam srpskih crkava, varoš na gornjem Dunavu, kraj Budimpešte, gde se zaustavila Velika seoba Srba 1690, predvođena patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, što je Mihajlović prikazao na izložbi  u Narodnom muzeju 1990. godine u Beogradu; Manastir Krku, zadužbinu Jelene, sestre cara Dušana. Slede naše freske pravljene u belom jasenu „Sekire i ikone“, izložene u Umetničkoj galeriji „Stara Kapetanija“ 1991. godine kojima je na orginalan način povezao duhovno i svetovno u razvitku Srbije kroz vekove; srpska mitologija i folklor na izložbi „Senovita bića studentskog parka“ u Etnografskom muzeju 1993. godine; „Una“, posvećena najzapadnijem manastiru Rmanj, prikazana 1994. godine; „Banat“, posvećena našim crkvama u Banatu u Rumuniji, izložba 1995. u Galeriji Matice srpske; Petrova crkva - sa najstarijom prošlošću - u Galeriji fresaka u Beogradu 2002.godine; „Manastir Rača ukraj Drine“, u Etnografskom muzeju u Beogradu 2003. godine; „Manastir Žiča“ u galeriji Progres 2006.; „Manastir Manasija“ u Muzeju grada Beograda u Konaku knjeginje Ljubice 2007. Ponovo se vratio Sentandreji u ciklusu „Seobe – Sentandreja – Rača – Sentandereja“ u sentandrejskoj galeriji 2008, a slede „Anđeli  Žičke eparhije“ u Domu vojske Srbije 2010. u Beogradu, izložba koja obuhvata 38 manastira ove eparhije i potom istorijska ličnost Galerije Flavije Aurelije Konstantin i njegova predstava na freskama - na izložbi „Konstantin“ u galeriji ULUS 2013. godine.  

"Konstantin", grafike, 2013.

Iako se radi o određenoj temi („srpska“), ova retrospektiva karakteriše čitav Mihajlovićev opus, pre svega kao grafičara koji je kroz ovu  tehniku formirao svoj osobeni stil i najbolje izrazio svoj umetnički kredo. Reč je o autoru velike umetničke i opšte kulture, koji radi u najvećem delu svog opusa po predlošku, bilo da inspiraciju nalazi u srpskoj mitologiji i magiji (izložbe Senovita bića studenskog parka, Etnografski muzej u Beogradu 1993, Realnost magije, 1994. godine) ili u srpskim manastirima („jedinom zaostavštinom naroda kome su pokušali da uzmu sve“, Dragan Bosnić).

"Sveti Vasilije na moru", crteži, 2014.

U njegovim grafikama nema improvizacije, samo umetnik kome je jasno šta hoće da izrazi mogao je da stvori ovako bogat opus. Sve naizgled jasno u izrazu, otiske karakteriše red, a opet linija ima spontanost, skoro do naivnosti prati raznoliku komponziciju u stvaranju tajnovite atmosfere iz koje izranjaju nejasni obrisi fresaka. Grafičar u čijem delu su srećno usklađeni suptilna osećajnost sa smislom za snažni dramski efekat, za ono što je najbitnije, prepoznatljiv znak koji mu služi kao  osnova, odakle gradi lični doživljaj viđenog.

Realizam u pristupu temi je samo prividan, povučen u drugi plan, ponekad čak i naivistički svedeno i škrto insistirajući na ritmu linija i osnovnoj gami. Tonu pridaje veliki značaj i svom monohromatskom  pristupu temi, sa malim odstupanjima, što su njegovi karakteristični znaci.

"Banat", grafike, 1996.

Fon u kome se projektuju komponzicije i figure nije u svim temama jednak: od zlatasto svilenog vela u grafikama Banata, toplih tonova senki u Petrovoj crkvi, zelene boje Rače ukraj Drine, crvene boje  Žiče, plavo-zlatne boje Manasije, srebrnog praha na anđeonskim krilima, sivih tonova Seoba-Sentandreje, belog jasena od kojeg je sačinio prikaz naših najpoznatijih fresaka, srebrnastih tonova u svetogorskom Svetom Vasiliju na moru do sepijastih tonova u Senovitim bićima Studentskog parka i zlatastim iskričenjem carskog lika cara Konstantina.

Takođe i svetlost na njegovom grafikama ima veliki značaj, odnosno  sudar svetlosti i tame kojim se postiže snažan dramski efekat. „Jedne  čudesne svetlosti koja postoji tamo gde se graniči sa tamom koja nije mrak, nego vreme, gde je tama nešto kao zgorela večnost“ (Dobrica Ćosić).    

"Petrova crkva", grafike, 2002.

On temi ne prilazi kao kopista, njega ne zanima predstava naših fresaka već mu prepoznatljivost služi samo kao osnova, odakle on gradi motive  i predmete slike, izbegavajući narativnost. Ljudske figure su retke i ako su predstavljene, radi se o monasima ili monahinjama i samo čine dekor podređen tajnovitoj atmosferi koju gradi kroz likovnost konstrukcija, arhitektonskih masa, specifičnost unutrašnjih prostora i predstave zdanja - materijalna obeležja duhovnog sveta.

"Žiča", grafike, 2006.

Većina tradicionalnih tema nije nova, ali umetničko delo nije isto jer ih  umetnik uvek tretira na nov, osoben način, zahvaljujući svojoj umetničkoj invenciji. Primer stvaralačke radoznalosti, iz njegovog velikog opusa, su objekti, naše freske pravljene u belom jasenu na izložbi  „Sekire i ikone“ i slova sa izložbe „Fioke“ jer su nastale u igri... „Slike“ pravljene u belom jasenu, sama „materijalizacija“ naših  najpoznatijih fresaka (od kojih su neka od dela izložena u Narodnoj biblioteci Srbije ili su ukrašavala recepciju hotela „Konaci“ na Kopaoniku, sve do privatizacije kada im se gubi svaki trag - što nije čudno, ali jeste  čudno kako je nestalo delo koje umetnik poklonio manastiru Studenica), gde se umesto ikonografskog značenja simbolički prikazuje simbioza duhovnog i svetovnog u razvitku Srbije. A „Fioke“, nastale od odbačenih tipografskih sanduka sa olovnim slovima, autor svojom stvaralačakom pronicljivošću, pretvara u predmete sa geometrizujućim slovima, „čija je starost pet stotina godina i iz koga su izašla sva naša znanja i mudrosti. Ko smo, odakle smo i kuda idemo - pitanja za koja smo našli (tražimo) odgovor u toj magičnoj kutiji“ (S. Fileki).

"Sekira i ikona", objekti, 1991.

Ako ikada bude nestalo Srba, onda će „venac lepih i uzbudljivih grafika“ Veljka Mihajlovića, zajedno sa njihovim hramovima, ostati kao spomenici njihovog duha i života i da upozore, kao Crnjanjski, da će sve to jednog dana nestati i ostati samo kao u snu.