Čovečanstvo traži odgovore

Slikar Ljubomir Ljuba Popović (1934-2016), sahranjen je juče u Valjevu. Tim povodom prenosimo razgovor napravljen sa njim na početku 2010. godine za nedeljnik Pečat.

„Toga dana kad je trebalo da se rodim ubili su Kralja Aleksandra, majka se prepala, i ja u njoj, te sam se okrenuo i rodio na dupe. Od tada sam sav naopak i u nesporazumima s vlašću. A sad, pomerimo se od ove moje slike, vidi se kita, sramota, ajmo za sto, ja ću zeleni čaj...“

Ljuba Popović (snimljeno 2014.)

Tako je počeo naš razgovor, ko sa nama ostane do kraja pročitaće šta akademik bez pristupne izložbe misli o vremenu prošlom i budućem, o sreći i o činjenici da se u Beogradu ne izlažu slike rađene četkom već uvozno đubre, te da je logično da u glavnom gradu svaka šuša ima atelje osim njega...

Rekli ste jednom da ste slikar koji ima apsolutnu slobodu, da ne priznajete ni političke ni slikarske autoritete. Da li je to razlog što se vaše izložbe u našoj zemlji mogu izbrojati na prste jedne ruke?

-   Slikarske autoritete, neke priznajem, ne priznajem organizacije. Rođen sam i živeo sam najveći deo života u Jugoslaviji, kada su vladali komunisti. Svi moji prijatelji ondašnji, Makavejev, Žika Pavlović i da ne nabrajam ostale, bili su članovi partije, svi sem mene. Ali ja nisam ratovao sa komunistima, ja sam radio za njih. Pravio sam Lenjina, Marksa, Engelsa u ogromnim, velikim površinama, a najteži mi je bio Broz. Broz je mnogo težak za slikanje zato što ima neke pravilne crte i teško mi je bilo da ga pogodim. Recimo Lenjin, a naročito Marks i Engels su bili laki za slikanje. Za to sam dobijao novac, nisam mogao da ratujem. Oni su me zaposlili da radim u bioskopu kao kinooperater i crtač reklama i tako sam živeo za vreme komunista. Sad sam svoj gazda.

U tom kontekstu sledi pitanje Vama, akademiku bez pristupne izložbe. šta to znači, šta se desilo i kakvo je Vaše mišljenje o akademiji danas.

To je Agata Kristi priča. Ti nesporazumi sa državom nisu samo sa institucijom SANU, oni su bili iz ko zna kojih vremena, od Medijale u kojoj sam bio kada su nas hapsili do, recimo, nekih smešnih događaja u Beogradu.

U Beogradu nikada nisam imao atelje slikarski a svaka šuša koja drži četku ga je imala. Meni to niko nikada nije ponudio. Ne radi se o tome da ja ne mogu da kupim atelje, nego se radi prosto o jednom gestu države. Kada sam bio kod Mila Milunovića na specijalnom tečaju, matori Milo mi je rekao: Ljubomire čujem da ideš u Pariz? Moraš  diplomu iz francuskog jezika da pokažeš da ti damo stipendiju. Ja odem u Jovanovu i krenem tamo da bubam francuski i donesem tu potvrdu. Dobijem od Andrejevića Kuna, onog partizanskog slikara komuniste, najbolju ocenu jer me on nešto voleo, valjda sam mu ličio na nekog proletera. A Marko Čelebonović kod koga sam bio i on mi da dobru ocenu. Tako da sam dobio tri preporuke od majstora za parisku stipendiju. Ali stipendiju dobije neka pišulja, izvinte na izrazu, koja nigde ne postoji. Mene odbiju. Baš bez ikakvog razloga. Možda je razlog taj što nisam bio član partije, i tad sam se tako izrevoltirao u odnosu na oficijelnu državu da sam seo na voz i otišao u Pariz.

Sa kakvim osećajem dolazite u Srbiju?

Srbija je teritorija na kojoj sam proveo mladost. Ako mi postavite pitanje da li sam ikada u životu bio srećan, sreća mislim da ne postoji, da je svaki čovek koji je srećan budala. U Valjevu, ispred moje kuće za vreme okupacije je bilo čuveno igralište gde je igrao Boba Mihajlović, legenda našeg fudbala. Tu sam ležao na travi i gledao plavo nebo i mislim da se nikada lepše nisam osećao u životu. Moja pokojna majka Spasa mi donese sendvič, onda mi dođu drugari. Ta veza sa Srbijom za mene je ostala ista. I danas govorim srpski bez akcenta iako u Francuskoj živim već 50 godina.

Da li ćete potvrditi da ste beogradski period u vašem radu doživeli kao period sputavanja, da ste slikajući osećali teskobu i mučninu?

Neki Živojin Pavlović reče mi, pročitaj ti „Čarobni breg“ Tomasa Mana pa da razgovaramo. Pre toga sam čitao avanturističke romane i stripove, ali sam shvatio Hansa koji umire na čarobnom bregu, raspada se onako iznutra, onda sam se odjedanput uplašio i shvatio da živim neki život. Tad su te neke prve slike imale neku teskobu, nesreću, ličnu. Trebalo mi je dugo vremena da shvatim da slikarstvo ako je lično onda su to slike ludaka koje ne vrede ništa, sem možda Van Goga i jednog čuvenog engleza Blajka. Tako da taj period koji se inače nalazi u Valjevskoj modernoj galeriji (1952-1962), tu su te slike koje predstavljaju neku nesreću, neka tragedija ljudskog bića bez imalo svetlosti. To su tavanske slike u kojima preovlađuje mrak, smrt i propalo ljudsko telo jer mi smo tada na akademiji imali modele koji su bili ljudi bez posla i svi su bukvalno bili kosturi. Tako da mi je lako bilo da slikam to, a i mi smo bili kosturi jer smo se hranili u menzama. Iz tog perioda mi je ostalo da sam prodao večeru u menzi da bi kupio Spinozinu Etiku. Gladovao sam mesec dana ali tu knjigu još uvek držim u biblioteci.

U svakom slučaju bili ste deo jugoslovenske kulture, žalite li za Jugoslavijom i da li je ona pretrpela poraz na kulturnom planu kao što je na političkom?

Jugoslavija je nesrećni san na početku 20. veka koji su pametni ljudi smislili da ujedine južna slovenska plemena. Jugoslavija je sastav južnoslovenskih plemena koja žive na teritoriji Balkana i u tom periodu koji je praktično neka vrsta euforije, Aleksandar je probao da ujedini ta južnoslovenska divlja plemena i da napravi državu. U početku naivno je zvao državom Srba, Hrvata i Slovenaca, a onda se setio da kaže, vi ste svi Jugosloveni. To je bio veliki potez i da je to ostalo mi bi bili danas kao Francuska podeljeni na departmane sa određenim lokalnim varijantama ali ne bi bilo kasapnice i mržnje. Međutim, ako sami pogledate kartu iz 1941. koju je napravio Hitler i ovu sadašnju kartu one su potpuno iste, samo što je Hrvatska nešto malo manja. Nesreća balkanskih naroda je počela euforijom i završila se tragedijom. Završila se. Meni je žao zato što smatram da smo mi na toj teritoriji bili različiti, ali smo se dopunjavali. Imali smo jednu kulturnu promaju da tako kažem. Imali smo dosta toga da naučimo od Hrvata, kao i oni od nas. Ali ja se sad pitam ko čita Prešerna onim Slovencima. Mogu oni da čitaju i da se slikaju sa njim.

Kakav je Vaš odnos prema Josipu Brozu kao vladaru?

Ja sam o Brozu puno čuo jer sam se družio sa Kočom Popovićem. Koča je bio jedan lucidan čovek i on mi je pričao da je Broz imao neku harizmu, opasnu, i moć. Koča, koji je inače cinik i koji nikoga nije priznavao, mi je govorio da Broz nije bio tako jednostavan i naivan tip. To je jedno. Drugo, ja prema Brozu nisam imao nikakav odnos zato što sam ja pre nekako mogao da se opredelim za nekog Kralja Aleksandra nego za Broza. Zašto? Zato što je Aleksandar bio junak Prvog svetskog rata. Aleksandar je imao veliku kulturu, govorio je pet jezika, ruski i francuski tečno kao maternji. To je bila njegova vizija, a sve ostalo Broz je imitirao. Broz je imitirao dvor, imitirao tabakere i ponašao se kao kralj. Znate kako, kada je neko kralj to je u redu, a kada je lažni kralj... Broz mi se nikada nije dopadao, to moram da priznam. Ja ne volim te pravilne fizionomije.

A Milošević?

Sreo sam Miloševića jedanputa. Bio je ličnost, imao je harizmu. Otišao sam da vidim Miloševića, malo onako, iz nekog čistog hira zato što su me njegovi socijalisti zajebavali u Valjevu oko galerije. Onda sam ja zamolio Mihajlovića i onog njegovog ađutanta Minića da upoznam Miloševića, a imao sam razlog, imao sam veliku monografiju. Ja se tamo pojavim i kažu mi da će me Milošević primiti odmah ujutro u 9 sati. Ja uzmem knjigu, i mi sednemo u neki auto i dokotrljamo se tamo do CK i tamo nas pretresu do gole kože uključujući i moju knjigu. Međutim kada sam ga prvi put video moram da priznam da me vrlo iznenadio. Prvo, nisam znao da je tako visok, drugo imao je prema meni neki odnos, kao da se znamo sto godina, takav je odnos imao. Pitao me šta si mi to doneo. Kažem doneo sam Vam knjigu. A on kaže, što mi se nisi potpisao. Kažem, znate šta predsedniče, nema mesta, ovde sve crno, ima jedno jedino mesto a to je gde sam ja bos sa noktima, vide se nokti na fotografiji a moram da vam priznam da nisam smeo ovde da se potpišem. A on kaže, e hoću baš tu, i ja mu se potišem.

U jednom trenutku ja onako, znajući moj cilj, kažem, znate šta, ja vodim jednu galeriju u Valjevu i ovi vaši socijalisti me drže na ledu tamo. A on kaže, to ću ja jednim telefonom da sredim. Kada sam posle otišao u Valjevo, ne da su se usrali živi nego to je bilo kao da je došao patrijarh. Za razliku od ovih danas, on je ipak bio ličnost, vođa, imao je nešto. Slobodan Milošević je malo dete u odnosu na ove lopove danas. Dete iz kolevke. Jer ovo danas na šta liči to ne samo što ne liči na državu nego ne liči ni na šta. Da je na njegovom mestu u tom politčkom trenutku, da je bio Isus Hristos lično, onaj koji od vode pravi vino, ne bi mogao da reši taj čvor monstruozni koji se nama desio u tom trenutku, politički. Tu niko živi ne bi mogao da ispliva, pa ni on nije mogao. Svojevremeno je Mira Marković tražila da budem član JUL-a, a ja sam rekao pokojnom Vicanu Vicanoviću, poruči drugarici Miri da kada bude napravila jedan konzilijum Srba za spas srpske kulture neka me zove, a u partije ja ne ulazim. I Vican joj je to rekao.

Da li je tačno da je jedan političar hteo da vam održi predavanje o ličnosti i delu Radovana Karadžića te da se tom prilikom nije dobro proveo?

Kada sam imao tri ili četiri godine, u Bosni, moja majka i otac držali su jednu radnju i kafanu i jedne noći dok sam se igrao sa lampama otvorila su se vrata od kafane sa treskom i u kafanu su ušli, to je bila možda neka 1939. Godina, uveli su žandari dvojicu hajduka koje su negde ulovili. Hajduci su bili čupavi, prljavi, u ogromnim lancima i ja kao dete sam se uplašio kada sam to video. Majka je poslužila pivom žandare, onda je onaj njihov vođa rekao, donesi bokal vode za „ove“... Znate šta, to se meni toliko urezalo, nisam ja valjda mogao da navijam za te policajce. Posle toga sam čitao Svetolika Rankovića „Gorski car“, njemu su celu porodicu pobili hajduci ali čitave simpatije u toj knjizi su na strani hajduka. Posle toga sam čitao Robina Huda, pa nisam valjda mogao da navijam za one što ga jure po Šervudskoj šumi. I po toj logici poetičnoj, ja nikada nisam mogao da budem za ove koji jure Karadžića i Mladića iz prostog razloga zbog ovog što sam vam pričao, da priznam. Naravno ima budala, da im ne citiram ime koji su to okarakterisali kako sam ja politički neki... Jednom prilikom su me pitali, kaže, tamo u tvom kraju kod Valjeva neke vojske jure Mladića. Ja kažem, zar mogu ljudi da budu tolike budale da misle da se on sada vere po planinama u tim godinama. Ja da sam na mestu Mladića, ja bih sedeo na Krimu i vežbao ruske komandose...

I Kusovca metuše u razbojnike...

Vlast da prestane da juri tog Kusovca u vezi sa falsifikatima, već ako imaju i dva grama mozga da pojure one koji prave te slike. Ja koji živim u Francuskoj znam da imaju tri radionice za proizvodnju falsifikata u Beogradu. Tri radionice! Ne možemo sada ovde Vi i ja da falsifikujemo sliku. Mi moramo da imamo boje iz tog vremena, moramo da imamo platno iz tog vremena, moramo da imamo blind ramove iz tog vremena. Tu postoji jedna organizacija i jedna čitava mafija pa neka ispitaju svoje glavonje policajce ko s njima sarađuje i neće da pronađe te koji falsifikuju sllike, a ne onoga ko daje da li je falsifikat ili nije. Jer falsifikat je često tako dobro napravljen, ja sam na jednom mestu, neću da Vam kažem kom, video jednog Šejku od dva metra. To je urađeno dva puta bolje od Šejke jer ja sam Šejku poznavao. I šta sad vi da radite. Ja sam video moju sliku izvedenu da bi je ja potpisao, samo što se taj koji je radio prešao pa je radio pastelom, ta budala, a ja pastel u životu nisam radio.

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji pod vođstvom Sonje Biserko stavio vas je na spisak 57 nacionalističkih intelektualaca koji su do sada „uspešno izbegli odgovornost za svoje delovanje“. Ovo zvuči kao neka pretnja, kao optužnica?

Pitanje broj jedan glasi, šta je ta Sonja uradila za Srbiju? Neka iznese koje je knjige napisala, kojom se idejom bavi, a ja ću joj odgovoriti sa najmanje 15 monografija i knjiga gde piše Ljuba Popović, Serbin. Znači, ja sam tu Srbiju ipak u tom svetu proslavljao, kako tako, ali sam ušao u te enciklopedije. Ime Ljuba Popović se pominje. Uzmite Hazan, Tashen ili Istorija simbolizma, tamo ima jedan tekst o meni zajedno i sa Pikasom i sa svim velikim slikarima, to ne znači da sam ja veliki slikar ali sam ipak tu ubačen. Broj dva, skoro trideset godima vodim galeriju u Valjevu koja je jedna od najboljih galerija u Srbiji. Mi smo uspeli u toj galeriji da napravimo sve ono što je na našem tlu poteklo. Bez mene ta galerija ne bi postojala. Naravno, ona je osnovana u periodu kada su Dušan Mihajlović i Slobodan Đukić bili predsednici opštine koji su imali sluha za tako nešto. Ta galerija ne košta ni kintu, Ministarstvo za kulturu nikada nije dalo ni dinara niti smo mi to od njih tražili. Trenutno je u toj galeriji jedna odlična izložba koja se zove „Portreti“. Predhodna je dovela pola Srbije u Valjevo na izložbu slikarstva jednog perioda 19. Veka, to je taj naš simbolizam iz koga smo svi potekli. Na toj izložbi je i Paja Jovanović, i Uroš Predić, Sava Šumanović... Da je ta Sonja neka riba, plavuša sa zelenim očima oprostio bi joj. Mislim, svim ribama zgodnim opraštam. Kazao sam i onoj Biljani Srbljanović, isto me negde napala, posle sam je sreo u ambasadi, ona se onako smrkla mislila je da sam neki divljak i da ću da joj opalim šamarčinu, a ja joj samo kažem, Biljana vi ste jako nestašni.  

Stigosmo i do Evrope, je li ona za vas i dalje „elita vrhunskih hohštaplera koja faširanu šniclu američkog mekdonaldsa promoviše u vrhunsku gastronomiju“?

Znate šta, ja živim tamo, zarađujem, izlažem i nemam pravo da       blatim tu Evropu do koske. Ali kad dođem ovde pa vidim one kilometarske redove ispred austrijske ambasade sa nekim našim mučenicima koji misle da tamo lete pečene ševe, meni se smuči život. Oni uopšte ne znaju da će svaki Francuz u onim krajevima gde ja živim pre da pomogne džukeli nekoj nego čoveku. Taj svet je proračunat, tamo nema prijateljstva i u taj svet mi ulazimo polako i postepeno, ali sigurno, u jednu epohu koja se zove robovlasnički sistem putem novca. Cela ta zapadna civilizacija gleda da nabaci omču kreditnu, da vas vuče za gušu i da vas udavi do kraja. Napraviću jednu parabolu. Napoleon Banaparta je pokušao da uzme Evropu i ciknuo je u Rusiji. Posle Bonaparte pojavio se Adolf Hitler. On je bio monstrum svoje vrste, čudovište i mislim da je bio mutant. On je imao fenomenalnu armiju i on je praktično celu Evropu samleo. Ali i pored toga nije uspeo. Kasnije je neke slične ideje imao Josif ali nije uspeo da vlada Balkanom. Sad nailazi nova generacija Evropljana koja je shvatila da se na taj način ne može ali ima drugi metod – vladati Evropom novcem, putem sisanja kao što stenice sisaju mučenike, sirotinju. I Evropa takva, je nastala da bi mučenike isisala do kraja. Tu je iz meni nepoznatih razloga izostavljena Srbija. A mi kao poslednji idioti pričamo kako hoćemo u Evropu. Ja ne mrzim ni Ameriku ni Evropu, cenim njihov film i pisce ali ne i gangstersku vlast Buša. Ili prcvoljka Sarkozija koji je američki šegrt. Širaka sam lično poznavao, on je bio degolovac, imao dostojanstvo, nije s njim moglo tako da se manipuliše kao s ovim malim što se proteže na prste kad se slika...

Vratimo se u Pariz gde ste bezmalo pola veka. Zašto ste otišli, šta ste zatekli...

Beograd je tada bio u sličnoj situaciji u odnosu na svet mada ima razlka. Medijala je imala ljude koji su pisali, teoretičare, mislioce, Nikolu Berđajeva, velike ruske mislioce, Peđu Isusa, naši profesori su doneli i novi talas koji je jedna grupa prihvatila ali tako su izazvali sukob. Laza Trifunović je bio pobornik novog talasa. Ti tipovi su krenuli kao i ovi sad da nas optužuju, da nas hapse, te su Stojan Ćelić, Karanović, Luković, mladi komunisti, optužili nas za mistiku, da smo nedovoljno bliski režimu. Na našu sreću Oskar Davičo, koji je imao pameti, i Peđa Milosavljević krenu da nas brane i kažu - čekajte pa to je filozofija, to je slikarstvo, tako da smo mi bili odbranjeni...

Sad je ista priča. Nevladine organizacije sada iz te Evrope uvoze đubre, prave koještarije koje nemaju veze sa našom filozofijom i pameću. Talentovani su svi ugušeni. U svim ustanovama imate takozvane nesposobne skorojeviće (od ministarstva do Muzeja savremene umetnosti) koji misle da ako je napolju nešto vredno, i ovde je. Eto, onaj profesor, Vojin Dimitrijević je plasirao sve svoje rođake, žena njegovog sina vodi Muzej primenjene umetnosti a nije, mislim, završila ni istoriju umetnosti. I njen prvi potez je bio, kada je ušla u jedan istorijski Muzej koji je vodio jedan častan čovek kao Protić, da sve izbaci u podrum i gore postavi nekakve performanse. Odatle pa na ovamo veliki problem je i Narodni muzej, Galerija preko puta Kalemegdana, imate onu Irinu Subotić koja sarađuje sa Sorošom, ima zlatnu karticu, može da kupi auto ako treba. U Beogradu nemate ni jednu galeriju gde možete da izložite sliku koja je pravljena četkom! A Pariz je otvoren za sve...

Pomenuli ste Medialu, poznat je njen značaj, međutim ovih dana nije bila dovoljno važna valjevskim političarima koji nisu mogli da donesu jednu korisnu administrativnu odluku.

To nije politički problem. Hteo sam u centru Valjeva, koji je vlast zasrala, da napravim paviljon i smestim fenomenalnu kolekciju 200 slika koje decenijama skupljam, koje nema Beograd. Svi slikari su dali slike na revers, a da daju najbolje. Svi su gunđali ali su dali, čak i Veličković (smeh). Znam da nema para, pa sam otišao kod prijatelja, mutanta Vidoja Vujića. On je čudovište, malter majstor ali mutant jer mu tako rade kilikeri da je to strašno. Ja mu kažem, u Beogradu kad se prošetaš videćeš Kolarac, pa taj i taj fakultet, to su bogati ljudi pre rata koji su imali etiku ostavljali ljudima. A ovi danas, šta vi radite, „plaćam svako četvrto dete“... Zar ne bi bilo bolje da napravite jedan paviljon i napišete „od porodice Vujić građanima Valjeva“. A on kaže - pa nije to loše... Ja, znači, rešim finansijski problem i sad čekam četiri godine da se Opština smiluje i dodeli plac... Gleda me predsednik opštine ko da sam mu rekao da u centru grada iskopamo bunar...

Da li slične probleme imate i u Parizu?

Svi narodi u Parizu imaju knjižaru, mi nemamo. A imamo najmanje 600 naslova na francuskom. Imamo kulturni centar koji je na najboljem mestu u Parizu. Tamo stavili nekog grešnika koji je bio ćata u ambasadi, nekog nesrećnika i Centar ne zvrji prazan ali je pun gluposti.

Kakav je bio dvadeseti vek, inspirativan ili destruktivan?

Zamor materijala, ljudi su premoreni psihički. Kad morate da se borite za koru hleba, ne idete u bioskop. Ta velika transformacija izazvala je velike razlike. Odem u „Jadran“ i tražim šesnaesti red da gledam Nikol Kidmen. Blagajnica me gleda ko da sam pao s Marsa. Sedite gde hoćete, kaže, i u bioskopu samo ja i Sidni Polak... Bioskop je propao i to je šteta jer ne možete da plačete ispred televizora a u bioskopu možete... Na TV gledamo američka govna, i argentinske serije su američka produkcija... Zamor naroda koji je došao od političkog šamaranja. Haos u Srbiji je na više nivoa...

Rekli ste da Vas pred belinom platna obavezno sačeka Pol Gogen sa svojim pitanjima bez odgovora. Kakav je vaš odgovor na – ko smo, šta smo i kuda idemo?

Slikanjem pokazujem da sam živeo na planeti Zemlji. Slikarstvo ima    veliki zadatak. Ali nije vreme da se crtaju jabuke, čovečanstvo traži odgovore...