Tišina i Lasica – remek dela Didijea Komesa

Novosadska izdavačka kuća Komiko objavila je Omnibus 2, drugi album stripova poznatog belgijskog autora Didijea Komesa. Posle prvog albuma (Omnibus 1 – Gavranova senka, Eva, Drvosrce), u drugom su se našli grafički romani Tišina i Lasica. Svojevremeno, Tišina je dobila dve prestižne nagrade: Yellow Kid  na italijanskom salonu stripa u Luki i Alfred na francuskom festivalu stripa u Angulemu (1981).

Tihi je seoski idiot u ardenskom selu Bosonž. Nem od rođenja i na mentalnom nivou dečaka, on radi kod gazde koji ga maltretira. Uprkos, teškom životu, Tihi ni u čemu ne vidi zlo. Upoznavši se sa Vešticom, koja živi na ivici sela, Tihi kreće putem inicijacije i novih saznanja. Međutim, našavši se u središtu tuđih sudbina, on saznaje istinu i o sopstvenoj tragičnoj sudbini, ali ni u jednom trenutku ne gubi čistoću srca.

Drugi grafički roman, Lasica, ima sličnu tematiku kao i Tišina. Napustivši urbanu sredinu, Žerald i Ana se nastanjuju u ardenskom selu po imenu Amerker. Sa sobom dovode i sina Pjera, autističnog adolescenta. Prvi susreti sa susedima, sa sveštenikom i jednom čudnom ženom po imenu Lasica, ne odvijaju se sa lakoćom. Međutim, neprilike počinju kada se Žerald, inače TV reditelj i prilično arogantna osoba, odluči da napravi emisiju o lokalnim praznovericama. Bez pažnje i podrške egocentričnog muža, trudna Ana se nalazi suočena sa čudnovatim događajima, za koje se, kao i čitaoci, pita da li su stvarnost ili privid, manipulacija ili veštičaranje.

Nalik selu Bosonž, Amerker je poprište svađa, podlosti, osveta, prevara i ubistava. Pridošlice postaju katalizatori za stare mržnje i čitava serija čudnih događaja potresa ovu malu zajednicu. Zasnivajući se na tako plodnom zemljištu, Komes govori o netrpeljivosti, posledicama rata, fanatizmu vere i strahu od Stranca. Komesova ruralna sredina je zabrinjavajuća i nezdrava, a protagonisti su frustrirani i nesrećni, obeleženi samoćom i društvenom marginom. Elementi intrige su dovoljno misteriozni da se čitalac stalno pita šta se, u stvari, dešava u selu i šta će se desiti protagonistima. Takav pristup u sebi nosi određeni aspekt "ljudske komedije", cinične, dramatične, ali istovremeno i zabavne.

Stvarnost između sna i magije

Komesova tematika u oba grafička romana jeste gubitak identiteta, potraga za identitetom i inicijacija. Istovremeno, strah od različitosti, odbačenosti i usamljenosti, kao i sâma smrt sveprisutni su. Međutim, smrt je prikazana na poseban način, povezana simbolično sa rođenjem, ne u smislu etapa, nego u potpunom kontinuitetu, kao prelazak sa druge strane ogledala.

Stvarnost Komesovih junaka u Tišini i Lasici prilično je nestabilna, jer se u nju mešaju magija i košmari. U oba albuma dolazi do rušenja zidova između realnosti, sna i magije, a problematičan status stvarnosti i dezorganizacija globalne percepcije sveta, stavljenog u pitanje, zamagljuje konvencionalne kategorije realnosti. Na taj način Komes uništava realnost i samo ostavlja istinitost sna, koja prevazilazi i sâmu priču.

Disolucija stvarnosti postoji i u grafičkim kodovima, posebno kada je prizor polje komponovano od tamnih i svetlih površina za koje se ne zna šta su. Scena postaje nerealistička, već kroz samo ritmičko smenjivanje crnih i belih masa. Tek naknadnim čitanjem može da se dešifruje kadar, što je, paradoksalno i u suprotnosti sa logikom medija.

Preopterećenost dekora u određenim scenama Tišine i Lasice jeste teatralizacija stvarnosti. Ulazak u enterijere u kojima Komes, kroz montažu prizor polja i objektivni-subjektivni pogled, ukazuje na neobičan karakter unutrašnjosti i na čudna događanja. Verodostojnost magije se dobija kroz istovetan grafički tretman koji ima i materijalna stvarnost. Na taj način, Komes sugeriše da je stvarnost samo površina stvari, dok su uobičajeni gestovi izgubili svoj siguronosni značaj, kako za protagoniste, tako i za gledaoce.

Obrnuti grafički kodovi

U klasičnom stripu, logično se očekuje da se suprostavljaju belo i crno, na vizuelnom i na simboličkom planu. Čistoća, nada i uznošenje vezani su su za svetlost, odnosno za belinu. Kontrast ovom pozitivnom aspektu je crna boja, simbol zla i haosa. Kod Komesa prilike su obrnute. Belina je postala simbol bezličnosti, sumornosti i psiho-emotivne plitkosti bez perspektive. Crnilo, kroz svoju moć isticanja beline, postalo je simbol mističnog uzdizanja protagonista. Skoro potpuno crnilo pozadine u određenim prizor poljima ukazuje da se protagonisti izdvajaju od sveta i plutaju u sferama bez čvrstih veza sa stvarnošću. Povratak u realnost se naglašava kroz dominaciju belina.

Komes je isuviše profinjen autor, da bi prilike sveo na crno-beli svet, jednosmernog značenja. Kod njega ne postoji samo jedan crno-beli odnos masa, nego ih ima više i oni zajednički postoje u istom figurativnom prostoru. Dramski elementi jednog prizor polja nemaju uvek istu obradu i ne teže ka unifikaciji kadra, kao kod Brečije ili Munjoza. Komesovi crno-beli odnosi, slično Tardiju, počivaju na dihotomiji izmedju protagonista i dekora. Šematizam osoba je u jakom kontrastu sa dekorom, posebno sa prirodom, gde su prikazani detalji (perje na krilima ptica, čvorovi na daskama, itd), čime se sugeriše superiornost prirode nad ljudima i ljudskim tvorevinama.

Komesov grafizam u Tišini i Lasici, komponovan od crno-belih masa bez sivih nijansi, isključuje sve što je nepotrebno. Takvim stilskim pristupom, pažnja je usredsređena na najvažnije grafičke elemente. Izolovan i kontrastiran detalj, organizacija masa, povremeno na ivici apstrakcije, dobija važnu ulogu u razumevanju psiho-emotivnih stanja protagonista. Tako je čitalac, zbog Komesovog heterogenog grafičkog pristupa, nateran da u svakom trenutku kontekstualno tumači autorove kodove, što postaje izvor nelagodnosti i zebnje.

Senke u dušama

Komesove crne površine, često su date u odnosu na sopstvena ekspresivna, čak i ekspresionistička svojstva. U početku, one su isečene ili potisnute svetlom, ali crnilo se pojavljuje kao emociona ektoplazma koja nam omogućuje da naslutimo strahove protagonista, ali i njihov unutrašnji sklop.

"Svako osvetljavanje stvara senku, a tu posebno mislim na senke u dušama“, objasnio je jednom prilikom srpski strip autor R. M. Gera, takođe veliki majstor "crnila". Na taj način, Komesovo crnilo ukazuje da je Pakao sveprisutan, ne samo u svetu, nego i u ljudskim dušama.

U Tišini i Lasici, može da se primeti da Komesovo stvaralaštvo, slično Tardijevom, počiva na figurativnoj naraciji prepunoj ukradenih i iščašenih situacija i znakova. Zasnivajući se na već postojećim sistemima, Komes eksploatiše strip nasleđe, slikarstvo, književnost, film i legende.

Objavivši grafičke romane Tišinu i Lasicu Didijea Komesa, objedinjene u knjizi Omnibus 2, novosadska izdavačka kuća Komiko predstavila je srpskoj publici dva izuzetno važna autorska stripa francusko-belgijske škole. Oba albuma, pored dobrog prijema kod publike i kritike, uticali su i na mnoge evropske autore koji su želeli da se izraze na intimniji i ekspresivniji način.