Tišina i Lasica – remek dela Didijea Komesa

Aleksandar Manić, Pariz

Kod Komesa prilike su obrnute: Belina je postala simbol bezličnosti, sumornosti i psiho-emotivne plitkosti bez perspektive a crnilo, kroz svoju moć isticanja beline, postalo je simbol mističnog uzdizanja protagonista

Novosadska izdavačka kuća Komiko objavila je Omnibus 2, drugi album stripova poznatog belgijskog autora Didijea Komesa. Posle prvog albuma (Omnibus 1 – Gavranova senka, Eva, Drvosrce), u drugom su se našli grafički romani Tišina i Lasica. Svojevremeno, Tišina je dobila dve prestižne nagrade: Yellow Kid  na italijanskom salonu stripa u Luki i Alfred na francuskom festivalu stripa u Angulemu (1981).

Tihi je seoski idiot u ardenskom selu Bosonž. Nem od rođenja i na mentalnom nivou dečaka, on radi kod gazde koji ga maltretira. Uprkos, teškom životu, Tihi ni u čemu ne vidi zlo. Upoznavši se sa Vešticom, koja živi na ivici sela, Tihi kreće putem inicijacije i novih saznanja. Međutim, našavši se u središtu tuđih sudbina, on saznaje istinu i o sopstvenoj tragičnoj sudbini, ali ni u jednom trenutku ne gubi čistoću srca.

Drugi grafički roman, Lasica, ima sličnu tematiku kao i Tišina. Napustivši urbanu sredinu, Žerald i Ana se nastanjuju u ardenskom selu po imenu Amerker. Sa sobom dovode i sina Pjera, autističnog adolescenta. Prvi susreti sa susedima, sa sveštenikom i jednom čudnom ženom po imenu Lasica, ne odvijaju se sa lakoćom. Međutim, neprilike počinju kada se Žerald, inače TV reditelj i prilično arogantna osoba, odluči da napravi emisiju o lokalnim praznovericama. Bez pažnje i podrške egocentričnog muža, trudna Ana se nalazi suočena sa čudnovatim događajima, za koje se, kao i čitaoci, pita da li su stvarnost ili privid, manipulacija ili veštičaranje.

Nalik selu Bosonž, Amerker je poprište svađa, podlosti, osveta, prevara i ubistava. Pridošlice postaju katalizatori za stare mržnje i čitava serija čudnih događaja potresa ovu malu zajednicu. Zasnivajući se na tako plodnom zemljištu, Komes govori o netrpeljivosti, posledicama rata, fanatizmu vere i strahu od Stranca. Komesova ruralna sredina je zabrinjavajuća i nezdrava, a protagonisti su frustrirani i nesrećni, obeleženi samoćom i društvenom marginom. Elementi intrige su dovoljno misteriozni da se čitalac stalno pita šta se, u stvari, dešava u selu i šta će se desiti protagonistima. Takav pristup u sebi nosi određeni aspekt "ljudske komedije", cinične, dramatične, ali istovremeno i zabavne.

komes-2-omnibus

Stvarnost između sna i magije

Komesova tematika u oba grafička romana jeste gubitak identiteta, potraga za identitetom i inicijacija. Istovremeno, strah od različitosti, odbačenosti i usamljenosti, kao i sâma smrt sveprisutni su. Međutim, smrt je prikazana na poseban način, povezana simbolično sa rođenjem, ne u smislu etapa, nego u potpunom kontinuitetu, kao prelazak sa druge strane ogledala.

Stvarnost Komesovih junaka u Tišini i Lasici prilično je nestabilna, jer se u nju mešaju magija i košmari. U oba albuma dolazi do rušenja zidova između realnosti, sna i magije, a problematičan status stvarnosti i dezorganizacija globalne percepcije sveta, stavljenog u pitanje, zamagljuje konvencionalne kategorije realnosti. Na taj način Komes uništava realnost i samo ostavlja istinitost sna, koja prevazilazi i sâmu priču.

Disolucija stvarnosti postoji i u grafičkim kodovima, posebno kada je prizor polje komponovano od tamnih i svetlih površina za koje se ne zna šta su. Scena postaje nerealistička, već kroz samo ritmičko smenjivanje crnih i belih masa. Tek naknadnim čitanjem može da se dešifruje kadar, što je, paradoksalno i u suprotnosti sa logikom medija.

Preopterećenost dekora u određenim scenama Tišine i Lasice jeste teatralizacija stvarnosti. Ulazak u enterijere u kojima Komes, kroz montažu prizor polja i objektivni-subjektivni pogled, ukazuje na neobičan karakter unutrašnjosti i na čudna događanja. Verodostojnost magije se dobija kroz istovetan grafički tretman koji ima i materijalna stvarnost. Na taj način, Komes sugeriše da je stvarnost samo površina stvari, dok su uobičajeni gestovi izgubili svoj siguronosni značaj, kako za protagoniste, tako i za gledaoce.

komes-3

Obrnuti grafički kodovi

 

U klasičnom stripu, logično se očekuje da se suprostavljaju belo i crno, na vizuelnom i na simboličkom planu. Čistoća, nada i uznošenje vezani su su za svetlost, odnosno za belinu. Kontrast ovom pozitivnom aspektu je crna boja, simbol zla i haosa. Kod Komesa prilike su obrnute. Belina je postala simbol bezličnosti, sumornosti i psiho-emotivne plitkosti bez perspektive. Crnilo, kroz svoju moć isticanja beline, postalo je simbol mističnog uzdizanja protagonista. Skoro potpuno crnilo pozadine u određenim prizor poljima ukazuje da se protagonisti izdvajaju od sveta i plutaju u sferama bez čvrstih veza sa stvarnošću. Povratak u realnost se naglašava kroz dominaciju belina.

Komes je isuviše profinjen autor, da bi prilike sveo na crno-beli svet, jednosmernog značenja. Kod njega ne postoji samo jedan crno-beli odnos masa, nego ih ima više i oni zajednički postoje u istom figurativnom prostoru. Dramski elementi jednog prizor polja nemaju uvek istu obradu i ne teže ka unifikaciji kadra, kao kod Brečije ili Munjoza. Komesovi crno-beli odnosi, slično Tardiju, počivaju na dihotomiji izmedju protagonista i dekora. Šematizam osoba je u jakom kontrastu sa dekorom, posebno sa prirodom, gde su prikazani detalji (perje na krilima ptica, čvorovi na daskama, itd), čime se sugeriše superiornost prirode nad ljudima i ljudskim tvorevinama.

Komesov grafizam u Tišini i Lasici, komponovan od crno-belih masa bez sivih nijansi, isključuje sve što je nepotrebno. Takvim stilskim pristupom, pažnja je usredsređena na najvažnije grafičke elemente. Izolovan i kontrastiran detalj, organizacija masa, povremeno na ivici apstrakcije, dobija važnu ulogu u razumevanju psiho-emotivnih stanja protagonista. Tako je čitalac, zbog Komesovog heterogenog grafičkog pristupa, nateran da u svakom trenutku kontekstualno tumači autorove kodove, što postaje izvor nelagodnosti i zebnje.

komes 4

Senke u dušama

Komesove crne površine, često su date u odnosu na sopstvena ekspresivna, čak i ekspresionistička svojstva. U početku, one su isečene ili potisnute svetlom, ali crnilo se pojavljuje kao emociona ektoplazma koja nam omogućuje da naslutimo strahove protagonista, ali i njihov unutrašnji sklop.

"Svako osvetljavanje stvara senku, a tu posebno mislim na senke u dušama“, objasnio je jednom prilikom srpski strip autor R. M. Gera, takođe veliki majstor "crnila". Na taj način, Komesovo crnilo ukazuje da je Pakao sveprisutan, ne samo u svetu, nego i u ljudskim dušama.

komes-5

U Tišini i Lasici, može da se primeti da Komesovo stvaralaštvo, slično Tardijevom, počiva na figurativnoj naraciji prepunoj ukradenih i iščašenih situacija i znakova. Zasnivajući se na već postojećim sistemima, Komes eksploatiše strip nasleđe, slikarstvo, književnost, film i legende.

Objavivši grafičke romane Tišinu i Lasicu Didijea Komesa, objedinjene u knjizi Omnibus 2, novosadska izdavačka kuća Komiko predstavila je srpskoj publici dva izuzetno važna autorska stripa francusko-belgijske škole. Oba albuma, pored dobrog prijema kod publike i kritike, uticali su i na mnoge evropske autore koji su želeli da se izraze na intimniji i ekspresivniji način.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...