List vode – potopljeni svetovi Alema Ćurina

Strip List vode, Atlantida (2x2, Zagreb), poznatog splitskog ilustratora Alema Ćurina i dobitnika Velike nagrade Međunarodnog strip salona u Beogradu 2008. godine, formalno pripoveda odlazak mladog Huga Prata za Argentinu gde će postati stip crtač. Međutim, slavni italijanski umetnik, otac Korto Maltezea, samo je sredstvo kojim autor govori o sebi.

Iako je odrastao na klasičnom stripu (Vinzor MekKej, Heriman, Foster, Maurović, Prat...), Ćurin, ilustrator lepog i efikasnog stila i satirično-polemičnog tona, u radu na Listu vode, nije želeo da se povinuje pravilima strip naracije. Zato, njegov pristup u ovom albumu, u biti, i nije stripovski, nego ilustratorski.

Za razliku od ilustracije koja je vizuelno tumačenje i shvatanje situacija, strip je savršen spoj pripovedanja i slike i on na poseban način tumači tekstualni sadržaj i neverbalno pripovedanje. Prilikom crtanja stripa, autor se podvrgava spoljašnoj stvarnosti priče koju razvija kroz niz jasnih znakova, grafičkih konvencija i kroz razumljivu kompoziciju table. Na taj način, on objašnjava ponašanje i osećanja svog junaka, i čitaocu olakšava praćenje radnje. Postupnost i odvijanje u vremenu, omogućuju mu da koristi sve narativne mogućnosti.

Crtajući List vode, Ćurin je strip upotrebio kao tematsku, umetničku i sociološku supstancu. Njegov idejni pristup ostao je isti kao u ilustraciji - globalnost u obradi teme, što ponekad učini da prikaz izgubi dobar deo racionalnog značenja. Naime, u većini ilustracija cilj nije da se dosegne jasnoća, nego da se gledaocu otvori svet tananih i vešto stvorenih veza gde svaki deo slike otkriva nešto.

Ilustracija i klasična naracija

Za razliku od ilustracije, dramaturška obrada pripovesti je od najvišeg značaja za strip i ona se sastoji od povezivanje kadrova, tabli i epizoda u jednu celinu. Da bi se dobila ovakva celina, neophodno je posvetiti veliku pažnju načinu na koji će se izložiti priča. Dramski pisci Marsel Panjol i Saša Gitri često su branili tezu da jedan film vredi onoliko koliko vredi njegov tekst u dramaturškom i dijaloškom pogledu. Njihove reči važe i za strip.

Ćurinov album nema klasičnu narativnu strukturu sa kompozicionom linijom koja proizilazi iz fabule, koja je tipična za ovaj medij. Uobičajeni sled događaja povezanih čvrstom vezom koja čini da je redosled akcije pravilno doziran, lepo ispripovedan i dobro montiran, hotimično nije primenjen u Listu vode.

Istovremeno, kod Ćurina, u pripovedačkom pogledu, postoji pokušaj da se nadahne Borhesom, jednim od svojih književnih uzora. Od toga je uspeo samo na spoljnom planu, dajući svom delu određeni pečat baroknog, ali ne i u pripovedanju koje je kod argentinskog majstora svojevrsna redukcija. Borhes niz događanja svodi na jedan važan, rezimira fabulu, izbacuje opise i izbegava digresije. Dajući fabuli veći značaj nego likovima, Borhes sve vrlo vešto svodi na paradoks. Ćurinovo pripovedanje obiluje digresijama i za razliku od Borhesa, njegove pripovedačke niti nisu dovršene.

Naravno, u pitanju su i specifičnosti dva medija. Uprkos određenim bliskostima sa književnim tekstom, strip se čita na različit način. Čitanje stripa napreduje u narativnim blokovima, te se zbog toga javlja neophodnost kompozicije čitave jedne table ili leve i desne stranice jednog albuma. Tabla je globalna misao, ali da bi ona funkcionisala, neophodno je da poseduje narativne odlike. Pogled ne sme da se zaustavi kao da je u pitanju kontemplacija jedne ilustracije, što se čitaocu često dešava u Listu vode.

Magijski realizam

Kroz elegantan crtež i veliku erudiciju, Ćurinov album, na određeni način, predstavlja transformaciju realnosti u pogledu naše percepcije vremena, prostora i fenomena. Autor, u određenim kompozicijama, kroz neočekivani susret elemenata, pokušava da stvori magijski realizam i igru simbola, svet u kome se misterija nalazi u vidljivom, kroz prikazivanje stvari u njihovim zagonetnim oblicima. Na taj način, Ćurin nam pokazuje da je slika samo vidljivi deo celine u kojoj značajno mesto zauzima nevidljivo. Granica između spoljnog i unutrašnjeg nestaje, podjednako kao i izmedju oblika i sadržine. Tako, Ćurin svoj album pretvara u sredstvo kojim se upoznaje autorov unutrašnji svet zajedno sa svom misterijom.

Inače, Ćurin, uprkos svom kvalitetnom grafizmu i ogromnom poznavanju devete umetnosti, nije uspeo u svetu stripa, jer on nikada nije želeo da sarađuje sa scenaristima i sa urednicima, niti sa ikakvom organizovanom strukturom. Jedan pokušaj Igora Kordeja, najvećeg hrvatskog strip autora današnjice, da poveže Ćurina sa svojom scenaristkinjom i izdavačem, propao je zbog Ćurinove psiho-emotivne nemogućnosti da crta po napisanom scenariju i poštuje zahteve tržišta.

List vode ne poštuje ni zakone devete umetnosti, niti zakone tržišta, nego ima potpuno ličan pristup u kome se oslanja na sâmog sebe. Mešajući posvete i omaže omiljenim junacima, stvarnim i izmaštanim, mešajući prošlost i sadašnost, istine i laži, fantazme, Alem Ćurin koristi niz kolektivnih simbola na vrlo ličan način. Ključ razumevanja Ćurinovog albuma, paradoksalno, nalazi u neposrednom poznavanju sâmog autora i njegovog sveta. Možda je Ćurinov album mogao da bude drugačiji, ali svakom normativnom predlogu koji čini nepravdu izražajnoj, emotivnoj, estetskoj i tehničkoj različitosti autora, moguće je uspostaviti brojne kontra-primere.

Slobodno se može reći da List vode ima najveći značaj za "ćurinologe", dok će ostali čitaoci, verovatno, ostati kratkih rukava.