Novorođeni i nestali

Ana Radmilović

“Stvari oko nastanka i sve više nestanka Misinga poprimaju širu simboliku i prete da postanu još jedan organizovani promašaj u osvešćivanju ili, bolje rečeno, viđenju konkretnog problema kakav je problem nestalih na KiM”, kaže Goran Stojčetović, slikar, scenograf u Narodnom pozorištu Priština u Gračanici

Dve godine ispred Doma kulture Gračanica stoji, sad već i propada, jedna instalacija - da se izrazimo jezikom politički angažovanih umetnika kojima je sve "instalacija". Od takvog je materijala da je sklona propadanju, što se i dešava.

Zbog delikatnosti teme ove instalacije, zbog fotografija nestalih i otetih Srba koji bi trebalo da su na njoj, zbog nelagode koju čovek oseti kada vidi da su na fotografijama skoro sve uniformisana lica. Potpisnika, ali ne bi bilo pravedno reći i autora instalacije, Stojčetovića - niko nije pitao ništa. Jeste on pokušavao da tu i tamo u medijima ukaže na nešto, vrlo nemušto je preneto, i dalje niko nije želeo da pita ništa.

Kada je stvar postavljena, pre više od dve godine, pokušali smo da razgovaramo sa jednom gosođom iz Udruženjena porodica nestalih na KiM. Pitanje bi, da je postavljeno, glasilo: "Zar nije bilo nijedne slike na kojoj ti ljudi nisu u uniformi, nijedna u kući, u trenerci, u kafiću..."

Pitanje, naravno, nije postavljeno jer se radilo o ženi čija je porodica pretrpela tu nezamislivu tragediju, i tu čovek stane. Pomisli, izmanipulisani ljudi, strašno je, ne treba dirati. Ne treba otvarati temu. Ali tema stoji i kad tema stoji ona kad tad mora da bude ispričana, ako niko - ima potrebu onaj koji je potpisan kao autor a nije autor, bar ne u pravom smislu te reči. Na kraju, ima potrebu i novinar koji je tuda prolazio i prolazio i na kraju više nije mogao da se uzdrži i postavio je pitanje, iako se "to ne dira". A ko se to ne dira, objašnjava Goran Stojčetović, slikar koji breme ovog projekta nosi sobom. Izvinjavamo se što nismo ništa pitali druge pomenute u tekstu, odgovore ne bismo dobili, to jest bili bi nemušti i tužni, ljude bismo uznemirili a čitaoca zbunili. Ovo nije priča o tragediji stradalih, mada jeste. Mnogo toga stradalo je upravo našim nedostatkom svesti i nedostatkom savesti kod političara koji su se time površno bavili, stradalo je u nesnalaženju nas koji smo žrtva u ovoj priči i koji na pitanje "šta nam se desilo" još uvek nemamo odgovore. 

mising-ceo-s

Postavka Mising u Gračanici

Novorođeni i nestali

Godine 2008. a povodom otcepljenja od Srbije, u Prištini je osvanula nekakva instalacija, nešto kao reklama za državu, mora se priznati da je naziv odličan. Velikim slovima na engleskom jeziku pisalo je Newborn a slova su oblikovali neki ljudi. Kasnije su, ako sam razumela, bili „preobučeni“ u maskirne uniforme. Danas stoje, skoro simbolično i kao da se neko šalio, tamo gde su bili čuveni Boro i Ramiz i veoma ponosito saopštavaju pamfletsku činjenicu „Mi smo novorođeni!“. Mi smo država. Sve je u skladu sa spomenicima junacima ili, zašto da ne, Klintonu; s nazivima ulica, čak je potpuno na mestu i da Novorođeni žele u Unesco, hoće svoju prošlost, baštinu, šta zna novorođenče šta su neki vekovi.

NEWBORN-s

Postavka Newborn u Prištini

Nakon toga, iste godine, u saradnji sa Udruženjem porodica nestalih i Kancelarijom za KiM, ti praviš Mising, kao kolaž od slika nestalih Srba tokom rata, posle rata i tokom martovskog pogroma. Nestali stoje isped Doma kulture Gračanica, vide se iz kola, ko priđe bliže sretne se sa tim licima, neko se pita zbog čega nestali civili imaju slike u uniformama, neko ne pita ništa. Za to vreme u KC odigravaju se redovni programi i sve je u redu.

Da li smo mi sposobni da odgovorimo, sebi ako ne nekome sa strane, šta nam se desilo? Da li su nestali na KiM u periodu između te i te i ove i one godine jedini? Da li je možda nestalo još nešto srpsko s tog Kosova? Da li je podsećanje na kidnapovane adekvatna replika i da li možda time neko učestvuje u jednom bizarnom kao umetničkom dijalogu s nečim s čim se ne razgovara na tom nivou? Vi ste Novorođeni a mi smo nestali, u ovome ima mnogo više istine nego što je govori podatak da je neko kidnapovao ljude i, ne umanjući užas tih ljudi i familija – nije li to ipak jedna veća „nestalost“ od prebrojavanja otetih?   

Totalno komplikovana situacija. Stvari oko nastanka i sve više nestanka Misinga poprimaju širu simboliku i prete da postanu još jedan organizovani promašaj u osvešćivanju ili, bolje rečeno, viđenju konkretnog problema kakav je problem nestalih na KiM. Mising je zaista postao novi simbol koji okuplja i kanališe energiju kolektivnog osećanja straha preostalih Srba na KiM od gubitka identiteta i fizičkog nestanka. To je veoma značajno jer se taj fenomen nije desio pred novoniklim spomenicima srpskim kraljevima i junacima iz srednjeg veka. To me ohrabruje u mišljenju da je izuzetno štetno tretirati  Srbe na KiM kao učesnike rijaliti šoua pod nazivom „Kosovo je srce Srbije“. Naravno, govorim o odnosu srpskog društva, pojedinaca i vlasti prema svom ostavljenom narodu. Po pitanju Kosova, veliki broj Srba ima iracionalan odnos koji se graniči sa psihotičnim stanjima sličnim onim koje ljudi doživljavaju odlaskom u Jerusalim ili Meku i takvu vrstu turizma nazivaju hadžilukom. U takvoj atmosferi ne može ništa zdravo da nikne.  

Srbija, jednostavno, nikada nije videla Kosovo kao svoj fizički entitet već duševni. U narodu ćeš čuti kako jedni kažu, “Duša me boli za Kosovo“ a drugi, “Boli me k.... za Kosovo“. Očigledno se radi o kolektivnom bolu istog intenziteta ali različitog smera. I da ti odgovorim, srpsko društvo nikada neće biti sposobno da odgovori ni na kakvo pitanje.  

Šta znači “nestanak Misinga”? Osim što zvuči, po principu nomenest omen, kao očekivana pojava gde Nestajanje nestaje – da li se nešto konkretno dešava sa samom postavkom? Kako ona nestaje? Da ne zbunjujemo čitaoce, hajde da razjasnimo o čemu se radi i da li je u pitanju stilska figura ili instalacija nestaje (kako?), da bismo mogli dalje.

Mising skoro dve godine stoji postavljen na platou dvorišta Doma kulture u Gračanici. Kako je prvobitno zamišljen kao umetnička instalacija za koju nisam znao gde će i kako završiti, ona je napravljena od foreksa i drvene konstrukcije. To, naravno, nije rešenje za trajnu postavku na otvorenom prostoru. Tako da Mising i zbog toga nestaje. Međutim, to će se uskoro promeniti ako je suditi po velikom zalaganju i upornosti direktora Doma kulture Gračanica Živojina Rakočevića da se Mising rekonstruiše i postavi kao stalna postavka u dvorištu Doma kulture.

Ono što jeste nomen est omen u ovom slučaju je niz (ne)aktivnosti dela srpske vlasti koje su sprečile da Mising zaživi i dobije na svojoj svrsi. Od samog početka su bile prisutne „sitne nejasnoće“ koje nisam uopšte uzimao u obzir jer sam bio zanesen idejom da stvaram nešto “veliko” za moje poznanike i rođake koji su kidnapovani. Prvo, mene ova tema a i samo Kosovo interesuje jer sam živeo na Kosovu do bombardovanja 1999. a i zaposlen sam i radim kao scenograf u Narodnom pozorištu Priština u Gračanici. Meni je prirodno da se bavim različitim pitanjima oko Kosova. Nema tu mog interesovanja za politiku koliko za društvenu psihopatologiju i nemogućnost individualne slobode.

goran-misning2-rad-s

Goran Stojčetović u vreme izrade Misinga

Kao takav, nisam odreagovao na početnu zbrku sa fotografijama nestalih jer sam od Udruženja porodica stradalih na Kosovu i Metohiji od 1998. do 2000. posredstvom Kancelarije za KiM, dobio mnoge fotografije sa pogrešnim imenima i prezimenima, fotografije ljudi koji se ne vode kao nestali već su stradali kao vojnici ili policajci, onda nedefinisan broj nestalih i sl.

Recimo, dok sam lepio fotografije naišao sam na fotografije rođaka iz sela moga oca gde na jednoj nema ni ime ni prezime, na drugoj ima samo ime a tek na trećoj puno ime i prezime. Kasnije sam saznao da je u pitanju novonastalo Udruženje kidnapovanih i nestalih i da zbog toga nemaju urednu dokumentaciju.

Kancelarija za KiM je zaista pomogla i finansijski i organizaciono da se instalacija uradi maksimalno dobro u odnosu na moju zamisao. Čak je i tadašnji direktor Kancelarije za KiM g.Vulin rekao da je ovo ustvari projekat od državne važnosti.

Ubrzo je usledio poziv predsednika italijanskog Udruženja “Prijatelji Dečana” g. Frančeska Skarfija, koji godinama već pomaže manastir i Srbe u enklavama, da se dogovorimo oko njegovog predloga projekta ”MISSING IN EU”. Projekat je izložen na sastanku u Kancelariji za KiM gde je g. Skarfi izneo veoma precizan i nedvosmislen plan projekta. Ukratko, trebalo je da se napravi mobilna replika instalacije iz Gračanice koja bi bila izlagana u 11 gradova Italije u periodu od godinu dana sa propratnim aktivnostima vezanih za temu. Na kraju, kad je sve trebalo da krene u realizaciju, jednostavno se niko nije javio ni g. Frančesku ni meni, došli novi ljudi u Kancelariju za KiM itd…

Fenomenalna neozbiljnost

Da li bi ponovo to uradio? Bilo je dosta kritika, niko naravno nije želeo da ih upućuje javno i to upravo zbog Udruženja porodica nestalih, koji u ovoj priči deluju još jednom izmanipulisano – recimo, ljudima je smetalo što Nestali imaju uniforme jer – zar ne govorimo mi o nestalim civilima? To je kao da je neko video jevrejsku vojsku pred vatima Aušvica – pričali su ljudi. Ali Jevreji ne bi sebi to dozvolili. Žrtva je žrtva, vizuelno nju ne možeš da tako doživiš u uniformi. Kažeš, pa dobro, tužno, mlad vojnik, policajac. Ali vojnik ili policajac, dakle neko ko je svesno ušao u rat a ne civil otet pred kućom… Sećam se, tada sam pričala sa jednom gospođom iz Udruženja porodica nestalih i shvatila da ja o tome ne mogu da pišem, nelagodno ti je da pitaš čak i ono „pa dobro, zar niste imali nijednu drugu sliku nego samo u uniformi?“ Sve je to sitno spram nestanka, spram smrti, spram onoga što se govorilo, spram trgovine organima o kojoj smo možda slušali pre toga jako davno i mislili da se to radi „samo“ nekim Afrikancima, tamo… Naravno da ni novi kip Milutina ne komunicira sa vremenom – em je nov, em to nije Milutinova zadužbina. Postoje, isto tako, spomenici albanskim herojima iz poslednjeg rata koje ovi sebi dižu za života, oni su komunikativniji – plaše. Kažeš, pa ne bih baš živeo pored ovog ludaka. Milutin, nažalost, ne plaši, odavno ne postoji.

Vratimo se Nestalima, kad se to pročita i izgovori na engleskom, naravno, ne budi sve one asocijacije koje imamo na srpskom. Mising, Njuborn… Kao neki brendovi i u okviru tih brendova jedna istina. Albanci jesu novorođeni. Srbi uistinu nestaju. Kada razmisliš – šta je način da se na to zaista ozbiljno ukaže, da se vikne jer nestanak nije završen, on je u toku. Šta treba uraditi da neko čuje to – nestajemo! I šta tačno nestaje? Meni su, pored onih koji su doslovno nestali tokom rata, u glavi oni koji nikad neće živeti na Kosovu, deca koja se neće roditi tamo, oni koji odlaze, oni koji ne mogu da se vrate… Mi nestajemo s Kosova i to je činjenica. Kako bi, da možeš, to rekao svetu?

Teško pitanje, jer kom svetu da išta kažem? Ja zato upravo govorim najviše o srpskom odnosu prema nestajanju dela svog naroda jer je to realno. Nemam toliko fatalističko osećanje prema nestajanju Srba na KiM jer ja nisam nestao ako ne živim više u Uroševcu. Da li bih to ponovo uradio? Naravno da bih jer verujem u ispravnost ideje koju imam oko Misinga. Gde sam ja mogao da slutim da će mi državni organi preko Udruženja porodica stradalih na Kosovu i Metohiji od 1998. do 2000. dati fotografije ljudi koji nisu zavedeni kao nestali i da je odgovor sekretara tog Udruženja, na moje pitanje zašto nisam dobio fotografije samo nestalih, bio da su za njih svi oni nestali!? Pa to je fenomenalna neozbiljnost. Ne znam, nisam očekivao takav čemer al dobro, ajde nek to bude tehnička greška, ispraviću je ali šta je sa propašću projekta “MISSING IN EU“? Tu je odgovor na tvoje pitanje. Uradio sam nešto što bi videlo nekoliko miliona ljudi a da li me je iko u Srbiji pitao nešto u vezi toga i da li je iko iz srpskih medija javio za Mising... nije. Izveštavali su samo dok su političari u kadru, suština Misinga nikada nije dovedena na svetlost dana. Imao sam par intervjua za albanske kosovske medije gde su sasvim pristojno pristupili temi. Prošle godine je u Večernjim novostima napisano kako je g. Skarfi dobio nagradu za humanost jer je, između ostalih dobrih dela na Kosovu, organizovao i turneje instalacije Mising po celoj Italiji. Nagradu uručuje akademik Bećković, g. Skarfi se verovatno čudi svemu i šta ja da pomislim posle svega?!

Ovo zvuči potpuno cinično. Turneje, političari, udruženja, instalacije… Ali, kako zaista nismo čuli o tome, šta je Missing in EU? Zašto je propao? Bilo je nekih izveštaja, da ne navodimo sad imena medija, istina jesu bili političari u kadru i zaista su kvarili sliku, činili čitaoca ravnodušnim kao i svuda gde se pojave i izazovu efekat koji je izgleda toliko snažan da poništi čak i ono zbog čega su se tu nacrtali. I da, zašto je fatalizam –  nije li činjenica da u Uroševcu nema Srba. Ne znači to da ti treba da budeš tamo i da ti deca tamo rastu, znači samo da nema nijednog (ako sam upućena) i da su, dakle, iz Uroševca Srbi nekako nestali. Nestala su i sela. Nema ih ni u Vučitrnu. To su fakti a ne  fatalističke slutnje. Ima Srba u Gračanici, negde između novog Milutina i Nestalih, sede u kafićima, žive, vedri su, ne znam čime se bave, ima i dosta Albanaca tamo, Gračanica je pravo multietničko mesto i ima čak i tzv kuća ljubavi za koje oni s pokvarenom maštom govore da su bespravno građene javne kuće. Dakle, živi se. Gračanica sa svojom haotičnošću, gotovo egzotična, eto živi. Mlad svet priča gde će da ide, razni su planovi. Ideje, želje. Stare mrzi da idu. Čak i kad imaju gde. Nego vratila bih se pitanju, šta je Missing in EU i kako je propao? Šta znači propao? I šta je trebalo da predstavlja?  

Projekat „Missing in EU“ je imao za cilj da promoviše pitanje nestalih Srba na Kosovu po principu direktnog i interaktivnog upoznavanja italijanskog naroda i javnosti sa tim problemom. Projekat je podržan od mnogih uticajnih italijanskih intelektualaca i medijskih kuća. Udruženje “Prijatelji Dečana“ i takođe italijansko Udruženje “LOVE“ su predstavljeni kao partneri u projektu. Od Kancelarije za KiM su tražili podršku na više nivoa. Prvo, da jednu trećinu finansijskog dela celokupnog projekta podrži Republika Srbija a druge stvari su pomoć u pružanju informacija o nestalim licima, fotografije i sl. Od mene su tražili da obezbedim scenski studio koji ima znanje da izgura sve zahteve koje gradske arhitekte tih gradova traže, svaki nedostatak u nacrtu bi bio odbijen a nova ponuda bi  koštala dodatnih 1.500 evra, koliko se sećam. To nismo smeli da dozvolimo i zbog novca i zbog svesti da bi ta instalacija možda mogla da se nađe preko puta Mikelanđelovog Davida.

Odmah su napomenuli da isključivo moraju da budu fotografije samo nestalih lica, da su svesni da se ne radi o vrhunskom umetničkom delu nego o izuzetnom primeru koji na umetnički način otvara jedno društveno pitanje. Odabrao sam kolege iz Studija za scenski dizajn „Skills Division“ gde smo mesec dana radili na svim mogućim detaljima postavke i to je bilo prihvaćeno. Sluteći srpski mentalitet, napisao sam zvanično pismo i lično predao g. Skarfiju na sastanku u Gračanici, uz prisustvo predstavnika Kancelarije za KiM, u kome jasno kažem da se odričem honorara i da mi je čast da mogu strancima da pomognem u naporima da pomognu mom narodu. Onda su se desili neki izbori i niko od novih ljudi iz Kancelarije za KiM se nije zainteresovao šta smo se to dogovorili.

Posle dva meseca, neformalno sam se upoznao sa nekim ljudima iz Kancelarije i rekli su mi da im se to jako sviđa ali da su tu napravili problem udruženja nestalih koja su trebala da izaberu predstavnika za projekat „MISSING IN EU“. Od tog trenutka počinje otvaranje suštinskih problema. Prvo, siguran sam da Kancelarija, kao organ Vlade RS, nema nikakvu obavezu da tetoše udruženja po pitanju ovako ozbiljne teme. Niko ne traži fotografije i dozvolu od privatnog lica ili grupe građana već lica nestalih koji su stvar policije i posebnih državnih organa za to. Morao sam da slušam ljude sluđene od bola kako su dovedeni u situaciju da se međusobno optužuju i takmiče u besmislenom raznošenju svojih žrtava za kojekakve političke manifestacije. Odgovor na moje pitanje zašto nisu oformili telo koje će da ih predstavlja u projektu, bio j da su čuli da će te pare od prodaje suvenira da idu za gradnju bazena u Hoči ili Orahovcu. Muk...

Spomenik samozaboravu

Posle nekoliko dana me je pozvao Sima Spasić osnivač i predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji i predložio da se upoznamo i da njemu i još nekim predstavnicima drugih udruženja objasnim o čemu se radi oko Misinga. Našli smo se i ljudi su bili prijatno iznenađeni mojom pričom. Zahtevali su od mene da obavezno raščistim pitanje nestalih i stradalih jer to jednostavno nije ni pravno tačno. Drugo, molili su da ne dozvolim monopolizaciju jednog takvog značajnog projekta jer je udruženje koje je meni dalo fotografije i učestvovalo u početku rada na Misingu, ustvari udruženje koje je nastalo nekoliko nedelja pre upoznavanja sa mnom i da oni jednostavno nemaju težinu niti kakav istorijat u celoj priči. Shvatio sam da nekome odgovara raslojavanje i tako malog broja ljudi koji se bore za otkrivanje istine o nestalima na Kosovu i rešio da prefarbam ceo Mising u crno i da ga nazovem Spomenik samozaboravu.

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...