Gringo se vratio

Do sad si napisao dva romana. Prvi, Gringo, pisao si u Americi i to je interesantna, u avanturističkom smislu, priča i o ljubavi ali i o našoj novoj emigraciji. Zanimljiva je, čita se u dahu,  i pisana kao da si ceo život pisao knjige. Pošto si po zanimanju stomatolog, nameće se jedno krajnje ordinarno pitanje. Da li si ti uvek pisao? Ili ti je došlo, morao si da napišeš nešto o specifičnim mestima i, uopšte, tom svom čudnom putu po onoj Americi koju tipični srpski emigrant vidi, eventualno, samo na filmu?

Vojislav S. Bešić

Gringo je ljubavni roman, a ja jesam emigrant, živeo sam četrnaest godina u inostranstvu, to je moralo da ostavi traga na moj način poimanja stvari i pisanja. Sebe smatram piscem od 1981-1982. godine. Od tada svakodnevno pišem. To su uglavnom kratke priče i vinjete. Tada sam bio pod jakim uticajem Danila Harmsa, ruskih klasika ali i američkih pisaca (Hemingveja, Bukovskog, Kurta Vonegota pa i Apdajka, Tame Janovic…)

Prvi put, priča mi je bila štampana na engleskom jeziku, u praškom književnom časopisu Trafika, 1993. ili 1994. Godine. Čak sam dobio i neki honorar za to. Još tada sam počeo da pišem na engleskom, a kada sam se preselio u Njujork potpuno sam prešao na pisanje na tom jeziku. Nisam imao za koga da pišem na srpskom. Čak sam i svoj prvi roman, Gringo prvobitno napisao na engleskom. Imao sam na umu izdavača iz Toronta u Kanadi, koji mi je prethodno objavio pet hratkih priča (na engleskom). Razočarao me je odgovorom da njegova kuća ne objavljuje romane, već samo kratku formu. Tačno se sećam trenutka, kada me je napao poriv da napišem nešto duže od kratke priče. Bio sam se uplašio i od pomisli da uradim roman.

Bilo je vrelo posle podne u Meksiku. Počeo sam tekst kao dnevnik, a onda su stvari počele da se odvijaju samo od sebe. Jednostavno sam stavio sebe u nesvakidašnje okruženje (Samostan Santa Rosa de Lima) i raspisao se. Više od 100 strana tog teksta sam izbacio pre štampanja Gringa. Navodno je Čehov rekao da nije veština pisanja, već veština brisanja.

Otkud samostan, Meksiko, kako si se našao tamo? Zvuči kao izmišljena priča, a nije. Šta si zapravo radio?

Ja sam stomatolog po struci. Već deceniju sam živeo u Njujorku, razvodio se i svet mi se rušio pod nogama. Bio sam očajan. Hteo sam da uradim nešto zaista važno. Važnije od plaćanja računa za struju i poreza. Da pomognem. Razmišljao sam o Africi i Amazoniji. Slao mejlove svakodnevno i koristio kontakte organizacije Art of living. Onda me je jednoga dana zvao kolega dr Dean, iz Teksasa, i rekao mi da su im ljudi neophodni na granici.

Mislio je na američko-meksičku granicu. Rekao je da tamo armija beskućnika iz cele Južne Amerike pokušava da prepliva Rio Grande, i tako ilegalno uđe u SAD. Neki se udave, neke uhapse ili ubiju… a mali broj uspe. Dao mi je kontakt Sestre Norme, koja je rukovodila svim humanitarnim operacijama u dolini Rio Grande, sa obe strane granice. Tako sam, posle višemesečnog traganja, završio u samostanu Santa Rosa de Lima, u meksičkom gradiću Matamoros. U Njujorku sam uzeo četiri meseca neplaćenog odsustva i otisnuo se u No man’s land over river Rio Grand. Tamo sam volonterisao kao stomatolog za D.i.F. kliniku (meksička varijanta lekara bez granica), a sestre i ja smo sakupili novac, i otvorili zubarsku ordinaciju u samostanu u kojem smo živeli. I tu sam, naravno, radio i tretirao meštane kao i decu iz obližnjeg sirotišta.

Taj osećaj je fenomenalan, kada ne samo da ne tražiš ništa za uzvrat, nego ni ne očekuješ. Vratilo mi se mnogostruko. Mislim da svako treba da pomaže koliko može, najviše zbog sebe, ne zbog drugih. To moje iskustvo sam pretočio u roman Gringo. Neke stvari i događaje sam dodavao kako bih održao dinamiku teksta,  ali generalno dešavanja su autentična i istinita.  

Korica romana Gringo

Tvoje ispunjenje onoga što zovemo američki san je takođe atipično. Šta te je vuklo na mesta koja su poznatija po haosu i bezvašću, i uopšte, osobenostima koje bi neko pripisao Srbiji i kako se popularno kaže regionu - a od čega, načelno, beži većina onih koji odlaze na taj uvek sanjani  i retko dosanjani Zapad tvoje generacije?

Ja sam snob,  kada se radi o mestu boravka. Sve vreme sam živeo na Menhetanu ali volim da istražujem sumnjiva mesta. Sećam se kada sam prvi put, poslom, bio u Bronksu (najsiromašnijoj opštini u Njujorku) video sam najveće pacove na svetu, kako nonšalantno šetkaju metro stanicom. To je bio šok za mene. Na samo pola sata od Pete avenije videti takvu kontradiktornost! A mesta haosa možeš svuda da nađeš. Nije bitno gde si. To je do tebe, šta hoćeš da vidiš, ne do okruženja. Toga ima dosta u mom novom romanu, Kozinski. U jednom istom parku se deca igraju preko dana i sve je lepo i nevino, a noću se narkomani bodu u venu… na istoj klupi.

I na kraju priče o Americi, zašto se Gringo vratio u Srbiju, na Balkan? 

Tako se desilo. Mi nemamo apsolutnu kontrolu nad svojim životima, a ako mislimo da imamo, onda živimo u zabludi. Došao sam sa dva kofera u Beograd, sa namerom da ostanem nekoliko meseci. To je bilo pre šest godina.

Drugi roman, Kozinski, isto je, na jedan način, priča o emigraciji. Gruba je kao da je pisao Bukovski, i poetična - kao da je pisao Bukovski. Možda Bukovski uopšte nije tvoj pisac, a nekmoli uzor, možda su to slike koje si video pa opisao, doživeo pa ispovedio, možda si sve izmislio. Je l to svet kakvim ga vidiš, grub ali ima nade za njega? I ko je Kozinski?

Kozinski je tridesettrogodišnji Beograđanin koji pokušava da se snađe u nehumanim uslovima života u svetskim metropolama. Koristim (naročito u dijalozima) iskvareni srpski jezik kojim govore naši ljudi u Njujorku. Naročito oni koji su druga generacija srbo-amerikanaca, pa srpski znaju samo preko svojih roditelja.  Ljudi rodjeni u Americi, a pričaju srpski sa kraljevačkim ili bosanskim akcentom, sa puno poštapalica na engleskom. Tako oni govore. Autentična subkultura za koju mnogi ne znaju.

Kozinski gubi senku na početku romana. On u stvari postaje svoja senka, tamni deo nas samih. On je negativac za koga navijamo. Tradicionalni negativac je ružan i mi ga mrzimo, a Kozinski nam je simpatičan. On ne uživa u svemu tome, bori se i traži smisao.

Korica romana Kozinski

Gde si ga našao? Kozinskog.

Radio sam nekoliko godina kao barmen. Tu sam se naslušao svakakvih priča. Ljudi se otvore za barom zato što su usamljeni i pripiti, a barmen im je niko, nebitna osoba koja ne može da im naškodi. Od dosadnih pijanaca do velikih mafijaša, svi su mi pričali i pričali. Neke od tih priča sam inkorporirao u Kozinskog. Mesto dešavanja radnje su mi dobro poznati krajevi Njujorka i Praga. Prvobitno sam Kozinskog napisao u trećem licu,  ali nije bilo dobro… nešto je nedostajalo. Na sugestiju Pavla Ćosića, sve sam preneo u prvo lice. Zvuči mnogo sugestivnije i jače. Ali zato neki čitaoci misle da se sve to stvarno meni dogodilo. Nije, sve je to fikcija. Hteo sam da čitaocu dignem obrvu i nateram na razmišljanje.

Tvoj srpski poduhvat, da se tako izrazim, je mesto u Drinčićevoj, čitaonica, biblioteka, škola gitare i, uopšte, jedan malo gerilski pokušaj  vraćanja kulture u grad. Tamo odakle je i došla. U stanove, na žurevima koje praviš, među ljudima koji se oko nje (kulture) okupljaju. Odakle ideja, ili entuzijazam, hrabrost, da se - ne samo vraćaš u Srbiju - nego u toj Srbiji napraviš ovakav incident? Da okupiš jedan veliki broj ljudi u jednom stanu i da se, posle kratkog vremena, ispostavi da ljudima ipak treba ta nepopularna kultura. 

Inicijator je bio Pavle Ćosić, direktor izdavačke kuće Kornet. Čovek koji ima širinu za nove i neuobičajene ideje i sluha za moje pisanje, tako da mi je i izdavač. On je tražio novi prostor za svoje kancelarije, a ja sam izdavao stan. To što smo napravili je mali, andergraund kulturni centar. Obojici nam je novo iskustvo organizovanje slikarskih izložbi i uživamo u tome. Takođe radimo književne večeri. Kornet je raspisao i konkurs  Brze priče Srbije gde Dule Nedeljković, Pavle i ja predstavljamo žiri koji će, zajedno sa publikom, birati priče. Kornet.će objaviti najbolje sastave. Jednom nedeljno imamo Penju, tu ljudi čitaju svoje tekstove i onda diskutujemo o njima. Imamo i autorsko veče, promocije knjiga, časove gitare, časove srpskog za strance, vođena meditacija četvrtkom i tako dalje.

Biografija

Vojislav S. Bešić se rodio u 3 i 20. 29. oktobra 1960. godine.

Piše kratke priče, vinjete i romane.

Objavio je dva romana: Gringo (Kornet 2009.) i Kozinski (Kornet 2012.).

Stekao je zvanje doktora stomatologije na Beogradskom univerzitetu.

Svirao je gitaru, pevao i komponovao u grupama Bezobrazno zeleno, The Glissers, EKV Revisited (Beograd), Vojni orkestar kasarne Stevan Sinđelić (Niš, gde je služio vojsku), Los Lobos del Sur (Prag, gde živeo od 1992. do 1995.), orkestar samostana Santa Rosa de Lima (Matamoros, Meksiko), Đango, Collateral Damage i L.F.Ant (Njujork, gde je živeo od 1996. do 2006.).

Pisao muziku za dugometražne dokumentarne filmove Vrela krv (Marka Mamuzića) i NY: šest sati ranije (Dragane Kanjevac). Pisao i izvodio muziku za pozorišnu predstavu Trojanke u produkciji Classic Stage Company u Njujorku.

Učesnik je brojnih humanitarnih projekata diljem sveta.

Sada je u Beogradu gde piše, daje časove gitare i bavi se stomatologijom.