Srbi su najnepismeniji narod u Evropi!

Pavle Ćosić

Najveće zablude i mitovi u srpskom jeziku
(ilustracija, Primer ankete s jednog našeg tabloidnog portala)

Tvrdnja iz naslova toliko je rasprostranjena u istom tom srpskom narodu da je prihvaćena kao opšteprihvaćena i neoboriva činjenica. Kako je došlo do ovog mita koji se raširio kao srednjevekovni virus kuge u zadnjih dvadesetak godina, ako ne i više, možemo samo da nagađamo.

Za početak, recimo nešto o pojmu pismenost. Pismeni su ljudi koji umeju da pišu i čitaju, najprostije rečeno, s tim da se u novije definicije pismenosti uglavnom računa i elementarno poznavanje rada za računarom, što u skorije vreme znači i mobilnim telefonom. Prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji je živelo 127.463 nepismena građanina, što procentualno čini 1,96%,  od čega skoro 80% čine žene. Očekivane su i razlike u odnosu na regione, gradska i seoska naselja, starosnu dob i slično. Na primer, u centralnim gradskim opštinama Beograda taj procenat iznosi svega 0,06%. 

Ipak, u štampi ćemo skoro svakodnevno nailaziti na bombastične naslove od 30-40-50, a od skora i od 70% nepismenih u Srbiji! Na jednom portalu je pre nekoliko meseci osvanula vest i o precizno prebrojanih 76,34% nepismenih u Srbiji (bez Kosova, naravno). Kako autori ovih senzacionalističkih tekstova dolaze do ovih procenata nije teško pogoditi. Prvo, radi same senzacije, a bombastične vesti danas su one koje prodaju novine, odnosno privlače najviše reklama na internet-portalima. Međutim, u tim tekstovima više nego uočljiva je još jedna crta – elitizam. Naime, pojedini novinari, urednici, a izgleda ćesto i političari, imaju snažnu potrebu da nam saopšte da su oni izvanredni poznavaoci srpskog jezika, jezičke kulture i norme i pravopisa, dok, eto, raja, plebs, pojma nema. 

Istina, otkako postoji ineternet i otkako su komunikacije pismenim putem svima dostupne, zaista možemo naići na gotovo neverovatna odstupanja od norme, na takve bisere kakve nismo mogli ni da pretpostavimo da postoje, ali to nije nepismenost, nije ni funkcionalna nepismenost (inače omiljen termin kojim se služe tabloidi, iako s naučnog stanovišta ne znači ništa drukčije od svake druge nepismenosti), to je samo nedovoljno poznavanje norme i njenih striktnih pravila. Ljudi greše u govoru i pisanju, istina je, ali greše u odnosu na normu, ne u odnosu na govorni jezik. Norma, oličena u pravopisu i normativnim rečnicima, konvencija je koja služi da uredi stanje u zvaničnom, oficijelnom jeziku, onom koji bi trebalo da se koristi u novinama, radiju i televiziji, naučnim radovima, spisima, administraciji i slično. Njena svrha nije da utiče na izmene u govornom jeziku, dijalekte, žargon, kolokvijalni jezik, a ponajmanje na individualni stil govornika. 

Od pomenutog popisa 2011. prošlo je četiri Međunarodna dana pismenosti. Ova brojka (inače prepolovljena u odnosu na popis iz 2002), da je zaokružimo na 130.000, u medijima je misteriozno rasla iz godine u godinu. Godine 2012. već je stigla do 155.000, 2013. do 165.000, 2014. do okruglih 200.000, da bi se ove 2015. mediji zadovoljili sa 235.000 nepismenih. Da misterija bude veća, ovaj progresivan i neobjašnjiv rast broja nepismenih istog tog 8. septembra svake godine svi mediji sinhronizovano prenose, kao da ti podaci stižu iz nekog zvanično priznatog centra za obaveštavanje o trenutnom broju nepismenih. Razume se, izvori se nikad nigde ne navode, ali ti tekstovi deluju uverljivo jer se spominje i Republički zavod za statistiku i Unesko i međunarodni podaci o broju nepismenih u celom svetu i slično.

Ovom mitu donekle doprinose i pojedini lingvisti. Ponajviše oni puristički nastrojeni. Za novinare pismenost očigledno znači nepravljenje grešaka u odnosu na književni jezik, ali i za većinu stanonvništva (što dokazuje i kontroverzna kampanja „Negujmo srpski jezik”), dok pomenute lingviste izgleda najviše uznemirava upliv engleskih reči u srpski. Naravno, oni i sami znaju da srpski spada među jezike s najlakšim usvajanjem tuđica, oduvek je tako i bilo i oduvek je bilo onih kojima je to smetalo, ali to je jedna od odlika našeg jezika. Takav je i tu se ništa ne može, a ponajmanje usvajanje stranih reči može da dovede do njegovog uništenja i satiranja. Da, neki čak i to tvrde. A tuđice, koje se često s pravom nazivaju i pozajmljenice (jer se neretko kratko zadržavaju u jeziku) nikako ne mogu uticati na siromašenje, a još manje na zatiranje jednog jezika. Naprotiv, mogu samo na bogaćenje.

Da paradoks bude veći, ne znam ni za jedan jezik na svetu, uključujući tu i one velike i one toliko sićušne koji se paze kao kap vode na dlanu, koji se toliko neguje, pazi, čuva i o kom se toliko raspravlja kao što je to srpski. Broj ljudi koji se kod nas zanima za jezik, a to je skoro svako ko sebe smatra intelektualcem, skoro da je jednak broju onih koji bi da budu selektori fudbalske reprezentacije i koji se razumeju u sve bolesti, bakterije i viruse zajedno. To je poprimilo tolike razmere da se mnogi osećaju osramoćeni što u prst ne znaju čitav pravopis napamet i što nisu upućeni u ono što se najčešće naziva jezičkim nedoumicama, što je verovatno nasleđe još od čuvenog Klajnovog „Rečnika jezičkih nedoumica”. 

Uzgred, iza toga se krije još jedna velika i raširena zabluda – da se pravopis menja nepodnošljivo često. U stvarnosti, menja se otprilike tek na svakih tridesetak godina i te izmene su obično jedva primetne, ali o ovom mitu drugom prilikom.

Na knjigu „Najveće zablude i mitovi u srpskom jeziku” možete se pretplatiti na imejl adresu izdavačke kuće „Kornet” our.kornet@gmail.com ili na broj telefona 011/263 77 41. Ova knjiga izaći će kao suizdanje izdavačkih kuća „Kornet” i „Prometej” do kraja januara 2016. godine. Imaće oko 200 strana. Cena u pretplati iznosi 800 dinara, a svi prenumeranti biće potpisani na kraju knjige.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...