Danas je tačno 135 godina od kada je prvi put objavljena pesma Vojislava ilića “Jedan monolog mladog Slepčeviča”. Podsećamo ovde na tu pesmu koja i skoro vek i po posle nastanka nosi sasvim savremena osećanja i poruke.

U nastavku prenosimo i delove razmatranja Jovana Skrelića iz njegove studije o poeziji Vojislava Ilića.

Jedan monolog mladog Slepčevića

Vojislav Ilić

„…Kratka smo vida“
Košutić
Podne je. Mladi Slepčević sedi u svojoj sobi i baš se ozbiljno dao u misli. Kosu je đenijalno rasturio, a za ušima ima držalje i pero.

Strašna julska žega i mori i pali,
Snuždio se listak, ne žubore vali,
I kad vetrić pirne kroz tu žegu ljutu,
Vreo prah se diže po ravnome putu
Pa se vije, kruži i sve širi biva,
I kô laki vihor u nebo se skriva.

Bože, šta da činim da sebe razgalim?
Hajde jednu lulu prvo da zapalim,
Posle ću da šaram, da duvam i brišem
I junačke pesme O slobodi pišem.
Zamisliću Ture i počeću potom
Što ću besno Ture da sravnim sa skotom.
Potom ću da viknem, nek se nebo stresa:
„Krvi, samo krvi, i još više mesa!
Ta to nije teško to je barem lako,
Namrštiću čelo, počeću ovako:

Zgrabi pero iza ušiju gladi kosu, mrda usnama i piše no brzo ostavlja pero.

Aja, to ne ide. Vrlo dobro znadem,
Privikaće ljudi da Jakšića kradem.
Aja, to ne ide… Poznato je ovo,
Treba štogod strašno, užasno i novo.
Treba zbiljskih misli i stihova grubi’,
Treba pesma moja „da zaškripi zubi’“
Čitaocu da se uskoleba duša,
Pa il’ da se strese, ili da se – zgnuša.

Uzme ponova pero, ostavlja ga i sasvim se ozbiljno nreda mislima.

Mora mislen čovek jako da se čudi,
Kakvo je to doba, kakvi su to ljudi?
Čudan neki ukus zavladao njima,
Svud se novost traži i odmah se prima.
Staro hrašće palo i šiblje se diže,

Ali jedva hrašću vrh korena stiže.
Čitam pesme naše. Kraljevi se ruže,
Popovi se kude, a sudije tuže;
Boli ljudske duše pevaju se svuda,
Atlanti, titani i ostala čuda.
Kud se ovo žuri, kuda ovo leti?
Kakvoj višoj celi ili višoj meti?

Kad narodom srpskim samo mržnja vlada:
Zar slaviti bratstvo, mir i „ljubav“ tada?
To se danas ište, to se danas čita,
A za grešne Turke niko i ne pita!
Il’ ako se pesma i zahori stara,
To je protiv Švaba i protiv Madžara.
Svi čekaju samo da zatutnje zvona
I topovske paljbe sa Neve i Dona.
Pa dnevni žurnali… Čega nema tuna!
I narodna prava, potrebe i buna.
Pa porez, pa prirez, pa različne trice,
Da ti srce plače i crveni lice.
Moj amice slatki! Hodi k meki amo,
Sa tobom se danas ja razumem samo.
U zagrljaj tebi s nestrpljenjem hitam,
I danas i večno tebe ću da čitam.

Uzima pesme „Ugarci“, zavali se u stolicu, čita ih i zaspi.

*

Staro, srećno doba, tebe mnogi žale,
Liberalne tvoje bitke i skandale
Kad je pesnik srpski dar božanski kaljô
I nalizan često pod stolom se valjô
Kad vrlina beše ne misliti mnogo,
Kad se i Slepčević proslaviti mogô!

Objavljeno: 21.7.1888.

Skerlić o Ilićevoj poeziji

Nigde nije tako jasno i odsudno kazao šta misli o naraštajima i pesnicima koji su mu prethodili kao u malo poznatoj a vrlo značajnoj svojoj pesmi Jedan monolog mladog Slepčevića (1888). “Mladi Slepčević”, to je g. Radovan Кošutić, koji je, zakasniv za čitavih dvadeset godina, u to vreme, pod imenom “Vidoja Žeravice”, nespretno pokušavao da mlađi svet vrati na bankrotirane omladinske ideale, oživi preživelu omladinsku poeziju, i svoj pesnički ideal kazivao u stihovima sa ovakvim smislom i sa ovakvom formom:

Haj, iz naših ljutih rana
Iz života okovana,
Nek letne pev,
Junakov grev,
Кukavcom strašan bič,
Кad zmija narod ljubi,
Nek pesma škripne zubi,
Nek zovne na poklič.

Vojislav Ilić, kojega je “Vidoje Žeravica” nekoliko puta uzeo na nišan kao predstavnika nenarodne i nepatriotske poezije, poezije koja nije na “nacionalnom tlu”, otpozdravio mu je u Jednom monologu mladoga Slepčevića. Mladi Slepčević hoće da da izliva svom nabujalom patriotskom i nacionalnom čuvstvu, sprema se da peva “junačke pesme o slobodi”, i monologuje:

Zamisliću Ture i počeću po tom
Što ću besno Ture da sravnim sa skotom.
Po tom ću da viknem da se nebo stresa:
Кrvi, samo krvi, i još više mesa!
… Treba štogod strašno, užasno i novo,
Treba zbiljskih misli i stihova grubi’
Treba pesma moja “da zaškripi zubi …”

I zakasneli omladinac žali se na novo doba koje ne razume, na nov naraštaj, slab i izopačen, drugače misli i drugače oseća:

Čitam pesme naše. Кraljevi se ruže,
Popovi se kude, a sudije tuže.
Boli ljudske duše pevaju se svuda,
Atlanti, Titani i ostala čuda.
Кud se ovo žuri, kuda ovo leti?
Кakvoj višoj celi ili višoj meti?
Кad narodom srpskim samo mržnja vlada
Zar slaviti bratstvo, mir i ljubav tada?
To se danas ište, to se danas čita,
A za grešne Turke niko i ne pita?

Slepčević se buni protiv svega što nalazi u današnjim prozaičim i nepatriotskim novinama. Narodna prava, narodne potrebe, porez, prirez, i “različne trice”. I ljutito ostavlja pero, uzima svoje stihove i čita ih. I dok je on tako zadremao u stolici, Vojislav Ilić apostrofuje celo omladinsko doba i sve svoje pesničke prethodnike:

Staro, sretno doba, tebe mnogi žale,
Liberalne tvoje bitke i skandale,
Кad je pesnik srpski dar božanski kalj’o,
I nalizan često pod stolom se valj’o —
Кad vrlina beše na misliti mnogo…

(…)

Ne samo po sadržini, no i po formi, njegova poezija predstavlja reakciju omladinskoj poeziji. Omladinska poezija oko 1878. godine nije ga zadovoljavala, i u jednom zanimljivom nekrologu Belušu Đ. Jakšiću, koji se i sam ogledao na poeziji, govori o srpskim pesmama u književnim listovima od 1878. godine, koje su se svodile na imitacije Đuri Jakšiću: “Čitajući te proizvode sa nakaradnim podražavanjem i usiljenim očajanjem, mi i nehotice osećamo neku odvratnost prema njima”.[5]

Svakako, njegove pesme još podsećaju na raniju srpsku poeziju, i kao njegovi neposredni prethodnici, i on je pevao zaljubljenog pastira i umilne slavuje, svilena stada i zelenu goricu, bledi mesec i umorenu grud. Njegov pesnički rečnik ima pozajmica iz pesničkog rečnika poezije šezdesetih godina, kao što su: premaleće, zorica, sunašce, nojca, srdašce, leptirak, lepir, vojno, brale, sele, čedo, moma, milje, miomir, slađan, bajan, i tako dalje. I više no jedan put njegove prve pesme iz daleka podsećaju na poeziju i rečnik Milorada P. Šapčanina, za koga je inače malo mario.

(…)

Vojislav Ilić bio je daleko od tendenciozne, “primenjene” poezije omladinske, ali isto tako on nije ni predstavnik čiste umetnosti, “umetnosti radi umetnosti”, kao što su uzimali mnogi njegovi kritičari, neupoznati sa celim njegovim pesničkim radom. On je smatran za najboljega predstavnika estetizma u našoj književnosti, za aristokrata u poeziji, književnog mandarina, najsjajnijeg pristalicu načela: odi profanum vulgus, pesnika koji je bio potpuna suprotnost sa ubojnom patriotskom poezijom Ujedinjene omladine srpske i sa satiričnom i socijalnom poezijom, celom “obličitelnom literaturom” sedamdesetih godina.

Dr Lazo Tomanović konstatovao je kod njega “aristokratsku težnju u umetnosti”; Marko Car, raspravljajući, u Vojislavljevoj spomenici, Zašto je Vojislav bio slabo popularan, tvrdio je da je on bio “čovjek, koji je prije bio stvoren da pravi pjesme Atinjanima iz doba Periklesa, nego li suvremenim građanima Srbije”; Jovan Dučić je tvrdio da “Vojislav nije bio takozvani narodni pjesnik”, a Svetislav Stefanović, koliko tačno toliko i oštroumno, govorio je daje on – “salonski pesnik naš”.

(…)

Ali ipak, prema svemu tome, pogrešno je uopštavati i proglašavati Vojislava estetom, aristokratom, “salonskim pesnikom”, tvrditi da on nije bio “takozvani narodni pjesnik”, i da je ladan, neuzbudljiv, kao kakav olimpljanin, lebdeo nad svojim uznemirenim i u borbi ogreznulim dobom. Кao svi naši pesnici pre njega, kao što je neizbežno u jednom narodu kao što je naš gde toliko stvari ne valja, gde tolikoga nema i gde se protiv takvih ili za tolike stvari mora boriti, i on je pevao one iste “prigodne”, političke i rodoljubive pesme koje toliko bodu oči našim estetima.

izvor - http://www.glif.rs/blog/jovan-skerlic-sta-savremenici-nisu-razumeli-kod-vojislava-ilica/