Презирање сопственог, о културолошкој самомржњи у Европи

Мило Ломпар*

„Најбољи део ове књиге је дијагноза духовне ситуације времена, дијагноза стања, дијагноза јавне свести“, рекао је професор Мило Ломпар на представљању књиге „Презирање сопственог“, немачког филозофа Франка Лисона. Преносимо ауторизовану верзију усменог излагања
(илустрација, Мило Ломпар, Слободан Рељић и Душан Достанић, десно)

Књига „Презирање сопственог“ богата је разнородним садржајима, асоцијативно и приповедно повезана јаким полемичким односом и понекад доноси заоштрене формулације. Франк Лисон је темпераментан критички дух који себе поставља у позицију јако наслоњену на становиште које је у европској традицији обележио Фридрих Ниче. Лисон се приближава ничеовској позицији: и у осветљавању разлике између културе и цивилизације, и у наглашавању доминације задовољства и посла у модерној свести.

knjiga-Preziranje-sopstvenog-s

Издавач, Информатика ад Београд

Ове теме имају утемељење у Ничеовом разумевању проблема декаденције. Таква је Ничеова теза о Сократу као почетку античке декаденције.

Снажна афирмација мита и једног целовитог објашњења света, која – у Ничеовом виђењу – има своју улогу у античкој традицији, има везу и са неким Лисоновим извођењима: нарочито везаним за паралелу између хеленске и садашње ситуације. Он се служи схватањем кружног кретања историје и у том кретању наравно да цивилизација, како је писао и Ниче, замењује културу: као знак њене декаденције.

Франк Лисон користи моменат који је такође код Ничеа развијен: то је моменат критике хришћанства. Ничеова критика хришћанства у „Антихристу“ једна је од најдалекосежнијих критика саме хришћанске идеје а не само хришћанске стварности. И Лисон има врло сличних садржаја. Он сматра да хришћански моменти кајања имају у себи последицу која води у унутрашњу деструкцију читаве заједнице, односно друштва.

То су све садржаји који одјекују у нашој стварности само упозоравајућом снагом. Јер, моменат самомржње доводи у везу са познатом теоријском елаборацијом проблема самомржње код Јевреја. Он прави једну врсту паралела на широкој асоцијативној палети. Та паралела није произвољна него је веома усредсређена. У срцу његове опсервације је Немачка. Или, како би Енцесбергер рекао, „Немачка, Немачка између осталог“. Тај моменат би се могао назвати централним моментом његовог размишљања. Но, он то није тематизовао као немачку ситуацију него европску ситуацију.

Понекад, у појединим исказима, он је то везивао за процесе американизације европског друштва. Управо због тога година 1945. изгледа маркантно у његовим размишљањима. Тај моменат препознавање американског наноса има свој садржај и у спору везаном за судбину континенталне филозофије и у спору везано за хуманистички набој литературе. Амерички прагматизам делује недовољно рефлексивно и недовољно продубљено, по Лисоновим назнакама, и то је нешто што има своје политичке одјеке и садржаје.

У језгру његових размишљања проналазимо такође ничеовску тему нихилизма. Нихилизам као садржај и као искуство европског кретања. Ту се препознају тонови Хајдегерове интерпретације Ничеа, али то су свакако и Ничеови садржаји.

Оно што је у тој дијагнози неспорно, доживљава особену потврду у нашим данима. Јер, ова књига делује као да описује стање које се помаља пред нашим очима: као нешто што се управо одиграва, нарочито у Немачкој која ћути и немо посматра како се оба гасна коридора једноставно, физичком силом, уклањају. И не постоји ниједан политичар, не постоји ни стварност у којој би неко могао рећи: ово ипак нема смисла, јер сте нам уништили нешто што утиче на статус наших финансијских могућности. То је Немачка у којој нема министра чак ни попут француског министра финансија који је рекао „па није логично да плаћамо четири пута скупље амерички гас него што га плаћају Американци“. Дакле, једна потпуна занемелост коју ова књига на неким местима снажно тематизује.

Али, за ову прилику треба поставити питање како га Лисон поставља: одакле та стварност изгледа тако туробно и како је он могао да то види 2011. године када се прво издање ове књиге појавило?

Он каже да кључну улогу у регулацији друштвене свести, или јавне свести, играју медији.  Медији су кључни, па он каже да су преузели улогу коју је имао Бог у хришћанским заједницама. Дакле, између моћи и масе кључни посредник су медији. И Лисон то врло прецизно препознаје. Посредници политичког типа, шефови странака, страначко напредовање, државна администрација иду истовремено и напоредо, али не одређујуће за саму културу медијског света. Медији обављају регулацију која укида – е, сад то  ја додајем за ову прилику - некадашњу функцију интелектуалаца.

Интелектуалац је некад био тај посредник друштвеног кретања или неке идеје или неког преноса значења. Тако је нарочито од Француске револуције и времена пре ње, свакако у доба Волтера. Сада медији укидају потребу за интелектуалцем, јер нестаје потребе за посредовањем. То значи да медији укидају потребу за рефлексијом. Тако се између моћи и масе успоставља директна кореспонденција. То видимо у сфери јавних медија или медија магистралног тока. Они европску структуру свести одсликавају ‒ у драматичним догађајима нашега времена ‒ као униформну, иако сама друштва, што видимо по паралелним сазнањима до којих можемо допрети, нису тако једнодушна. Односно, људи нису тако убеђени у истинитост онога што им се прослеђује. Лисон је то нагласио. И то је најбољи део његове књиге, та дијагноза духовне ситуације времена. Дијагноза стања, дијагноза јавне свести, то су врло темељни увиди.

Какав је његов одговор на ову дијагнозу? Или, како би се медицински рекло, каква је терапија? Шта Франк Лисон види као терапију? То је питање о ком сви можемо да размишљамо. Његов одговор је амбивалентан. Некад је везан за критичку функцију унутар друштва, некад је везан за појединца.

Он као да нема идеју како би се унутар заједнице могао организовати отпор. То проистиче из детерминистичке схеме у којој је самомржња неминовна. Лисон се колеба. Он каже: то је неминовна унутрашња путања развоја западних друштава. Ако је то неминовно ‒ отпор нема сврхе. А онда има места у тексту на којима он говори о томе да би се друштвеном кретању могло супротставити на овај или онај начин. На неким местима он врло снажно наглашава, чак у позитивним тоновима, моћ европског човека, његову способност унутар ренесансе да овлада светом. Онда се враћа и у античку Грчку. Та врста окрета је доста занимљива и она се појављује на европском хоризонту. И код нас је то Михајло Ђурић тематизовао у својој последњој књизи. А то је да насупрот некој врсти препуштања стихији треба вратити оно што бисмо назвали, како може да се назове, логосним карактером мишљења. Потребно је да се на неки начин човек логосним карактером мишљења врати једној врсти окренутости и везаности за оно што је бивствујуће, а не за оно што је биће. То је реплика на Хајдегера који је говорио о човековом препуштању опуштености и митском односу према стварности.

Ово је веома занимљива књига, лепо написана, са јако много примера, са једном луцидношћу у којој се смењују различите дисциплине: уметност, песништво, филозофија, историја, политичка мисао. Писана на начин који се у немачкој традицији може пронаћи код савремених следбеника Ничеа, попут Ридигера Зафранског или Петера Слотердајка.То су аутори који су и код нас, и уопште, познатији од Лисона, али Лисон је млађи човек од њих.

Мислим да је ово књига која говори о нечему што је од великог значаја за наше искуство, иако је наше искуство друкчије.

Он пише како се у Немачкој пролазило кроз искуство американизације, док је, рецимо, Источна Немачка пролазила кроз искуство комунизма. То би нама требало да буде ближе, али, парадоксално, наше искуство титоизма се показало да је комплементарније овом искуству американизације него искуству директивног комунизма у Источној Немачкој. То је парадоксално али је тако. Мислим да је ово књига која покреће на размишљање у различитим правцима. Она нам описује немачку стварност друкчијом него што смо ми у принципу навикли да о њој мислимо. Истовремено, она показује да у понечему наши културни проблеми - проблем самопорицања, самомржње или слични проблеми унутар идеолошке схеме која нам се намеће - у суштини јесу један рефлекс, један садржај дубоко европског проблема.

 

*Мило Ломпар српски  је  историчар књижевности, есејиста и универзитетски професор. Ломпар је редовни професор  Филолошког факултета Универзитета у Београду

(Сајам књига 2022. Београд, Сала „Душко Радовић“, четвртак, 27. октобар 2022. године. Промоција књиге Франка Лисона „Презирање сопственог“. Учесници: Мило Ломпар, Слободан Рељић и Душан Достанић)

 

 


Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja:

Komentari koji sadrže uvrede, omalovažavanje, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Zadržavamo pravo izbora ili skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Web časopis BalkanMagazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Web časopisa BalkanMagazin.

captcha image
Reload Captcha Image...