Sa terase na terasu
Zbirka srpske spisateljice i novinarke Mire Popović, od četrdeset kratkih priča koje govore "o stvarima o kojima se ne govori", objavljena na francuskom jeziku
Autobiografska proza zahteva junaka koji je postojao pre sâme reči, ličnost pre bilo koje književne forme, koja već ima istinit život i koja je otelotvorena u fikciji sa svojim emocijama, delima, sećanjima, prošlošću, porodičnom pozadinom i svim onim što je tokom života stekla. Medjutim, kada se autobiografski lik, koji u sebi nosi autentičnost, prikrije iza romansiranog lika, koji ima poluizmaštani karakter i život, dobija se hodnik prepun ogledala u kome se više ne vidi kada je u pitanju stvarni lik, a kada je u pitanju onaj drugi, izmaštani.
"Najbolje slikamo sopstveno srce, pripisujući ga drugome, dok se jedan deo stvaralaštva crpi iz sećanja”, pisao je Šatobrijan, a njegove reči mogu lepo da se ilustruju zbirkom kratkih priča "Sa terase na terasu" (D'une terrasse a l'autre, "Viviane Hamy", 2012), srpske spisateljice i novinarke Mire Popović, objavljene na francuskom jeziku.
Zbirka od četrdeset kratkih priča koje govore "o stvarima o kojima se ne govori", kako je primetio David Albahari, podeljena je u tri celine koje grupišu pripovesti slične percepcije i emotivnog naboja (Skoro crna siva boja, Sa terase na terasu, Mesečeva kupka). Prvi deo bavi se prividima i imitacijama života, drugi deo uvodi nas u intimu i sećanja spisateljice, dok se treći deo obraća fantaziji i paradoksu. Autobiografska nota, manje ili više prisutna, vešto je ugrađena u formu da bi se dobio što prisniji dodir sa stvarnošću. Međutim, spisateljica ne reprodukuje stvarnost, nego je upotrebljava kao parabolu odbijanja da se uspostave granice između stvarnog događaja i njegovog traga u duhu. Stvarnost je samo privid, optička varka i poetski osećaj života.
Narativan svet Mire Popović je metaforičan, fantazmagoričan, magijski i apsurdan, ali strukturisan na onaj način kako je Bodler pisao o Poovoj prozi: "Apsurd se nameće razumu i vlada njime strahovitom logikom". Svaki, pa i najmanji događaj, postaje interpretacija sveta, koja sa sobom nosi istoriju sličnih događaja. Nije toliko važno šta se desilo, na kom mestu i kojoj ličnosti, niti kako se zvao protagonista, nego je važan sumrak koji se javlja na obodu, chiaroscuro dekora u kome se odvijaju dešavanja, odsjaj u vitrini, natpis na kutiji, osećaj nesigurnosti, melanholija...
Uvežbana novinarskim poslom, Mira Popović ima sveden stil, nalik svojevrsnoj redukciji. Niz događanja svodi se na jedan važan element, izbacuju se nepotrebni opisi i izbegavaju se digresije. Vreme je tretirano nasečeno u diskontinuitetu, bez ideje da je red neophodan da bi se uredio haos, a ravnoteža se postiže čendlerovski, kroz neki od elemenata iskupljenja: ljudsku toplinu, ljubav, samilost, melanholiju, ironiju ili paradoks.
