VELIČANSTVENA PREVARA

V. Bartol

„Ništa nije stvarno, sve je dozvoljeno“: Krunska izreka Ismailita (izvodi iz romana Alamut, Vladimira Bartola, objavljenog 1938. godine, strane 258-262 i 305-309)

Hasan se ćutke osmehnuo i dalje šetajući kroz sobu polaganim koracima. Daije su ga samo pratile pogledom.
- Čovek ne zna šta donosi sutrašnji dan – progovorio je. – Poslednja volja, koju nameravam da ostavim, jeste takve vrste da se njen izvršitelj mora već ranije dobro upoznati s nekim pojedinostima. I pošto sam vas dvojicu i Huseina Alkeinija odabrao za svoje naslednike, želim da danas barem vama, prisutnima, otkrijem svoj plan koji bi trebalo da postane osnov naše organizacije. Istine radi, moja zamisao se u mnogo čemu zasniva na iskustvima Hakima Prvog i Rimske crkve. Ali njena srž je ipak u potpunosti moja misao. Čućete.
Prilegao je do njih, a oko usana mu je zaigrao nekakav detinjast osmeh. Osmet kakav imaju ljudi koji znaju da će se verovatno drugi, kad im bude rečeno, smejati – ili ga čak smatrati malo udarenim. Zabavljajući se tako, nastavio je.
- Sećate li se da je Muhamed obećao onima, koji poginu boreći se za islam sa mačem u ruci, rajske užitke na onom svetu? Da će šetati livadama i poljima, i odmarati se pored izvora koji žubore. Oko njih će cvetati ruže i oni će udisati njihov divan miris. Uživaće u probranim jelima i pićima. U staklenim paviljonima služiće ih devojke s velikim crnim očima i divnim telom. I pored usluga, koje će im pružati, one će zadržavati svoju stidljivost i večnu nevinost. Nudiće im vino iz pozlaćenih pehara, a oni se neće opiti. Dani večnosti će proticati u raskoši i neprekidnim uživanjima...
Velike daije su ga pažljivo slušale i ponekad bi jedan drugom namignuli. Ebu Ali je rekao:
-         Sve je to nama dobro poznato. Možeš da nam veruješ na reč.
- U redu – rekao je Hasan. Vidite prvi su se vernici, zaneseni tim obećanjima, borili kao lavovi za svog vođu i njegovo učenje. Što god da im je naredio, ispunili bi to sa zadovoljstvom. Govorilo se da su neki umirali s osmehom na usnama, videći u mašti raskoši onog sveta koje su čekale na njih. Nažalost, posle njegove smrti su i vera i poverenje u njegova obećanja splasnuli. Žar se ugasio i vernici su se radije držali opipljivijeg načela: Bolje golub u ruci... Jer, s onog sveta se još niko nije vratio da ispriča da li je sve tako kako je Prorok najavio. – Dakle, ako uporedimo našu zamisao i sebe s Prorokom i islamom, vidimo koliko je lakšu poziciju imao Muhamed u odnosu na nas. Samo onakva vera, kakvu su imale prve pristalice islama, može da stvara čuda. A bez njih je organizacija čistog razuma, kako sam je ja zamislio, neostvariva. Moja prva namera je zato bila da odgajim pristalice koje će imati takvu veru.
- Možeš sebi da čestitaš – upao mu je Ebu Ali u reč. – Jutros su fedaije dokazali da si uspeo.
 - Dragi moj, zar misliš da ne znam koliko fedaije zaostaju za prvim Muhamedovim vernicima? Reći ću ti i ovo: ja moram da postignem više, mnogo više, nego što je postigao on.
Velike daije, smeškajući se, izmenjaše poglede.
- Goniš nas kao da smo mi divljač, a ti lovački leopard – napomenuo je Buzrug Umid. – Nekako tajanstveno nas gledaš i obojicu nas jako kopka da saznamo kud si krenuo po tim čudnim krivinama.
- Moj je plan ogroman – preuzeo je reč Hasan. – Za to su mi potrebni vernici koji će toliko da žude za smrću da se neće plašiti ničega. Moraju da budu doslovce zaljubljeni u smrt. Hoću da jure za njom, traže je, preklinju je da im se smiluje, kao da je to nekakva škrta i nedodiriva devica.
Ebu Ali i Buzrug su se glasno zakikotali. Mislili su da ih Hasan po staroj navici navlači na nešto, pa je za čast obojice bilo najbolje da mu pokažu kako mu ne veruju. Hasan je mirno nastavio.
- Naša organizacija mora da postane toliko snažna da se može odupreti bilo kom neprijatelju, pa ako treba i celom svetu... Neka postane nekakvo vrhovno nadzorno telo na našoj planeti. Da bismo to dosegli, mora da nam pomogne zaljubljenost naših vernika u smrt. Da misle da im je time što smo im dozvolili da umru, učinjena naša naročita milost. Naravno, način na koji će umreti neće birati oni sami. Svaka smrt koju smo mi dozvolili, mora da donese novu, veliku pobedu. To je suština mog plana i ujedno testament.
Bez obzira na osmeh, s kojim je govorio, u njegovom glasu zvučao je čudan zanos. Daije nisu znale na čemu su.
- Ne znam da li je današja pobeda nad Turcima probudila u tebi izvesnu veselost, pa sad zbijaš šalu s nama, ili... – Ebu Aliju je reč zapela u grlu.
- No, i ... Nastavi! – potsmehnuo se Hasan. Mora da si došao na istu misao, kakvu je imao reis Lumbai, kad sam mu bio gost u Isfahanu. Vidim vam u dušu. Mislite: poludeo je. Ipak, tek ćete videti prava iznenadjenja koja sam vam pripremio.
Ebu Ali se u sebi naljutio. Rekao je oštro:
- Nek je ovako ili onako, ali dok smo ljudi takvi, kakvi smo sada, niko neće biti zaljubljen u smrt, a kamoli da juri za njom. Osim ako si ti u stanju da napraviš novog čoveka. Sve drugo je šala, ili glupost.
- Pa ja baš to i hoću! – veselo je uzviknuo Hasan. – Uvući se u radionicu samog Alija, i pošto je čovek star i bolešljiv, preuzeti njegov posao. Ogledati se u veštini s njim, uzeti ilovaču u ruke. I posle – stvarno napraviti novog čoveka.
Ebu Ali se neraspoložen obratio Buzrug Umidu:
-         A onda će reći da je Hakim Prvi bio lud!
Buzrug Umid je namignuo Hasanu. Sve vreme je pažljivo slušao. Naslućivao je da vrhovni poglavar krije još nešto, posebno. Rekao je:
- Najpre si govorio o svojoj poslednjoj volji. Zatim o raskošima koje je Prorok obećao onima koji padnu za njegovu stvar, dalje o vladavini koju u svetu nema ravne, i sad kažeš da želiš da stvoriš takvog čoveka koji će da žudi za smrću. Rado bih čuo kakva veza postoji između svega toga.
- Veza je vrlo jednostavna – sa smeškom odgovori Hasan. – Želim da vam ostavim testamentom organizaciju koju sam ja smislio. Njena moć će se graditi na ljudima sasvim nove vrste. Njihova posebnost biće luda želja za smrću i slepa odanost poglavaru. To dvoje ćemo da postignemo uz pomoć njihove potpune vere... ma kakvi vere!... potpune sigurnosti da ih posle smrti čeka večito uživanje u raju.
- Eh, baš dobra stvar! – naljutio se Ebu Ali. – Ranije si nam govorio da je vera u onaj svet oslabila posle Prorokove smrti, a sad želiš da na njoj gradiš moć našeg bratstva. Đavo nek te razume, ja sigurno ne.
Hasan se opet cerio. Zabavljalo ga je to, što može nečim da naljuti svog pomoćnika. Upitao je:
- A šta misliš, moj Ebu Ali, da bi bilo potrebno pa da se u našim pristalicama zapali takva vera u rajske raskoši, takva da bi ludo želeli da umru i da se što pre nađu u tome?
- Otvori im vrata i pokaži im raj – srdito je odvratio Ebu Ali. – Daj im da ga okuse, i onako tvrdiš da imaš ključ od njega. U tom slučaju ću i ja rado da poginem.
- Ipak sam vas doveo dokle sam hteo – kliknuo je Hasan i skočio na noge. – Momci, sad za mnom! Pokazaću vam ključ koji otvara rajska vrata.
 
(...)
 
(...)
- Ja ne oklevam kada treba prevariti neprijatelja. Ali nerado varam prijatelja – iznenada je progovorio Buzrug Umid. Sve vreme je ćutao i razmišljao. Sada je neočekivano izbilo iz njega.
- Ako sam te dobro razumeo, Ibn Sabahu – nastavio je – gradila bi se na zaslepljenosti fedaija, tih naših najboljih i najodanijih pristalica. U tu zaslepljenost bismo ih mi dovodili, i to najhladnijom promišljenošću i punom svešću. Da bismo to postigli morali bismo se poslužiti nečuvenom prevarom. Tvoja zamisao je zaista veličanstvena, ali sredstva za njeno ostvarenje su živi ljudi, naši prijatelji.
Hasan je, kao da je očekivao takav prigovor mirno odgovorio:
- Moć svake ustanove u suštini počiva na zaslepljenim pristalicama. Postoje različiti stupnjevi ljudskih spoznajnih mogućnosti. Ko hoće da ih vodi mora, mora da poštuje njihove različite sposobnosti. Mase su od proroka zahtevale čuda. Morali su da ih čine, ako su hteli da očuvaju ugled. Što niža svest, to veća gorljivost. Zato delim čovečanstvo na dva bitno različita sloja. Na šačicu onih koji znaju u čemu je stvar i na ogromnu masu onih koji to ne znaju. Prvi su pozvani da vode, drugi da budu vođeni. Prvi znaju da je istina nedokučiva, a drugi pružaju ruke za njom. Šta prvima drugo preostaje nego da ih hrane bajkama i izmišljotinama? Šta je to drugo nego laž i prevara! A ipak ih je na to nagnlo samo milosrđe. Ako su zaslepljivanje i prevara neizbežni da vodiš masu ka nekom cilju, koji ti vodiš, a ona ga ne shvata, zašto onda od tog zaslepljivanja i te prevare ne bismo izgradili svestan sistem? Kao primer mogu vam navesti grčkog filozofa Empedokla, koji je za svog života uživao kod svojih učenika upravo božije počasti. Kada je osetio da mu se približava poslednji čas, popeo se na vrh vulkana i strmoglavio se u krater. Naime, proricao je da će živ otići na nebo. Na rubu kratera slučajno je izgubio sandalu koja ga je izdala. Da je nisu našli, možda bi i danas ljudi verovali da je živ otišao na onaj svet. Ako o svemu tome potanko razmislimo, pomenuto delo nije mogao učiniti iz koristoljublja. Jer, kakve bi koristi on sam imao od toga što bi njegovi učenici, posle njegove smrti, verovali u njegovo uznesenje? Radije mislimo da je bio tako osećajan da nije hteo da razbije iluziju o svojoj besmrtnosti onima koji su mu bili verni. Osećao je da zahtevaju od njega laž i nije hteo da ih razočara.
- Takva laž je u suštini sasvim nevina – odgovorio je Buzrug Umid posle dužeg razmišljanja. – Ali kod prevare koju spremaš fedaijama radi se o životu i smrti.
- Ranije sam već obećao da ću vam svoj plan do tančina filozofski utemeljiti – produžio je Hasan. – Za to je, pre svega, potrebno da nam je sasvim jasno šta se zapravo u vrtovima događa. Raščlanimo to predviđeno događanje na njegove sastavne delove. Imamo trojicu mladića koji veruju da smo im otključali vrata u raj. Kada bi bili stvarno u to uvereni, šta bi onda doživeli? Jeste li svesni toga, prijatelji? Blaženstvo koje nije uživao još nijedan smrtnik.
- Ali kako bi se pri tom grdno prevarili – nasmejao se Ebu Ali – to bismo najbolje znali nas trojica.
- Šta njih briga što mi to znamo? – odvratio je Hasan. – Znaš li ti, možda, šta će sutra biti s tobom? Možda ja znam šta mi sprema sudbina? Možda Buzrug Umid zna kada će umreti? A ipak, to mora da je već hiljadama godina odlučeno u ustrojstvu svemira... Protagora je rekao da je čovek merilo svega što postoji. Ono što saznaje – postoji; ono što ne saznaje – ne postoji. Ona trojica dole će dušom i telom, svim čulima doživeti i spoznati raj. Dakle, raj za njih postoji. Ti si se, Buzrug Umide, zgrozio nad prevarom u koju sam uvukao fedaije. Pri tom zaboravljaš da smo i mi sami žrtve prevare naših čula. U tome ja ne bih bio ništa gori od onog zamišljenog bića nad nama koje nas je, kako tvrde razne vere, stvorilo. Da smo pri tom, bili obdareni varljivim čulima, spoznao je još Demokrit. Za njega ne postoje boje, ni glasovi, ni slatkoća, ni gorčina, niti hladnoća, ni toplota, nego samo atomi i prostor. A Empedokle je pogodio da nam sve naše znanje posreduju samo naša čula. Onoga čega nema u njima, toga nema ni u našim mislima. Ako, dakle, naša čula lažu, kako onda može biti pravilna naša spoznaja, koja proističe iz njih? Pogledajte te uškropljenike u vrtovima! Dali smo im na čuvanje najlepše devojke. Oni imaju iste oči kao mi, ista usta i ista čula. A ipak! Mali rez na njihovom telu bio je dovoljan da se njihova slika sveta iz temelja promeni. Šta je za njih opojni miris kože mlade devojkle? Odvratno isparavanje znojne kože. A dodir nabreklih devičanskih grudi? Neprijatan osećaj tuđeg umašćenog dela tela. A tajni put ka vrhuncu ljudske strasti? Prljava odvodna cev. Vidite, takva je pouzdanost naših čula. Slepac ne mari za šaroliku krasotu cvetnog vrta. Gluvi je tup za pev slavuja. Uškopljenika ne uzbuđuje čar device, a glupak zviždi na svu mudrost sveta.
Ebu Ali i Buzrug Umid su se nehotice nasmejali. Osećali su se kao da ih je Hasan uzeo za ruku i sada ih vodi strmim, krivudavim stepenicama u mračan, dubok ponor, u koji do sada nisu smeli ni da pogledaju. Činilo im se da je morao sve što im je sada govorio odavno dobro primisliti.
- Vidite, ako je neko kao što sam na primer ja, istinski spoznao – nastavio je Hasan – da se sa sigurnošću ne može pouzdati ni u šta što vidi oko sebe, što oseća i što spoznaje; ako je svestan da je okružen samo neizvesnostima i nejasnoćama i da je neprestano žrtva stalnih prevara, onda on ne oseća više svaku od njih kao nešto neprijateljsko prema čoveku, nego kao nužnost života, s kojom se pre ili kasnije mora pomiriti. U prevari, kao jednom od elemenata života, koji nam nije nenaklonjen, kao jednom od brojnih sredstava da još uopšte nekako delujemo i guramo napred, vidim jedinu mogućnost za one koji su dokučili neku višu spoznaju. Heraklitu je svemir izgledao kao neko bez plana nagomilano smetlište koje vreme uređuje. Vreme je slično detetu koje se igra šarenim kamenčićima, slaže ih, a onda složeno ponovo ruši. Kako uzvišena slika! Vreme je poput vladara, poput umetnika. Njegovoj grraditeljskoj, stvaralačkoj strasti slična je besmislena volja koja upravlja vasionom. Ona ih priziva u život i ponovo uranja u ništavilo. Ali onda kada postoje, tada su jedinstveni i pokoravaju se svojim sopstvenim strogim zakonitostima. I mi smo u takvom svetu. Podložni smo zakonima koji u njemu vladaju. Deo smo njega i ne možemo iz njega. U ovom svetu su zabluda i prevara važni činioci.
- O, milostivi Alahu! – uzviknuo je Ebu Ali. – Zar nisi i ti, Hasane, stvorio svet u kome vladaju posebni zakoni? Stvorio si svoj svet, šarolik, čudan i strašan. Alamut, to je tvoje delo, Ibn Sabaše.
 

Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...