PITALICE UMBERTA EKA
Koliko su lepota i ružnoća relativne, toliko je relativno i razmišljanje o tome da li bi Troja opstala da su lepa Jelena i Paris bili ružni
Istorija ljudske civilizacije počiva na nizu dualiteta od kojih dva, najznačajnija i najinspirativnija, poput svetlosti oko koje obleću noćni leptirovi, vekovima privlače filozofe, pisce, slikare… o psiholozima, antropolozima, etnolozima, sociolozima da ne govorimo. Nije teško pogoditi da je ovde reč o dve opozicije: dobro/zlo i lepo/ružno koje se, da po mudrace i umetnike svih fela bude zagonetnije, i između sebe prepliću, stvarajući možda najpogodnije tle za zanimljive igre duha.
Pisati njihovu istoriju za nekog je zaludan posao, za nekog samo ređanje nepreglednog niza primera, a za nekog kao što je semiolog i pisac Umberto Eko, danas svakako jedan od najznačajnijih mislilaca našeg doba, izazov kojem se ne može odoleti. Pre tačno tri godine Eko je napisao svoju čuvenu "Istoriju lepote" u kojoj je, rekli bismo, najviše govorio o – ružnoći. Nije mogao da odoli novom izazovu pa je, shvativši možda tada da je ružnoća daleko inspirativnija, odlučio da napiše i "Istoriju ružnoće". Obe knjige su se pojavile i u našim knjižarama zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući "Plato" koja je od ove godine i ekskluzivni izdavač Ekovih dela na srpskom jeziku. I oba istovremeno kad i original: "Istorija lepote" objavljena je 2004, dok je "Istorija ružnoće" upravo od pre nekoliko dana pred srpskim čitaocima (glavne tekstove prevele sa italijanskog Dušica Todorović-Lakava i Danijela Maksimović).
Pitalice koje Umberto Eko upućuje čitaocima ove dve knjige, neizostavne u svakoj dobroj biblioteci, kreću se u pravcima koji se vrlo često ukrštaju u tački da je sve relativno, i da zavisi od toga i ko razmišlja o lepoti/ružnoći (mudar/glup, dualitet koji je neizbežan, takođe), kako i zašto to čini, ko je primalac poruke i, najzad, u kojem vremenu se sve to odvija.
Da li da jeste, da li da nije… Da li… „ono što je do juče bilo neprihvatljivo sutra može da bude prihvaćeno, a ono što se opaža kao ružno u odgovarajućem kontekstu može da doprinese lepoti celine"? glavne su slagalice čije nam ramove postavlja Eko, i u tom stilu evo i jedne Ortenzija Landa iz „Paradoksa II" o ružnoći, koju nam autor podastire: „Izvesnom mi se stvari čini da su Jelena grčka i Paris, trojanski vođa, ružni bili onoliko koliko su bili lepi, niti bi Grci kroz tolike muke prošli, niti bi Troja doživela svoj poslednji pokolj…" piše Lando, ali da li bi Troja opstala da su lepa Jelena i Paris bili ružni zavisi i od toga šta neko smatra lepim (setimo se ovde našeg divnog pesnika Ljubivoja Ršumovića i njegovih stihova o mami aždaji i njenom čedu, najlepšem na svetu, iz zbirke „Još nam samo ale fale".)
Igralište za pitalice Umberta Eka je ogromno: njegove su granične linije u vremenu i prostoru antička Grčka s jedne, i 21. vek s druge strane. Između te dve tačke poručuje Eko, relativni su pojmovi i ružnoće i lepote, te zavisi od kulture i vremena u kojem se javlja. Indikativni primeri za ovo u knjizi „Istorija ružnoće" jesu da su Pikasova ženska lica buržuja sablažnjavala ne zato što ih je smatrao, kako objašnjava Eko, vernim podražavanjem ružne žene (niti je Pikasu to bila namera), već ružnim prikazom žene. Autor dodaje tome još jedna primer: "Hitler, osrednji slikar, savremenu umetnost osudio je kao 'degenerisanu', a decenijama kasnije, Nikita Hruščov, naviknut na dela sovjetskog realizma, izjavio je da avangardne slike izgledaju kao da ih je magarac repom naslikao."
U ogledu o Džojsovom "Uliksu" iz 1932. Jung (romana, uzgred rečeno, za koji u Dnevnicima Virdžinije Vulf stoji da je potpuni neuspeh, da je opširan i neprijatan i sirovo štivo ne samo u objektivnom smislu već i sa književnog stanovišta), podseća Eko, ono što je ružno danas, znak je i preteča velikih, nastupajućih preobražaja sutrašnjice. To znači da, možda, izgleda neprivlačno danas ono što će sutra biti na ceni kao velika umetnost, a kao i da ukus kasni za pojavom novog. Najbolji dokaz je kič čiji se neki primerci danas nalaze po muzejima, a izbirljivi kolekcionari daju basnoslovne sume za njih što bi moglo, kako Eko kaže, da potkrepi tvrdnju po kojoj ono što je ružno juče, danas postaje lepo.
Knjiga "Istorija ružnoće" prebogata je sjajnim ilustracijama i brojnim, gotovo zaboravljenim primerima iz likovne umetnosti, literature i filma (muzika je skrajnuta): nižu se slike i tekstovi o ružnoći u klasičnom svetu, u počecima hrišćanstva a s njim u vezi apokalipse, pakla i đavola. Slede odgovori pojedinca i društva na ružno u vremenu romantizma, ali analizira i humor koji nam je i onda i sada, bilo kroz karikaturu ili satiru, neophodna odbrana od ružnog. Posebnu pažnju Eko posvećuje shvatanju ružnoće danas, zaključujući da je došlo vreme da lepo/ružno nisu više estetske kategorije, već ih treba doživljavati neutralno.
U nizu tema koje se otvaraju u priči o ružnoći prepliću se estetsko i efekti koje izaziva ružnoća, od saosećanja do prezira, zavisno na kojoj ćete strani biti. U čitanju "Istorije ružnoće" naići ćete i na predrasude i stereotipe o tome da je sve što je spolja ružno u biti lepo, dobro i moralno.
I, iako nas kako zaključuje Eko umetnost – vekovima prikazujući ružno opominje da na ovom svetu postoji nešto zloćudno, nesavladivo i tužno, stereotipi o ružnoći tela i lepoti duha (bajke o lepotici i zveri), bez obzira na istorijsko vreme mogu pomoći da se makar na trenutak oživi u iluziji da smo jači od najveće ružnoće, one koju nosi Zlo u sebi.
