ODLAZAK AUTOIRONIČNOG SANJARA I MUDROG SKEPTIKA

Koji je češki pisac duhovit kao Hašek, intelektualan kao Kundera, a komercijalan kao Viveg? Na to pitanje većina obrazovanih Čeha neće oklevati da odgovori da to može biti samo – Josef Škvorecki. Neki će dodati da je on bez konkurencije najveći džentlmen među piscima...

Ovaj pisac, koji je za života postao klasik češke savremene književnosti, autor besmrtnih „Kukavica“ i“ Oklopnog bataljona“ umro je prekjuče u Torontu, u 88. godini od raka. O njegovoj bolesti govori se od 2009. kada nije došao da u Českoj proslavi 85. rođendan, a pomenuta je i nedavno kao razlog zašto nije došao da se oprosti s preminulim Vaclavom Havelom koji ga je izuzetno visoko cenio i kao prvog pisca odlikovao u prvoj prilici pošto je postao predsednik Čehoslovačke.

Plemenita diskretnost

Publika je sklona da zbog literarnog talenta i iz zahvalnosti za uživanje koje im pruža taj njegov dar, prelazi preko raznih nepodopština koje prave pisci, posebno kad se među sobom ne podnose i svađaju. Ali, Škvorecki je mogao samo da oprašta drugima - bio je i ostao do kraja dugog i burnog života čovek bez neprijatelja i ikakve mrlje u književnom i širem društvu, džentlmen-pisac kakvog nema ni u književnostima većih naroda.

On je, kao i Milan Kundera (1934), napustio zemlju ubrzo posle 1968. tj vojne intervencije Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj, i živeo više od 40 godina u kanadskom Torontu. Preostali iz trolista čeških savremenih klasika bio je pokojni Bohumil Hrabal (1914-1997) koji je ostao u domovini. Škvorecki je bio dosta prevođen, čitan i omiljen širom bivše Jugoslavije.

Škvorecki je pisac čije se knjige čitaju doslovno „u jednom dahu“, za jednu noć, naravno, ako vam to obaveze i način života dozvoljavaju. Sva njegova dela imaju jaku fabulu, često začinjenu nekom tajnom. A tu su, istovremeno, i humor i filozofska dubina, utkani diskretno u napete priče... To je pisac-majstor, briljantni stilist koji se rado igra govornim jezikom i nemilosrdno se podsmeva tupim frazama, bilo da je u pitanju praznoglavi politički ili finansijski potentat, egoistični malograđanin, agresivni komunista ili (neo)nacista...

Ali, nije samo talenat stvorio Škvoreckog. Pleni posebno ta duboka, plemenita diskretnost, samozatajna, ležerna nostalgičnost, „laki osmeh“ osenčen (auto)ironijom, koji mu s lica, tvrde oni koji ga znaju odavno, nije nikad silazio, ni u najgorim danima rata i kasnije komunističke represije. Ali, i to ima duboke korene.

„Kad o tome razmislim, sve sto sam ikad napisao bilo je u slavu mladosti u tom mestu, a možda sada i tog mesta", napisao je Škvorecki u predgovoru knjige o istoriji svog rodnog grada Nahoda, na severu Češke, uz granicu s Poljskom, objavljene pre tačno pet godina. To je, naravno, hiperbola ali nikako neistinita. Škvorecki je, naravno, pisao i o mnogim drugim stvarima. Ali, to osnovno što čini prirodu i karakter čoveka, crpeo je iz tog mesta kome je u svojim knjigama dao ime - Kostelec. A glavni junak nekoliko knjiga po imenu Dani Smiržicki, piščevo drugo ja, je iz tog mesta.

U Nahodu je išao u školu, video prve filmove koji su ga inspirisali još pre literature, učio gimnaziju, čuo prvi put džez, odao se strasti koja ga nikad nije napustila, doživeo prve ljubavne čarolije. Literarni Kostelec Škvoreckog je, u stvari, simbolično mesto gde su se dogodile "najvažnije stvari života" koje su raspoređene na nekoliko godina mladosti, tojest kako je on to naslovom romana nazvao "Sjajna sezona". Tome se on vraća kao stalnoj emotivnoj inspiraciji, pisanjem stvara mogućnost da je doživi ponovo. S godinama, što je prirodno, sve više. Ta čežnja za povratkom, bar putem literature, prisutna je u većini njegovih knjiga, istovremeno uz svest da se ništa ne može vratiti nazad. I zato poslednjih godina piše samo detektivske romane, često zajedno sa svojom suprugom i životnom saputnicom Zdenom Salivarovom. U tome su pravi majstori i zasluženo uživaju...

Volja za pisanje

A za kraj ove priče o pisanju i njegovom smislu i ovog prigodnog teksta, pomenimo da Škvorecki rado, poslednjih godina sve češće, citira dve rečenice Vilijema Foknera koji frojdovski osvetljava odakle piscu dolazi volja za pisanje: "Ti koji mogu, to čine. Ti koji ne mogu i dosta dugo trpe, ti o tome pišu". To je, ipak, kako se može primetiti, tipičan način kojim ovaj duhoviti pisac „olakšava" možda čak i trivijalizuje stvari. On, ipak, odavno pripada tim izuzetnim slučajevima koji pisanjem ništa ne kompenziraju, to mu je postalo kao disanje ili neka druga za život neophodna aktivnost. A da bi to bila literatura tome treba dodati talenat, zanat, poštenje i plemenitost u srcu i mozgu.

Takav Škvorecki je istovremeno najkosmopolitskiji od svih čeških pisaca. U Torontu je sa Salivarovom osnovao izdavačku kuću 68 Publishers koja je do „plišane revolucije“ izdala 227 knjiga Kundere, Hrabala, Lustiga ... svojih i i drugih autora koji nisu mogli objavljivati u komunističkoj Čehoslovačkoj. Literaturi je doprinosio i kao profesor američke i moderne engleske književnosti na Univerzitetu u Torontu, učitelj kreativnog pisanja (osnovao i Akademiju lepog pisanja u Češkoj) i kao prevodilac.

Najvažnija dela: "Kukavice" (1958.) , "Kraj najlonskog stoleća" (1967.), "Oklopni bataljon" (1971.), "Mirakl" (1972.) "Sjajna sezona" (1975.), "Inženjeri ljudskih duša" (1977.), "Iz života češkog društva" (1985.), "Dva ubistva u mom dvostrukom životu" (1996.) "Kratak susret s ubistvom" (1999, sa Salivarovom) i poslednje "Kratak susret u Pragu sa ubistvom" (2004, sa Salivarovom).

Slobodni čovek u neslobodi

Za češkog predsednika Vaclava Klausa Škvorecki je "bio i ostao izuzetni fenomen češkog i kulturnog života 20. veka, koji nije bio samo literata". A kao literata on je "vrhunski pisac - garancija čitalačkog zadovoljstva, čije čitanje donosi istovremeno uzbuđenje, emociju i mudru skepsu".

Klaus ističe, takođe, izdavački rad Škvoreckog u "68 Publichers" bez čega bi mnoga dela čeških autora teško ugledala svetlo dana.

"Josef Škvorecki je izuzetan time što je u češku kulturnu i literarnu sredinu, odgajanu delimično na katoličkim kulturnim i duhovnim tradicijama, delom, naročito oko II Svetskog rata, idejama kulturne levice, uneo duh anglo-američkog konzervativizma i slobodoumlja. Celim tokom svog delovanja na domaćem tlu 50-ih i 60-ih predstavljao je osobitu oazu nezavisnog mišljenja".

Klaus visoko ceni i zasluge Škvoreckog za razvoj džeza "u vreme muzičkog mraka".

"Mislim da slutim šta je on tražio u džezu i tamo nalazio: bila je to upravo ona odgovorna sloboda koja džez solisti daje pravo da se predstavi kako on sam, osobito i individualno, slobodno oseća svoju muziku i svoj život. A sa istom džez slobodom, lakoćom i uzletom ali i tugom i saosećanjem, Škvorecki je pisao i svoje knjige, među njima i takve čije su teme bile II svetski rat, jevrejska tragedija i totalitarni režimi".

..."Svaka njegova knjiga ima različite istorijske kulise, kroz njih prolaze razna tragična istorijska dešavanja. Ostaje, ipak, glavni junak - Dani Smiržicki iz Kosteleca, u stvari iz Nahoda. Slobodni čovek u neslobodnom svetu. A to je upravo za mene Jozef Škvorecki“, dovršava Klaus ovaj višestrani esejstički kroki ličnosti ovog dragog pisca i čoveka.