Slobodan Antonić: Kolonijalna književnost

Prošlu kolumnu završio sam ukazivanjem na to da je vid otpora kolonijalnoj situaciji i odbijanje da se primi nagrada „ako je ona simbol auto)kolonijalizma”.

Takva polako postaje NIN-ova nagrada za roman godine.

Uoči objavljivanja dobitnika za proteklu godinu, u Kulturnom dodatku Politike štampan je – na celoj prvoj strani i na delu sledeće – prikaz knjiga koje imaju najviše šansi da pobede (ovde).

I doista, prve tri prikazane knjige ne samo da su ušle u najuži izbor, nego su i, prilikom odlučivanja o pobedniku, dobile sve glasove članova žirija.

Teško mi je da ne istaknem da sam samo na osnovu tog prikaza mogao da naslutim ko će biti laureat.

Prva knjiga koja je, ujedno, i najopširnije prikazana, bio je roman Mire Otašević Gorgona. Njena tema je, kako je rečeno, „genocid nad Romima”.

„Baš politički korektno”, pomislio sam. „Ali, suvišno je insistiranje na činjenici da je autor(ka) žena“. Jer, književna kritičarka koju je Politika odabrala da nas upozna s takmacima za „NIN-a”, izvesna Nađa Bobičić – koja tek puni 30 godina i, kao dobro dete imperijalne, glahšaltovane kulture, „bavi se književnošću, feminističkom i kvir teorijom” – insistirala je da je Otaševićeva jedina žena koja je ušla u uži izbor.

„Takav pritisak”, pomislio sam – „da se nekome dodeli nagrada kako bi se ispravila rodna neujednačenost (`NIN-ova nagrada je do sada svega pet puta dodeljena ženama`) zapravo je kontraproduktivan. Dakle, Otaševićeva nema prevelike šanse”, rekoh.

Treći po redu u hijerarhiji naše kvir-feminističke kritičarke bio je roman Srđana Srdića: Srebrna magla pada. Za taj roman rečeno je da je u njemu tema usamljenosti uspešno povezana sa „slikom smrti dečaka Alana Kurdija na obalama Turske kao simbola emigrantske patnje”.

„I ovo je politički korektno”, pomislih. „Ali, ideološki okvir `emigranstke patnje` nije na vrhu motiva propisanih za srpsku kulturu. Otpada.”

No, drugi roman na listi odista je obećavao. Za roman Dejana Atanackovića Luzitanija, naime, rečeno je da to priča o Prvom svetskom ratu, ali koja ne počiva na „kvazivelikim narativima” (?).

„Umesto da reprodukuje nacionalne mitove”, bila je oduševljena Politikina kvir-femino-kritičarka, „on ih dovodi u pitanje. Govor majora Gavrilovića se preokreće u govor protiv rata, u kojem se vojnici raspuštaju kako bi sačuvali živote, a prikazuju se i strahoviti zločini srpske vojske nad albanskim civilnim stanovništvom”.

„U, bravo!”, pomislio sam. „`Demitologizacija` odbrane Beograda i `strahoviti zločini srpske vojske 1912. nad albanskim civilnim stanovništvom` – ovo mora da dobije NIN-a”.

Tako je i bilo.

Naslovna strana romana „Luzitanija“

Pročitavši roman primetio sam, najpre, da ga je napisao neko ko ima izvesnih problema s pismenošću. „Uhapšen je u Beču zbog agitovanja nasilnog štrajka” (91) – valjda „agitovanja za nasilni štrajk”? „Antropološka istraživanja nad žiteljima jedne italijanske kolonije” (98) – valjda „istraživanje žitelja kolonije”? „Mi, ludaci, nemamo druge i veće vrednosti od svoje samoće” (104) – valjda „naše samoće”?… itd.

Ali, ko mari za pismenost ako se o okolnostima pod kojima je izbio Prvi svetski rat tako lepo pripoveda (str. 142):

„… jedna kraljevina, sićušna i osiromašena ratovima, koja zarad ambicija nekolicine oficira, finansira ubistvo vladara jedne susedne imperije. A onda, nakon neobično galantnih zahteva te imperije, čijem bi se ispunjenjem ta stvar dala razrešiti, sićušna kraljevina se pravi luda, tvrdi da s tim ubistvom nema nikakve veze, dok je svakom vrapcu na grani jasno suprotno. Imperija onda zapreti ratom, a javna glasila male kraljevine pišu: znamo mi te njihove ratove, rečima i na hartiji. Imperija opozove svoga ambasadora, a kraljevina se i dalje kuraži: ne smeju oni protiv nas, nismo mi sami. Kočoperi se kao hrabro pile i viče, hajde, napadajte ako smete, a svet gleda užasnut i ne može očima da veruje.”

Koliko gluposti na tako malom prostoru. Ali, krenete li da preispitujete sve te besmislice – od „finansiranja ubistva” do „galantne ponude Imperije” – sledi vam optužba da ne razumete „umetnost”.

Zaista, umetnik je slobodan da tvrdi bilo šta. On izgrađuje osobeni svet koji nije tek slika stvarnosti, već sa stvarnošću nekada naizgled i nema mnogo dodirnih tačaka. Ali, dobra umetnost je istina bića – ona pokreće naše emocije, otkrivajući nam duboke i važne istine kako o svetu, tako i o nama samima.

Dejan Atanacković

Nevolja sa Atanackovićem je, međutim, što je njegova istinaprvenstveno ideološka. To je istina druge Srbije – kolonije Srbije.

Nacija je, tako, „jedna savršena izmišljotina, loša literatura” (str. 156), „na ovom podneblju” osuđeni smo na „neizlečivo ponavljanje gluposti”, „a ukoliko se glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim žrtvama, utoliko je više zagarantovano njeno ponavljanje” (str. 15), „ovde kad se dete rodi, njemu se odma` kaže da će jednog dana ubiti čoveka” (u ratu), a i „svako dete što kraj njega odrasta, kao i on, jednoga će dana ubiti čoveka” (str. 26), ratovanje srpske vojske  1912. godine odlikuje „spaljivanje kuća i divljačko ubijanje i pljačkanje stanovništva” po Albaniji (str. 127), kada je „većina (ubijenih) bila isterana pred veliki zid i pobijena kuršumima”, a „poneko je ubijan i u kućama, poljskim klozetima i torovima za koze” (128), poželjni govor majora Gavrilovića trebalo bi da glasi: „jedan po jedan šmugnućete iza ove kafane”, „a posle kud koji”, „da osvetlate obraz naroda tako što ćete izučiti korisne škole, stvoriti dobre porodice i zauvek se kloniti vojske i ratovanja” (str. 16), i tome slično.

Atanacković zapravo – u šta se  može uveriti svaki čitalac – ne piše roman već projekat. „Previše je to racionalno sklopljeno, previše suvoparno”, primećuje jedan kritičar (ovde), „Luzitanija je roman istuširanog, upeglanog, skockanog, sitog (dobro najedenog i dobro napijenog) i zdravog autora koji je sa košuljom i kravatom seo za tastaturu da napiše jedan umereno originalan, ali ipak predvidiv i ne-radikalan školski rad na temu koja mu je pala na pamet, a koju njegovi učitelji najviše (da ne kažem: jedino) i vole. Pošto se radi o odlikašu, čak vukovcu, (…) njegova pobeda u natjecanju za NIN-a je predvidiva, logična, zdravorazumska, najprirodnija stvar na svetu”.

Atanackovićev projekat sastoji se iz formule: malo postmoderne igrarije, malo bizarnosti, malo pseudodokumenata, malo kritike srpskog nacionalizma, malo pacifizma, i eto nagrađene – umetnosti.

Autor ovog „projekta”, koji je „diplomirao slikarstvo” u Italiji, gde „predaje multimedije na američkom univerzitetskom programu SACI” (ovde), zapravo je želeo da svojoj zemlji porekla očito lekciju: „glupost” je kada „sićušna kraljevina” ratuje protiv „galantne imperije”, genocidisalismo Albance 1912. kao i 1999. („ukloniti sve te ljudske ostatke `da nam posle ne zanovetaju`”; str. 128), „junak” si kada dezertiraš iz srpske vojske dok ona brani Beograd, i slično.

I onda takav „projekat” dobije „najvažniju srpsku nagradu za književnost”. „Ne možemo se otrgnuti sumnji”, uočava Nikola Marinković, „da je nagrađivanjem jednog konceptualnog dela posledično afirmisana i njegova ideološka podloga, što je i glavna nevolja, i to ne sa ideološke, već književne tačke gledišta. Jer, istorija književnosti pokazuje da tamo gde se ove tačke spajaju, knjige ne traju dugo”.

Naravno! Ko danas još pamti kako se uopšte zvala ona knjiga Filipa Davida koja je pre tri godine dobila NIN-a? „Kuća sećanja i zaborava”. E pa „Kuća” je danas književni mrtvac, kao što će to, za tri godine, biti i „Luzitanija”.

Naslovna strana Njujorktajmsa

Ali, šta mari, NIN ionako više nije srpski nedeljnik. On je glasilo u vlasništvu Ringier Axel Springer AG, dakle, ako hoćemo da budemo surovi, „danke dojčland NIN” (Zoran Đirjaković). Novčani deo nagrade u iznosu od 8.300 evra obezbeđuju dva anonimna darodavca – da li se oni stide NIN-a, ili se NIN stidi njih? A novoimenovani član NIN-ovog žirija je filozof Ivan Milenković, čija je glavna kvalifikacija, valjda, što voli književnost i što se proslavio izjavom poput „Srpsko stanovište je prvo i poslednje utočište za ništarije“ (ovde), poređenjem Lomparovog Duha samoporicanja sa Majn kampfom (isto), ili  sledećim genijalnim zapažanjem:

„Šta bi se dogodilo kada bismo se, jednoga dana, probudili bez ćirilice? Pa, ne bi se dogodilo ništa, ništa se u srpskom identitetu, ni za dlaku, ne bi promenilo. Pismo je konvencija, sistem znakova koji u sebi ne nose nikakvu nužnost. Zamislimo, tome nasuprot, šta bi se dogodilo kada bismo se, jednoga dana, probudili bez Kiša, Andrića i Krleže, bez Pekića, Bore Ćosića i Miljenka Jergovića, bez Radomira Konstantinovića, Damira Karakaša i Semezdina Mehmedinovića. Tog bismo se dana probudili bez polovine mozga. Tog bismo dana ostali bez identiteta”.

Priznajte da niste znali da su Damir i Semezdin znaci našeg identiteta, druga polovina našeg mozga.

Nekada je NIN-a dodeljivao Velibor Gligorić (dvadeset godina u žiriju, deset godina predsednik žirija; ovde). Tada su nagradu dobijali Crnjanski i Kiš. Danas je u žiriju Ivan Milenković. Otuda su kandidati Karakaš i Mehmedinović.

Ivan Milenković

Ali, nekada smo imali srpsku književnost, a danas kolonijalnu. Aurora Morales upozorava da je osnovna strategija kolonizacije u kulturi napad na osećanje za istoriju kolonizovanih. Treba preseći sve veze naroda sa sopstvenom prošlošću, ubiti njegovo kolektivno sećanje, ismejati njegov osećaj za istoriju kako bi se, lobotomizovan, mogao lakše podvrgnuti kolonijalnoj manipulaciji (videti: J. A. Mitrić, ovde, str. 378).

Već je primećeno da je gotovo cela naša savremena književnost u velikoj meri istorijska (ovde). No, njena funkcija više nije da pamtimo istoriju, već da je zaboravimo. Kao što kaže Ivan Milenković, „obrazovati aktivnog, dakle samosvesnog, suverenog pojedinca, građanina, znači naučiti ga da se odupre kolektivnom sećanju“, što znači „ne sećati se onoga čega se svi sećaju, cara Konstantina, kosovske bitke, Gavrila Principa, junačkog ratnog pohoda na civile“ (videti ovde).

Zato Luzitanija. Zato Milenković. I zato ne ćirilica, Princip i Kosovo, već zaborav, Damir i Semezdin.

(Objavljeno u rubrici Kolonija Srbija 3. aprila 2018. ćiriličnim pismom na www.stanjestvari.com)