VINO, DAR BOGA DIONISIJA GRČKOM NARODU

Najraniji dokazi o proizvodnji vina u Grčkoj datiraju od pre 6.500 godina, a istorijski podaci ukazuju da je Grcima proizvodnja vina stigla iz Male Azije i Egipta, mada legenda kaže da je vino Grcima podario bog Dionisije.

U vreme minojske civilizacije na Kritu, pre više od 4.500 godina, vino je služeno na dvoru kralja Minosa. Homer, u 8. veku stare ere, beleži da vinograda ima po čitavoj Grčkoj i navodi najznačajnija mesta. U 4. veku stare ere, Teofraste je već uspostavio vezu između sorte grožđa, prirode tla i klimatskih uslova. U to vreme, po branju, grožđe je bilo gnječeno nogama, fermentacija je vršena u velikim glinenim posudama, a vino je potom presipano u amfore.

Pravljenje vina je iziskivalo dosta rada i ulaganja novca, pa je zato ono imalo i veliki ekonomski značaj. O tome nam svedoče i pronađene amfore koje na sebi nose pečate i oznake proizvođača, kao i dekorisane posude iz kojih se pilo vino. Grčko vino je uživalo veliki ugled u doba Rimskog carstva, a veoma cenjena vina su se izvozila sa Krita, iz Monemvasije i drugih grčkih luka.

Dionisije, grčki bog vina, posuda za ispijanje vina, 6. vek stare ere

Drevni simpozioni

Grci su vino pili u različitim prilikama, a ostala su nam svedočenja o simpozionima, spočetka ritualima, a kasnije zabavom. Po završenoj gozbi, muškarci su se povlačili u posebnu prostoriju sa udobnim ležajevima, te su, bez prisustva žene i dece, slušali muzičare i poete, gledali plesačice i razgovarali o životu i ljudima. Sve je bilo propraćeno pijenjem vina kroz posebne rituale. Iz prve čaše malo vina se prolivalo na pod u čast bogova, a sve je oticalo kao središnjem delu prostorije gde se nalazio otvor posebno konstruisan za tu potrebu. Protokol se nastavljao kroz vrste vina, dolivanje vode u neka od njih, veličinu čaša, zdravice, itd. Povremeno, simpozion se pretvarao u pijanku i goste su kući odnosile sluge.

Grčka su vina bila cenjena i tražena tokom srednjeg veka, dok je proizvodnja smanjena u vreme robovanja pod Turcima. Po završetku I svetskog rata i posle "Velike katastrofe" (1922), kako Grci zovu neuspeli pokušaj osvajanja turskih gradova u Maloj Aziji i tursku osvetu, grčko stanovništvo je prebeglo ka kontinentalnoj Grčkoj. Mnogi od izbeglica bili su vični poljoprivredi, odgajanju grožđa i pravljenju vina. Tako je Grčka počela da izvozi veće količine vina sve do II svetskog rata. Međutim, svetskom ratu je usledio građanski rat, a njemu - filoksera.

Kratir, velika posuda za mešanje vina i vode (levo); posuda za serviranje vina (desno)

Savremena grčka vinska industrija

Proizvodnja vina je, u Grčkoj, opala i tek se 70-ih godina počela oporavljati. Ulaskom u Evropsku ekonomsku zajednicu, Grčka je usvojila zakone i norme vezane za vinogradarstvo i proizvodnju vina, ali tek dolaskom mladih stručnjaka, posebno tokom poslednje decenije 20. veka, industrija vina je uzela zamah. Najveći deo tržišta su preuzele velike kooperative Butari, Kair, Kurtaki, Cantali, Porto Karas, Alfa... Istovremeno su se pojavili i manji proizvođači koji su težili visokom kvalitetu.

I pored vrlo slavne istorije, grčka vina su malo poznata na međunarodnom tržištu. Lokalne tradicije pravljenja i uživanja u vinima nisu dovoljne za uspeh u svetskoj trgovini vinom. Danas je, pre svega, neophodno da proizvođači razviju sisteme proizvodnje i distribucije koji garantuju besprekoran kvalitet pre nego što uopšte pokušaju da pronađu stranu klijentelu, dovoljno radoznalu da kupi njihova vina. Kada to urade, mogu započeti možda jednako naporan proces obrazovanja i marketinga u nadi da će stvoriti potražnju.
Tokom poslednje decenije 20. veka, nastala je nova grčka vinska industrija koja se fokusirala na visok kvalitet i mogućnost međunarodne prodaje. Podjednako važno, mnogi od najboljih proizvođača su se usredsredili na autohtono grožđe, ne želeći da se okušaju u previše poznatim međunarodnim sortama i stilovima. Specifične sorte grožđa i mesta sa jedinstvenim tipovima zemljišta daju karakteristike grčkom vinu koje ne postoje u drugim podnebljima.
Da bi se osiguralo da potrošači mogu da utvrde tačno poreklo vina koja kupuju, Grci primenjuju sistem naziva, stvaranje oznaka zaštićenog geografskog porekla i zaštićene geografske identifikacije za vina. Da bi se dobila osnovna slika grčkih vina, neophodno je, pre svega, upoznati se sa najvažnijim sortama grožđa od kojih se pravi vino.

Ponuda vina u grčkim prodavnicama većinom se zasniva na domaćim vinima kako velikih, tako i malih proizvođača

Autohtone grčke sorte

Agiorgitiko
Ova sorta je poreklom iz Nemee, poznatog vinskog regiona na Peloponezu. Ona daje robusno, taninsko crveno vino sa ukusom slatke maline, crne ribizle, muškatnog oraščića, a ponekad i suptilne note gorkog bilja. Roze napravljen od agiorgitika jake je ružičaste boje i ima začinske note i ukus maline.

Asirtiko
Iako je prvobitno poznato kao vino proizvedeno na ostrvu Santorini, sorta asirtiko se sada odgaja u celoj Grčkoj. Ovo grožđe održava kiselost dok sazreva i daje prilično lagano belo vino sa ukusom limuna i suptilnom gorčinom u završnici. Ukus joda je karakteristika vinograda koji se nalaze blizu mora.

Podrum domena Katogi Averof koji od 1959. godine neguje u Mecovu (Epir) najplaninskije vinograde u Grčkoj

Vidiano
Jedno od najstarijih kritskih belih sorti grožđa, vidiano je postalo veoma popularno među lokalnim sortama ostrva. Vidiano je skoro nestao sve dok kritski vinari nisu shvatili njegov potencijal i naporno radili da ga ožive. Vidiano proizvodi elegantna vina sa raznovrsnim aromama belog i žutog voća, citrusnog voća i belog cveća, a vina su robusna i imaju punoću.

Vinsanto
"Vino di Santorini" nije sorta nego vino koje se pravi od tri sorte belog grožđa – asirtiko, aidani i atiri. Ovo slatko vino, koje mnogo duguje svom vulkanskom tlu, ima arome suvog grožđa, sušene kajsije, maline i višnje maraskino, što takođe nudi kontraste između slatkog i gorkog ukusa izazvanog uočljivim taninima, jedinstvenim u belom vinu.
Ksinomavro
Ksinomavro, što na grčkom znači "kiselo crno", glavna je sorta grožđa u Makedoniji, uglavnom u oblastima Nausa i Amindeo. Ksinomavro ima note tamne trešnje i sladića, a bogat je taninima i dobro stari.

Mavrodafne
"Crni lovor" je sorta koja se uzgaja uglavnom na Peloponezu i ostrvu Kefalonija. Obično se meša sa crnim korintskim grožđem da bi se dobilo slatko vino kasne berbe sa izrazitim, teškim ukusom suvog grožđa i čokolade, kao i sa izraženim taninima. Neki proizvođači ga mešaju sa drugim sortama, proizvodeći bogata i puna suva crvena vina.
Malaguzia
Poreklom iz centralne Grčke, malaguzia je uspešno obnovljena sorta grožđa u Nafpaktiji i prebačena u Makedoniju (Porto Karas). Od ove sorte se dobijaju elegantna bela, puna vina, uravnotežene kiselosti i zanimljivih aroma.
Moshofilero
Grožđe moshofilero raste u oblasti centralnog Peloponeza i daje suvo, hrskavo belo vino puno aroma. U moshofileru se mogu naći ukusi breskve i slatkog limuna. Kada odleži, on razvija i note sušenog voća i kajsije.
Muskat sa Samosa
Muskat sa Samosa dolazi u različitim varijantama, i suvim i slatkim, ali uvek sa prilično aromatičnim notama. Među najpopularnijim vinima je slatki samoski Muskat. Samoski Antemis, odležan u hrastovini pet godina, ima ćilibarsku boju i daje ukuse karamela i svetle melase. Samoski Nektar se pravi od grožđa osušenog na suncu i odležava tri godine u hrastovini. Ovo vino ima intenzivne arome, tamniju boju nalik kafi i niži nivo alkohola od drugih samoskih desertnih vina.

Savatiano, bela sorta iz regiona Atike, upotrebljava se za čuveno vino recinu

Savatiano
Sa svojim grčkim imenom koje znači "subotnje grožđe", savatiano je glavna bela sorta iz regiona Atike, sa velikom otpornošću na toplotu. Pod hladnom fermentacijom može ponuditi ukuse zelene jabuke i limete. Ako odleži u hrastovini, odlikuje se kremastijim osećajem na nepcu. Savatiano se upotrebljava za čuveno vino recinu.