Mond: U Figariju, na Korzici, vinogradi opstaju zahvaljujući marokanskim radnicima

Žan-Batist de Pereti ustaje rano, čim sunce izađe. Za volanom svog automobila s prikolicom, još pospan, spušta se niz svoj vinograd koji se prostire na 15 brdovitih hektara.

U podnožju veličanstvenog planinskog lanca Omi di Kanja (Uomo du Cagna), na Južnoj Korzici, on pokazuje vinovu lozu koju je počeo da sadi 2013. godine i koju pokreće plahi vetar sa mora.

Između redova mlade vinove loze, 52-godišnji vinogradar pozdravlja svoja dva marokanska radnika - Abdua i Morada (ovo su pseudonimi jer su tražili da ostanu anonimni). Oni već 6 sati rade na instaliranju sistema za kapanje vode kako bi se osvežila loza koja pupi.

Vinogradi na imanju porodice Pereti

Dvostruko više sezonaca ove godine

U Figari već tri meseca nije pala kiša. Abdu i Morad se saginju da poprave sadnice ponavljajući isti pokret. Ručno čupaju preostali korov koji se još drži za tek preoranu granitnu zemlju.

„Težak je to posao“, priznaje Žan-Batist de Pereti. To je izvesno jedan od razloga zbog kojeg je teško regrutovati sezonske radnu snagu. Ovde, kao i drugde, nema dovoljno radne snage pa je gospodin Pereti, poput ostalih svojih kolega, potražio radnike u Maroku.

Ove godine sve više poslodavaca odlučilo je da zaposli sezonske radnike iz inostranstva. Tako je Generalni direktorat za strance u Francuskoj (DGEF) već izdao 22.000 sezonskih radnih dozvola što je duplo više nego 2021. godine. Ovaj rast se objašnjava „ukidanjem protiv-epidemioloških mera i povećanjem tenzija na tržištu rada“, saopštavaju iz DGEF.

Migracija kao porodična tradicija

Gospodin De Pereti otišao je u marokansku vinsku regiju Meknes u januaru 2019. Želeo je da izabere lokalne sezonske radnike koji „zaista znaju šta je vinova loza“. Njegova farma ima oznaku AOC što znači da je u procesu preorjentacije na organsku proizvodnju. Tamo je sreo desetak radnika, a među njima i Morada. De Pereti je tražio od Marokanca da vidi kako radi sa traktorom. To mu je bilo dovoljno da zaključi posao.

Posle tri sezone, Morad (38) je potpisao stalni ugovor na puno radno vreme na imanju Pereti dela Roka.

„On je za mene veoma važna osoba“, naglašava De Pereti a Morad mu uzvraća: „Žan-Baptist je deo moje porodice“.

Sada kada je tokom cele godine na Korzici, Morad bi želeo da dovede ženu i četvoro dece. Za ovog čoveka migracija je deo porodične tradicije. Potiče iz porodice od četrnaestoro dece. Ima brata koji je, kao i on, poljoprivredni radnik u Gornjoj Korzici, dva brata koji su mehaničari i vozači kamiona u kontinentalnom delu Francuske, jednog brata koji radi kao građevinski radnik u Španiji i još jednog koji radi kao frizer u Holandiji. Dva brata koji rade kao sezonci u poljoprivredi na Korzici upotpunjuju ovu porodičnu dijasporu.

Moradov kolega Abdo (45) dobio je prvi sezonski ugovor zahvaljujući bratu Tareku, koji na ostrvu živi od 2008. godine. Njihov otac je pedeset godina pre njih radio u vinogradima u Francuskoj.

„Svi hoće u advokate“

„Samo Marokanci mogu da rade ovaj ovako težak posao“, objašnjava Abdu, koji radi već drugu sezonu zaredom na imanju Pereti dela Roka. Ovde su radnici smešteni i zarađuju 1.500 evra neto mesečno, dok za isti posao u Maroku zarade oko 300 evra.

De Pereti veruje da se Korzikanci “ne guraju“ za ovaj posao jer je  „sigurno u pitanju nadnica“, niska za francuske prilike.  On podseća na povećanje cene benzina, na kamatne stope i visoke cene iznajmljivanja stana. De Pereti kaže da ne može da ponudi više „ili da se smanje troškovi i opterećenja za preduzeće“, sugeriše on.

Ovaj korzikanski vinogradar naglašava potrebu da se na ostrvu organizuje kvalitetno stručno usavršavanje „a ne obuka kao na sporednom koloseku”. S pesimizmom gleda kako svi mladi diplomci odlaze „da rade pravo u Korte da bi postali advokati”.

Figari na Korzici, najbliže mesto vinogradima porodice Pereti

Politika i radnici

Sledeće godine će gospodinu de Peretiju biti potrebna tri sezonska radnika i on se već brine da li će ih naći. Ove godine je trebalo da dođe Moradov brat kao pojačanje, ali mu je, uprkos radnoj dozvoli koju je dobio, francuski konzulat u Maroku odbio vizu.

„Zaista nismo razumeli“, kaže iznerviran, gospodin de Pereti. Rečeno mu je da diplomatske tenzije između Pariza i Rabata objašnjavaju ovaj zaokret. U septembru 2021, francuska vlada je najavila da će drastično smanjiti broj viza koje se daju državljanima Magreba. To je mera odmazde zbog, kako francuska strana smatra, nedovoljne saradnje ovih zemalja u proterivanju državljana bez boravišne dozvole.

Gospodin De Pereti se dobro seća te situacije. Morao je da ide do visokog mesta da bi se stvari pokrenule.

„Prefekt nam je odbio zahtev za dozovolu angažovanja strane radne snage, a te godine vinovu lozu uhvatio je mraz. Otišao sam kod regionalne upravnice za poljoprivredu i rekao sam joj: „Hoćeš da se obesimo?“

„Prefekt je konačno prihvatio da preispita i izmeni svoju odluku. Došao je na farmu i pitao me zašto ne idem na Biro za za pošljavanje da nađem radnu snagu. Ali mi nikada ne nađemo nikoga preko Biroa za zapošljavanje!“

Pansion za goste na imanju Pereti, Južna Korzika, (prenoćište na bukingu košta 500 evra za dve osobe)

Roboti u vinogradu?

Gospodin de Pereti je morao da regrutuje osoblje izvan ostrva čak i da bi našao radnike za svoj pansion za goste koji je otvorio 2020. godine.

Argentinka i Senegalac čiste sobe od juna do oktobra. Uvek može da angažuje portugalske radnike ako je potrebno. Ljut je na vlasnike velikih vila u Porto Vekiju koji „preteruju plaćajući 25 evra po satu sobaricama anagažovanim na crno“. Ljut je na Biro za zapošljavanje koji je po njegovom mišljenju postao neka vrsta pansiona. „Ljudi više neće da rade“, smatra vinogradar.

Pita se da li da uložiti novac u mašinu za berbu, čak i ako će rezultat takve berbe biti manje kvalitetan. To je već uradio Žan Kuraluči, još jedan 64-godišnji vinar iz Figarija koji je 1990-ih kupio imanje Petra Bjanke od 50 hektara.

Kuraluči je uvek pribegavao sklapanju sezonskih ugovora sa stranim radnicima čim je postalo nemoguće pronaći radnike kada se rano ujutro sicđe ​​na trg Porto Vekio. Njegovi radnici su Marokanci, ali i Poljaci i Italijani. Neki se “nasleđuju“ sa oca na sina.

Kuralučiju su ovi radnici apsolutno neophodni za obrezivanje njegovog organskog vinograda. Da bi smanjio „zavisnost“ on pokušava da „što je moguće više mehanizuje“ svoju proizvodnju. „Skupo je, ali to je cena koju treba platiti“, kaže on.

Onog jutra kada smo ga upoznali, njegov sin je upravo otišao u prodavnicu poljoprivredne opreme da bi video najnoviji model  robota za uzgajanje vinograda.

Izvor: Le Monde