Prehrambena industrija Francuske - manje hrane, više hemije

Francusko kulinarstvo je, 2017. godine, postalo nematerijalna svetska baština. Članovi komisije procenili su da je obed, u Francuskoj, društveni običaj čiji je cilj da proslavlja najvažnije trenutke u životu pojedinaca i grupa - rođenja, svadbe, uspehe, viđenja... Tako su francuski obed i gozba postali običaj koji jača kolektivni identitet i doprinosi kulturnoj različitosti sveta.

Ovaj podatak, opšte poznat i medijatizovan, verovatno nikada nije stigao do ušiju francuske prehrambene industrije. Naime, oni su ubeđeni da je hrana samo još jedan izvor profita koji treba da bude što bolje rentabilzovan.

O tome imamo dokaze koji su bili izneseni u javnost krajem juna. Nevladina organizacija za zaštitu životinja "L214" objavila je fotagrafije krava sa "prozorčićima". Da bi što bolje proučavali varenje kod krava, preduzeće "Sanders" je, u laboratoriji Sen-Simforijena, kravama na stomaku izbušilo rupu i u nju ugradilo prozorčić koji može da se otvori i da se, ručno, u želudac životinje stavlja ili vadi hrana. Na taj način, naručilac, industrijska grupa "Avril", pokušava da nađe što bolja proizvodna rešenja kojima će poboljšati rentabilnost i zarade.

Krava sa "prozorčetom" u Sen-Simforijenskoj laboratoriji gde "Sanders" proučava varenje krava za proizvodne potrebe industrijske grupe "Avril"

Magično pretvaranje zelenih maslina u crne

Pored laboratorija koje pokušavaju da nađu što rentabilnija rešenja u odgajanju stoke, voća i povrća, francuska prehrambena industrija istražuje kako da proizvodima, dobijenim iz tako neprirodno odgajanih životinja ili kultura, hemijskim putem dâ prirodan izgled. Francuski potrošači su upoznati sa različitim dodacima prehrambenim proizvodima kojima se menja boja i proizvodi čine vizuelno primamljivijim. Istovremeno, zakon nalaže proizvođačima da ih napišu na poleđini paketa (E102, E129, E171...).

Međutim, malo je francuskih potrošača čulo za "tehnološke pomagače", dodatke koji hemijski menjaju hranu, ali za koje zakon ne nalaže proizvođaču da ih označi na poleđini pakovanja. Naime, ti hemijski proizvodi, koji inače ne postoje u određenoj hrani, rastvaraju se tokom procesa proizvodnje i u krajnjem proizvodu od njih ne ostaju čak ni tragovi.

Na primer, jeftinije zelene masline postaju skuplje, crne kada se potope u sodu (natrijum karbonat), a potom u slanu vodu koja pomaže dehidriranju maslina. U ovu salmuru se dodaje šećer da bi se izbalansirao ukus, a potom se masline potapaju u glukonat i laktat gvožđa što im daje crnu boju. Na taj način se izbegava dugotrajan proces držanja maslina u salamuri, smanjuje se imobilizacija novca i brže se dolazi do profita.

Istovremeno, neki od francuskih industrijalaca bez skrupula, na pakovanju ovakvih maslina napisali su da je proizvod "bogat gvožđem". Naravno, industrijalci varaju kupce, ali i potrošači varaju sâmi sebe, kupujući jeftin proizvod, glatke i crno blještave masline, misleći da su u pitanju masline iz prirodne salamure.

Kako zelene masline samo za nekoliko minuta postaju crne (iz reportaže sa državnog TV kanala Frans 5)

Gaziranje ananasa etilenom

Najomiljenije, najprisutnije i najtrošenije voće u Francuskoj su jabuke. Zato industrijalci i prave sok "100 %" od jabuka, koji se prodaje po umerenim cenama. Prirodni sok od jabuke je mutan, ali industrijalci smatraju da je takav izgled manje privlačan za potrošače. Znajući da kupac, živeći u svetu kojim vlada vizuelni aspekt, pre svega jede i pije očima, proizvođači su se potrudili da proizvodi budu lepi, ali ne obavezno i kvalitetni. Zato, prirodni sok od jabuke mora da pretrpi niz hemijskih transformacija da bi se od njega dobio lako prodavljiv proizvod.

Za razliku od jabuka koje su, uglavnom, francuskog porekla, ananas se uvozi, većim delom, iz Kostarike i Benina. Da bi voće bilo što bolje sačuvano, od plantaže do prodavnice, ono se bere nezrelo, pakuje se na brodove i tamo tretira etilenom koji pomaže da se ostvari veštačko zrenje ananasa i dobije tražena žuta boja.

Davanje poželjne boje prehrambenim proizvodima se koristi i u industriji ribe. Za razliku od divljeg lososa čije je meso roze jer se hrani planktonom, rakčićima i kozicama, gajeni losos se hrani industrijskim granulama, te im meso nije pigmentisano. Norveški odgajivači lososa, čiji su proizvodi najprisutniji na francuskom tržištu, imaju čitav katalog roze boja koje uvoznik može da odabere. Ribi se u hranu dodaje astaksantin, nekada upotrebljavan kao konzervans i tako se dobija traženi vizuelni aspekt. Zakonski, ni proizvođač, niti uvoznik, nisu u obavezi da obaveste potrošače o prisustvu ovog organskog jedinjenja u lososu.

Zeleni ananasi ubrani na beninskoj plantaži biće etilenom pretvoreni u gotov proizvod za francuske tezge

Šunka i strazburška kobasica obogaćeni kancerogenim nitritima

U spravljanju šunke koristi se natrijum nitrit kao konzervans, mada se zna da on povećava rizik dobijanja raka debelog creva. Istovremeno, natrijum nitrit šunki daje roze boju koju vole potrošači. Askorbinska kiselina, manje štetna za zdravlje mogla bi da se upotrebi umesto natrijum nitrita, ali to bi produžilo proces proizvodnje i tako umanjilo zaradu industrijalaca. Pojedini francuski proizvodjači (Herta) počeli su da izbegavaju nitrite i to velikim slovima reklamiraju na ambalaži šunke.

Na policama prodavnica, odmah pored šunki, nalazi se i tradicionalni alzaški specijalitet, knak ili strazburška kobasica, napravljena od svinjetine i govedine. Kada su industrijske proizvodnje, one u sebi sadrže karminsku kiselinu i crvenu papriku radi boje i natrijum nitrite kao konzervans.

Međutim, verovatno najčudniji industrijski proizvod u francuskoj ishrani je surimi, japanski štapići od mlevene ribe. U francuskom surimiju najviše ima želatina, karaginana i ksantana, mononatrijum glutamata i sorbitola. Narandžasta boja na površini nema veze sa rakovima, nego je u pitanju dodavata sušena i mlevena crvena parika.

Gajeni lososi ne samo što su puni antibiotika, nego im se boja daje u odnosu na želje kupaca

Zakonska magla, raj za industrijalce

Žumance industrijskog jajeta, usled ishrane nosilja, svetlo žute je boje, ali sa dodacima luteina postaje žuto. Maslac se užućuje dodavanjem beta-karotena, isto kao i sladoledi sa vanilom. Bezbojna tarama postaje roze zahvaljujući dodavanju karminske kiseline... Lista francuske industrijske hrane modifikovane dodatim hemijskim preparatima dugačka je, kako se ovde kaže, kao dan bez hleba.

Mnogi od tih hemijskih dodataka, "tehnoloških pomagača", nisu ni zabranjeni, niti dozvoljeni francuskim zakonom. Uzimajući u obzir ovu zakonsku zamagljenost, proizvođači hrane se obilato koriste nejasnoćama, plaćaju različite laboratorije da svedoče u njihovu korist i bataljone advokata da obeshrabre moguće tužbe na sudovima. Danas su proizvođači hrane toliko ojačali u Francuskoj, da njihovi lobisti učestvuju i u pisanju zakona koji se tiču prehrambene industrije.

Tako određene supstance ostaju u domenu nevidljivog ili poluvidljivog, bez ikakve mogućnosti da se sazna kakav uticaj na zdravlje, na duže staze, imaju kokteli svih ovih aditiva i tehnoloških pomagača.