NOTHIN' BUT THE BLUES
Pred publiku pariske Olimpije, 8. jula, gitarista Džoni Vinter je izašao sporim korakom, pognut i uz pomoć jednog pratioca (foto: Džimi Hendriks i Džoni Vinter, Njujork, maj 1969.)
Posle niza godina heroinomanije, dugogodišnjeg alkoholizma, depresije, zavisnosti od psihotropnih lekova, lomljenja kuka i problema sa telesnom težinom koja je u jednom trenutku spala na 40 kg, Džoni Vinter (67), legendarni teksaški bluz majstor, vratio se na scenu. Pred publiku pariske Olimpije, 8. jula, gitarista je izašao sporim korakom, pognut i uz pomoć jednog pratioca, lagano se spustio na stolicu. Posle uvodne kompozicije, Vinter je krenuo sa standardima Good Morning Little Schoolgirl i Got my mojo working. Zvuk gitare bio mu je ujednačen, medjutim, njegovi pokreti više nemaju istu brzinu i preciznost kao nekada, kada se našao na naslovnoj strani prvog broja magazina Guitar World i bio je uvršten u 100 naboljih gitarista svih vremena (Rolling Stone Magazine, 1980).
Džoni Vinter sa Erlewine Lazer gitarom, Pariz 2011
Kao i uvek, u zadnjih desetak godina, Vinter svira na Erlewine Lazer, maloj i laganoj gitari koja može da vrisne visoko u solo deonicama ili da zaokruženim tonom bude ritam gitara. "Po zvuku, ona je najbliža gitari Start, a po osećaju Gibsonu", kazao je Vinter za ovu gitaru. Prvi put ju je kupio jer je kratka i mogla je da se svira u autobusu tokom putovanja sa jednog na drugi koncert, a kasnije se toliko navikao da je ona postala jedna od najčešće korišćenih. Inače, Vinter ne svira trzalicom, nego metalnom navlakom koju drži na palcu, što mu omogućava da ne pomera previše desnu šaku. Koncert se nastavio bluz i rock’n'roll standardima: Johhny B Good, I Used To Love Her, Hideaway, Sugar-Coated Love, Bony Moronie, Highway 61...
Kada je Vinter započinjao karijeru, tokom 60-ih godina, bluz je, za mlade bele muzičare, bio jezik koji im je omogućavao da se otcepe od svoje sredine i da sa svetom komuniciraju na drugi način. Vinter, za razliku od velikog broja belih muzičara, nije pokušavao da intelektualizuje svoj pristup i da živi oko bluza, nego se trudio da živi od bluza. Po njegovim rečima, na samom početku, to nije bilo moguće. Pre svega, on je morao da snima sve vrste muzike, trudeći se da pronadje udarni hit za radio. Medjutim, posle antologijskog nastupa na koncertu Majka Blumfilda i Ala Kupera, 1969. godine u njujorškom Filmor Istu, Džoni Vinter je potpisao ne manje antologijski ugovor za predujam od 600 hiljada dolara. Uspešno lansirana karijera omogućila mu je da se, u najvećem delu, okrene ka bluzu. Inače, Vinter je bio jedan od prvih koji su od "teksaškog bluza" stvorili čvrstu odrednicu sa prepoznatljivom ritam sekcijom, brzim ritmom, dugim solo deonicama gitare i čestim upotrebama slide gitare.
Posle sat vremena koncerta, Vinter se teškom mukom digao sa stolice, otišao do ivice scene i, na opšte oduševljenje, vratio se sa svojom legendarnom gitarom Gibson Firebird 63, toplog i dubokog zvuka, koju upotrebljava kao slide gitaru. Vinter je oduvek bio odličan slide gitarista, te je uprkos godinama i bolesti, to ostao i danas. Jedan od najlepših trenutaka je bio pred sam kraj koncerta, kada je Vinter na scenu pozvao Vorena Hejnsa koji je nastupao u drugom delu večeri, te su zajednički odradili standard Dust my broom (http://www.youtube.com/watch?v=-WWMyA_IKXw).
Poduprt solidnom pratećom grupom, Vinter je bez prekida svirao devedeset minuta. Iako njegova tehnika više nije vrhunska, iako mu je brzina opala, iako su mu solo deonice svedene na minimalizam, teksaški majstor zvuči sasvim solidno, jer se oslanja na svoje poluvekovno muzičko iskustvo (http://www.youtube.com/watch?v=fmx_mkbgdgk).
Voren Hejns
Tokom drugog dela večeri, na sceni Olimpije našao se Voren Hejns, bluz-rok gitarista, takodje vezan za Jug. Pored grupe Gov’t Mule, on, takodje, svira sa obnovljenom grupom Allman Brothers Band. Virtuozni gitarista, Hejns savršeno poznaje celokupno rok, bluz, soul, kantri, fank i pop nasledje, i njima barata prirodno i sa lakoćom. Po procenama magazina Rolling Stone, Hejns je zauzeo 23. mesto medju najboljim gitaristima svih vremena. Inače, Hejns, u tehničkom pogledu, zaista zaslužuje tako visok rang, medjutim, nalik gitaristima njegove generacije, njemu nedostaje prepoznatljivost i lični pečat koji u sebi nosi svaka nota Džonija Vintera, inače, jednog od tri Hejnsovih idola. Druga dva su Džimi Hendriks i Erik Klepton.
Voren Hejns ima precizan zvuk, dobru ritmičnost i način sviranja nalik Karlosu Santani, ali sa više fanka (http://www.youtube.com/watch?v=dP9fSs5eMRw). Njegove solo deonice nisu beskonačne i okrenute ka ukazivanju na muzičarevo majstorstvo, nego ka otvaranju prema drugim muzičarima na sceni. Ključni trenutak devedesotominutnog nastupa bila je kompozicija It’s a man’s world Džejmsa Brauna, izvedena kao klasičan bluz.
Za razliku od većina belih muzičara koji su iz bluza zadržali samo dramu i intenzitet, Voren Hejns, a posebno Džoni Vinter, pokazali su da bluz poseduje realizam koji dohvata najviše sfere jednostavnosti u kojoj je zvuk čitavog orkestra saržan samo u jednom glasu ili u zvuku jednog instrumenta. Ta jednostavnost čini da poruku bluza svako može da razume, a da “istinama” koje on iznosi prethode prava uverenja. “Bluz u sebi nosi nešto neizbežno", pravilno je primetio Viktor Broks, legendarni britanski bluz majstor.
