“I kad umrem meni neće lako biti”

Ana Radmilović

"Glup čovek misli – ja sam talentovan, to je moje, ja sam tu bitan i zaslužan. Uman čovek zna da je prah na podu", kaže Nikola Pejaković

Nikola Pejaković je po obrazovanju reditelj, po daru i  muzičar a neretko i glumac koji se pojavljivao u gotovo svim poznatijim domaćim filmovima. Od devedesetih do pred kraj dvehiljaditih stalno prisutan u javnosti na jedan nenametljiv ali upečatljiv način. Za neke stvari mnogi i ne znaju da su njegove,poput čuvene pesme "Haljinica boje lila" (u rudara krvave su ruke, dete plače u vihoru rata...) i mnogih drugih. Sada živi u Trebinju, Uglavnom priča o Bogu. Bavi se muzikom, i posle odličnog, crnohumornog albuma "Smak Bijelog dugmeta" koji je uglavnom o ratu, drogiranju, piću,  Nikola je izdao novi album još vedrijeg naslova, "Grobovlasnici".

pejakovic nikola

Od čega da počnemo... od poslednjeg što slušam, a to je novi album “Grobovlasnici”. Naravno, na sam naziv čovek se nasmeje, a onda počne da sluša, pa recimo "Mladoženja" u pesmi čuje: "Što sam klao klao sam, neću više ni mrava da zgazim" ili "Fali samo par svatova i mladoženja, falim samo ja" i nastavi da se smeje, ali malo drugačije. Zašto “Grobovlasnici”?

Grobovlasnici su dosetka, ali i potreba da se ovoj ploči dadne neko ime koje može da je obgrli i objasni. Sve što radimo, verujem, u životu, nema nekog značaja ukoliko nema Vaskrsenja. Život je glup i nepotreban, ako nema objašnjenja samog tog života, ako nema izlaza. Smrt, ako je kraj, beznačajna je kao i sam život – ništavilo za ništavilo. Ali, ako nije kraj, onda i sam život ima nekog smisla, pa i ta smrt, nešto na šta treba misliti svakoga dana, ima svoju lepotu. Smrt je prelazak u novi život, i samo tako ima smisla i ta smrt i sam naš život, u protivnom, ovaj svet je jedna parada neukusa i zla. U tom smislu, verovanje u Boga je nasušna potreba, smisao, vetar u leđa, endorfin, sreća, nada. Ateizam je niži oblik života, primitivna, dadaističko-humanistička, šarada ega i njegovih pritoka.

U ranijim pesmama, recimo Draga strina (strina, brate, žalosne nam bile plate...) taj humor je oporiji, grublji, opisi rata su vrlo eksplicitni (kao i opisi nekih drugih "momenata",  recimo u pesmi Užički heroin, koja je takođe smešna ali baš i nije), ali kod tebe je morbidno i smešno, na način da čovek ne može da veruje šta si izrekao, a sve uz nekakav bluz koji je isto "sumnjiv", kao da se samom sebi malo ruga. Taj bluz. Pitanje je, dakle, ti si svoj dar za pisanje preneo na albume, i tu si sve i svašta rekao, je l' to znači da je to medij gde si najslobodniji, ili ga najviše voliš? Ne zavisi od drugih...

Muzika je, kao i svaka druga delatnost, umeće, da ne kažem – umetnost; pitanje dara, talenta. A to pitanje nije na nama da raspravljamo – darovi su nam dati, nisamo orali i kopali za njih, dati su nam na revers, da ih vratimo Tvorcu. Glup čovek misli – ja sam talentovan, to je moje, ja sam tu bitan i zaslužan. Uman čovek zna da je prah na podu. Muzika je najbolja, što kaže Frenk Zapa. U mom slučaju, muzika je prostor apsolutne slobode i ljubavi. Svaki posao možete obožavati. Obožavati – približavati ga Bogu i obožavati – neizmerno voleti. Dva značenja za istu reč. Tome treba težiti, šta god da radite. Zato postoje pekari-pesnici, novinari-pesnici, inžinjeri-pesnici itd. ali postoje i oni druge vrste  – muve koje lete samo na drek i drekom se hrane i od dreka žive.

Skoro će deset godina da si otišao iz Beograda (ima i ona sjajna pesma o stanu u Maršala Birjuzova), zašto?

Previše svega. Previše svega... Nisam nikad otišao iz ovoga grada, samo sam se, na momenat sklonio.

Kakav je bio Beogard? Je l' bio negostoljubiv ili previše gostoljubiv, problematičan...  Lep?

Meni uvek dobar. Beograd je moj dom. Predugo živim u njemu da bi mi neko mogao da kaže – ne pripadaš ovde. Ja nisam u Beograd došao tako što mi je otac prekomandovan ovde, nisam potomak onih koji su ubijali Beograđane i tako dolazili do stanova i vila na Dorćolu i Vračaru, nisam došao zbog posla i para, nisam došao po političkoj liniji, došao sam jer sam Srbin i volim Beograd i Srbiju. Kratko i jasno. I svako ko je došao u ovaj grad jer ga voli, Beograd ga nije izneverio. Svako ko drobi i trabunja protiv ovoga grada, pravi prostor da ga isti taj grad i ti ljudi – zaborave.

Kako živiš u Trebinju?

Lepo. Mali grad, mali problemi, sve je na dohvat ruke. Naravno, provincija nije bezazlena, ali Trebinje, Beograd i Banja Luka su, po mom uverenju, deo su istog kulturnog prostora. Pa i političkog. Tako da se ja osećam isto, i ovde i tamo, pitanje je samo – šta radiš i kako radiš.

Silaziš li na more ili je dovoljan samo vazduh s mora?

Ne silazim. More je more, gužva i vrućina. Kad bih imao neku kuću dole, verovatno bih išao češće, ovako, nemam razloga...

Kroz tvoje poslednje albume, posebno Grobovlasnike, provejava jedna - loše ću se izraziti - pravoslavna priča. Čuju se te pouke. Kako si došao do toga, ako nije previše lično, šta je trenutak kada čoveku to zatreba?

Čovek ima svoj put i razvoj. Kroz školu te uče da budeš svoj, originalan, da budeš individua, ali, kasnije, to nije dovoljno. Moraš da postaneš – ličnost. E, to traži pokajanje. Nećeš da pokaješ, ne moraš, ostaćeš umišljena budala i sa sto godina bićeš ista budala kao i sa dvadeset i pet. Kod nas ljudi neće da se menjaju, kažu, ja sam isti, takav sam. Budalaština. Ali, to nije samo problem ovde, pogledajte svet, ljudi su lenji, ne da im se da komuniciraju između sebe, pa pokušavaju da postave stvar ovako - svi smo isti, svi smo jedno, mešajmo se, gubimo identitet, unifikujmo se, mislimo isto, da bi, kobiva, svi bili isti - to je zamena teza, jedna opasna igra ka stvaranju marmelade, gde se gubi to bogatstvo različitih rasa, jezika, hrane, svega. A ti, koji nam to prodaju, pričaju suprotnu priču, kao, to je za naše dobro, to je da budemo svi jednaki. Komunizam sa plaštom imperijalizma - čudovište. Pravoslavlje je vera. Vera u Boga i ljubav prema ljudima, šta ti više treba? Ne, kao, oni će nam reći, ti svetski hohštapleri, šta je vera... Pazi da ne prdneš a da se ne usereš, gospodine...

Ovo sam pitala jer, bar u pesmama, zvučiš veoma otvoreno i pričaš o stvarima koje živ čovek ne bi priznao. To naravno, bez dara i duhovitosti, ne bi bilo ukusno. Ti pevaš i o grobovima i narkomanima i ratnicima i da ne nabrajam (ko nije slušao neka sluša tvoje albume pa će shvatiti). Da li je to spontano tako, jednostavno jer si duhovit, ili se radilo o promišljanju, tvom obrazovanju, znanju da je lično - opšte, ili ne liči ni na šta?

Verujem da ti je jasno da u umetnosti, pravoj umetnosti, nema nekih kalkulacija. Imaš zanat kojim svoje unutrašnje stanje usmeravaš prema drugima - napolje. Dar ili talenat je van tvoje kontrole, jer i nije tvoj, on je dar od Boga. Dat ti je na revers. Od tog dara zavisi čistota, istinitost i kvalitet tog fenomena - transponovanja tvog unutrašnjeg sveta u neki umetnički oblik. Tako da, uzevši sve to u obzir, sve je vrlo prosto i nema potrebe da se pojašnjava.

Poslednji album, i neću više o muzici, je pun hrišćanskih pouka. Više nego pre, i sa manje ironije, ti ustvari propovedaš - šta?

Govorim da je umetnost jedan od najboljih puteva ka Bogu. Muzika je, verovatno, najčistiji takav put. Obožavanje svoje umetnosti, svog rada, i samoga sebe - to je zadatak svakog čoveka. Obožavanje kao ljubav prema svom poslu i obožavanje kao upravljanje svog delanja ka Bogu, kao što sam već rekao...

Pored muzike, šta još sada radiš?

Pišem. Pokušavam da pišem. Svaki posao je rudarski, ako ga radiš pošteno. Ništa se ne može raditi usput. Može, ali to je, onda, čisti amaterizam i mlaćenje prazne slame.

Tvoj tekst je, ima tome već dosta vremena, izazvao strašne osude i u Sarajevu i u nekim beogradskim krugovima (dalje ne znam), posle si se izvinio i rekao da nisi želeo nikoga da povrediš - ako želiš da pričaš o tome, šta je zapravo bio povod, kako ti je palo na pamet da dođeš na taj klizav teren genetike i mešanih brakova - protiv kojih, pretpostavljam, suštinski nemaš ništa? Ili je Bosna nešto što mi, što ja ne mogu nikada do kraja da shvatim?

U toj kolumni je pogrešan bio taj moj način obraćanja ljudima, ta ostrašćenost sa kojom sam je pisao. Međutim, pravi razlog što su duhovi uzburkali, je to što su teze koje iznosim istinite i proverljive. Moje poigravanje sa tim je bilo problematično, ali nisu činjenice o kojima sam govorio. S druge strane, to su stvari o kojima retko ko govori javno, upravo zbog toga što su te teze nepopularne u sekularnom društvu, pogotovo u društvu postkomunista i levičara, u društvu u kome su svi nekom neki rod, kumovi ili slično, pa niko neće da se zamera i da kaže šta zaista oseća. Takođe, ja sam napravio strahovitu grešku, obraćao sam se samo Srbima, ali novine čitaju svi. Srbi su me, uglavnom, i napali. Od ovih CNN-Srba pa do onih koji i ne znaju šta su, Srbi, građani, pisci, plaćenici, novinari; oni koji bi najrađe da nisu Srbi, al kad već jesu, onda moraju da se brane. Od koga i od čega, to samo oni znaju... Od svoje savesti, čini mi se...

I da se nadovežem na pitanje, kada takve i još gore stvari, osetljivije teme, ogoliš u svojoj muzici - niko ne reaguje tako (bar ja nisam čula da je neko ljut). Zašto je tako, ako je tačan utisak koji sam stekla?

Pa, zato jer su novine i kolumne, svi ti portali, u stvari, gola politika, a ja se ne snalazim u tome. Ali, bez obzira što se ne snalazim, moram da se bavim politikom s vremena na vreme.

Da li imaš koncerte, kakvi su (opet ja o muzici), kakav utisak imaš o svojoj relativno novoj publici (mnogo duže smo te znali kao  glumca i reditelja)?

Uživam. Uživam što ću, ako Bog da, imati prilike i da sviram te pesme ljudima. To bih voleo da radim, to i ništa više.

Pre nego što si se preselio u Trebinje bio si u Banja Luci, tamo si radio svoj posao u pozorištu. Osim što si selica, menjaš i poslove - mada svaki (za koji se zna) ima veze s jednim, to je tvoj talenat. Je l' tačno ono da, kada je čovek darovit za jedno on je ustvari darovit za sve?

Svaki čovek ima neki talenat. nema čoveka bez dara, Bog je svakome dao koliko mu treba. Malo kad pogledaš, vidi se ta slika.

Da li ti nedostaju tvoji bivši gradovi, poslovi...?

Samo Beograd.

 

(deo pesme sa albuma “Grobovlasnici”)

i kad umrem meni neće lako biti 
istina će da ispliva sve će se otkriti 
i kakav sam bio 
kad je bilo gusto 
kako babi u tramvaju nisam s mjesta usto 
hej
i kad umrem, meni 
neće biti lako 
čitaće se moji gresi 
dugo i polako
i kad umrem meni lako biti neće
tek u smrti neke stvari 
jako zaboleće 
zato smrti treba da ti stalno bude 
na pameti kad poželiš gazit druge ljude....


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...