Rebetiko – grčki bluz

Rebetiko (ρεμπέτικο)  je jedan od najoriginalnijih i najspecifičnijih modernih muzičkih izraza Grčke. On je u kontinentalnu Grčku stigao 1922. godine, posle grčko-turskog rata, proterivanjem Grka iz Anadolije. Potom, 1923. godine, mirovnim ugovorom u Lozani bila je predviđena velika razmena stanovništva između dveju zaraćenih zemalja. Milion i po Grka napustilo je Malu Aziju pred turskim terorom. Pristizali su brodovima, najpre u Pirej, nadomak Atine, a potom su neki odlazili, tražeći sreću u drugim gradovima. Oni "mikrasiati" (maloazijati) ili "turkosporosi" (tursko seme), koji su se nastanili u Pireju i okolini, pored nešto ličnih stvari koje su uspeli da spasu, sa sobom su doneli svoju kulturu, a ponajviše svoju muziku, mešavinu grčkih i anadolijskih melodija i ritmova – rebetiko ("ragbet", turska reč koja označava strasnu želju).

Mnogi su rebetiko nazvali grčkim bluzom, jer upravo kao i crnački bluz u Americi, on govori o ljubavi, patnji, slobodi, hrabrosti, prijateljstvu, zatvoru, alkoholu, narkoticima, smrti, samoći, izgnanstvu... Muzičar, rebetis, bio je marginalac na ivici društva, buntovnik anarhističkog duha, ali nezainteresovan za politiku. Rebetis je često bio i mangas (mangisa u ž. rodu), malo mangup, povremeno umešan u sitan kriminal, šverc i drogu. Međutim, rebetis i mangas ne bi bili zapamćeni da nije bilo muzike kojom su ovekovečili svoju patnju i neprilagođenost.

Roza Eskenazi, carigradska Jevrejka grčke kulture (romaniot), zapamćena je kao najveća diva rebetika (https://www.youtube.com/watć?v=SxorrNyfJ8o)

Velika katastrofa – proterivanje Grka iz Male Azije

Do II svetskog rata, rebetiko se svirao i pevao u posebnim tavernama zvanim teké ili dunia, gde se uz muziku pušio hašis i pio alkohol. Milje rebetesa bio je zatvoren prema svim ostalim segmentima društva, te je bilo vrlo teško proučavati ga. Upoznali smo ga, zahvaljujući Ilijasu Petropulosu (1928-2003), urbanomn antropologu i etnografu, piscu čije su knjige govorile o ljudima sa dna – rebetesima, narkomanima, ateistima, anarhistima, homoseksualcima, kriminalcima, prostitutkama, erotomanima, pornografima... Rođeni provokator, ali i speleolog društva, Petropulos je svojim knjigama izazivao skandale i skretao pažnju na one koje većina Grka nije želela da vidi.

Ilijas Petropulos se u mladosti upoznao sa Vasilisom Cicanisom, najvažnijom posleratnom figurom rebetika, te je vrlo brzo postao zaljubljenik u ovu vrstu muzike. Tako je on prikupio i objavio više od hiljadu i pet stotina pesama rebetika, a uporedo je pisao i analitičke tekstove vezane za ovaj muzički žanr.

Petropulos smatra da postoje tri važna perioda za rebetiko. Prvi period počinje 1922. godine, proterivanjem Grka iz Anadolije, a potom 1923. godine, velikom razmenom stanovništva između Turske i Grčke. Maloazijske izbeglice naselile su se u većim gradovima kontinentalne Grčke i, pored svojih običaja, doneli su i svoju muziku.

U Pireju, izbeglice su se susrele sa Grcima koji su napustili ostrva i uputili se na kontinent u potrazi za boljim životom. Susret dveju društvenih i ekonomskih nesreća, orijentalne i seoske, preobrazio je rebetiko, muzički i socijalno. U tom periodu, rebetiko je pevao o ljubavi, buntovništvu, narkoticima, zatvoru, o svakodnevici i nesreći ljudi koji su živeli na margini. Međutim, rebetesi, mangasi i njihove teké u kojima se pušio hašiš, nisu bili dobro viđeni u građanskim atinskim krugovima koji su težili ka evropeizaciji. Tadašnji rebetiko bio je pod jakim uticajem smirnske tradicije, a najvažniji predstavnici bili su Roza Eskenazi, Rita Abaci i Panajotis Tundas.

Rebetiko, film Koste Ferisa (1983), nagradjen Zlatnim medvedom u Berlinu, delimično je zasnovan na životu Marike Ninu, tragične dive rebetika (https://www.youtube.com/watć?v=88tOA2niCWI)

Dva stila: smirnéiko i pireotiko

Drugi period počinje 1932. godine kada se pored žive muzike u tavernama, javljaju i prve snimljene ploče (Markos Vamvakaris). Prvobitni stil, maloazijski ili smirnski ("smirnéiko"), koji je predstavljao mešavinu maloazijske muzičke tradicije, sviran je na vrlo različitim instrumentima (violina, ud, santuri, kanonaki...), dok su muzičare virtuoze pratili glasovi u visokim registrima.

Novi stil, pirejski ("pireotiko") svirao se samo na tri instrumenta – buzuki, baglama i gitara. Muzičari nisu uvek bili profesionalni, niti tehnički doterani, dok su glasovi prešli u niže registre. Buzuki, instrument nalik mandolini sa tonalitetom lutnje, tokom narednih decenija, uzeće  dominantno mesto u izvođenju rebetika i uopšte grčke popularne muzike. Nove generacije muzičara iznedriće virtuoze, a buzuki će zadobiti planetarnu slavu zahvaljujući velikim grčkim kompozitorima Mikisu Teodorakisu i Manosu Hadžidakisu koji su mu dali mesto ne samo u "umetničkim" pesmama ("edehna"), nego i u simfonijskim orkestrima.

U početku tog drugog perioda, nazvanog klasični, 1932. godine, Elefterios Venizelos izgubio je na poslaničkim izborima, što je rojalistima omogućilo da se državnim udarom dokopaju vlasti. Na presto je doveden kralj Georgios II, a on je za šefa vlade postavio bivšeg generala Ioanisa Metaksasa. Nadahnut Musolinijem, Metaksas je uveo diktaturu smanjujući građanske slobode u Grčkoj.

Rebetiko je bio prva žrtva diktature. Sve što se  u rebetiku smatralo nemoralnim i istočnjačkim bilo je zabranjeno. Mnogi muzičari su napustili Atinu i Pirej i otišli na sever, u Epir, ili na ostrva. Ipak, rebetiko je opstao, uprkos zabranama, ali nemačka okupacija 1941. godine zaustavila je svaku vrstu umetničkih aktivnosti u Grčkoj.

Tokom 50-ih godina, Cicanis (sedi prvi sa desne strane) izvršio je reformu rebetika i poveo ga ka popularnijim oblicima bez društvenog bunta (https://www.youtube.com/watch?v=6GI2N-35mHA&list=PLsHt_TfzhBH2kmUEhmpO-Yuhgy09vlaFU&index=23)

Vasilis Cicanis

Treći period rebetika obuhvata narednih deset godina u kojima, neposredno posle rata, na scenu izlazi Vasilis Cicanis. Posle studija u Atini, Cicanis se, pred rat, preselio u Solun gde je živeo do 1946. godine i komponovao dobar deo rebetika koji će ga, nešto kasnije, proslaviti. Cicanis je shvatio da rebetiko nije mogao da zadobije status sve dok ga ne prihvati kulturna elita Grčke.

Početkom 50-ih godina, Vasilis Cicanis je izveo rebetiko iz siromašnih kafanica Pireja i Nea Smirni, te je počeo da ga svira i peva u boljim atinskim tavernama. Iz tekstova su nestali uzo, hašiš, buntovništvo i apologija života na margini, a ostala je ljubav, bol neuzvraćene ljubavi i napuštanje, ono što su stari rebetesi zvali "sevdas" (sevdah, ljubavni zanos i čežnja).

Tako je rebetiko krenuo ka novom obliku laikò muzike. Istovremeno, buziki se elektrifikovao i pojavili su se pravi virtuozi (Manolis Hiotis) koji su uneli novu estetiku u rebetiko. Takođe, pojavila se i nova generacija pevačica (Sotiria Belu, Marika Ninu), te je, po mišljenju većine stručnjaka, rebetiko, u tom trenutku, prešao u popularne melodije (laikò tragùdi).

Ipak, rebetiko nije izgubio svoju prvobitnu magiju, o čemu nam svedoči francuski pisac, helenista i prevodilac Žak Lakarijer u svojoj knjizi "Grčko leto". On se priseća svojih prvih putovanja po Grčkoj, ranih 50-ih godina prošlog veka i piše:

"Za mene je rebetiko, pre svega, atmosfera isto koliko i pesma, izražajna i tiha lica isto koliko ples i povici, pomešani sa mirisima recine i uza, sveže piljevine pod stolovima i hladnih opušaka."

Pored razvoja u Grčkoj, Petropulos smatra da je za istoriju rebetika važna i grčka dijaspora u Americi. Između dva svetska rata, različite američke diskografske kuće snimale su rebetiko. Moglo bi se reći da su, ustvari, prve ploče rebetika bile snimljene u Americi, a ne u Grčkoj.

Marta Frinzila, grčka pozorišna rediteljka i pevačica, peva poznatu rebetiko pesmu "Ouzo hasis"

(https://www.youtube.com/watć?v=5cAxDoMsWY4)

Rebetiko danas

U današnjoj Grčkoj, rebetiko se poštuje kao važan deo istorije i svira se i dalje. Za razliku od taverni i restorana zvanih "buzukia" u kojima se svira novokomponovana muzika laïkà, grčki turbo-folk koji se naziva i skilàdika ("skilos" na grčkom znači pas) i sve se troši u izobilju, posebno novac - u tavernama zvanim "rebetadika" atmosfera je drugačija. Umesto velikih orkestara opremljenim električnim instrumentima, rebetesi sviraju buzuki, baglamu, harmoniku, bas i, povremeno, bubnjeve i klavir.

Veliki kompozitor, Manos Hadžidakis rekao je za rebetiko da je jedan od najživljih i najdragocenijih izvora moderne grčke muzike. Njegova je procena bila preskromna, pošto je Unesko prepoznao izuzetnu važnost rebetika i van Grčke, te ga je 2017. godine uvrstio u nematerijalnu baštinu čovečanstva.

Rebetiko, strip album francuskog autora Davida Pridoma (izdanje Komiko, Novi Sad) vrlo poetski govori o rebetesima i mangasima krajem 30-ih godina, u vreme diktature Metaksasa

Danas se, u Grčkoj, i dalje neguje tradicija rebetika, a nove generacije, pored autentičnog rebetika, rade vrlo lepe stilizacije ukazujući da je duh rebetesa još uvek živ. Ljubav, patnja, sloboda, hrabrost, prijateljstvo, zatvor, alkohol, smrt, samoća, izgnanstvo – teme drage prvobitnim rebetesima i danas perdstavljaju svakodnevicu mnogim ljudima širom sveta.

"Majko, kada si me donela na ovaj svet

Zašto si mi prikrila

Da je život sačinjen od nevolja,

Slatka majčice,

Sačinjen od nevolja i jada?

Više je za mene vredelo da se nikada nisam rodio

Jer bih tako izbegao nevolje i patnje."