PODACI BEZ ZAŠTITE

Nameravanom prodajom Telekom Srbija otvorena su pitanja zaštite poverljivih podataka koji se prenose preko Telekomove mreže. Nisu to samo podaci vezani za vojsku i policiju, već i podaci koje razmenjuje državna uprava, posebno diplomatija, poslovni podaci, naučni rezultati i još dosta toga. U medijima se sa raznih strana, s vremena na vreme, mogu pročitati ili čuti izjave da očuvanje tajnosti podataka koji se prenose nije problem i da postoji više rešenja da se tajnost podataka sačuva. Medju pominjanim rešenjima bila su: da će podaci biti šifrovani, da će biti napravljena nova mreža i da će zaštita podataka biti regulisana ugovorom. Takođe, polazi se od pretpostavke da će se zainteresovani strani operatori, kao ozbiljne korporacije i veliki svetski operatori, pridržavati zakona o zaštiti tajnosti podataka i odgovarajućih propisa, bez obzira o kojoj se zemlji radi.

Bezbedonosni i telekomunikacioni stručnjaci kažu da šifrovanje podataka nije dovoljna zaštita - ako neko može da priđe podacima, lako ih skida i dešifruje. Druga mogućnost - nova mreža, košta a novca nema ni za osnovne potrebe države. Osim toga, pravljenje nove mreže traje. Takođe nije objašnjeno na koji način će se ugovorom regulisati zaštita podataka.

U maju 2008. godine nemački nedeljnik Špigl je došao do podataka da Dojče telekom, korporacija koja se pominje kao vrlo verovatan kupac za Telekom Srbija, neovlašceno špijunira svoje zaposlene. Kompanija je najpre negirala, a zatim priznala da je njeno odeljenje za specijalnu sigurnost prisluškivalo telefone, čime je kompanija prekršila zakone o zaštiti tajnosti podataka i privatnosti. Naime, kompanija je posumnjala da iz upravnog odbora kompanije cure poverljivi poslovni podaci u novine i časopise pa je na ovaj nedozvoljeni način pokušala da otkrije osobu koja to radi. Medjutim, kompanija se nije zadovoljila prisluškivanjem telefonskih razgovora članova upravnog odbora, nego je počela da prisluškuje i ostale rukovodioce i zaposlene, i da kontroliše njihove baknovne račune i račune članova njihovih porodica. A onda je odlučila da prisluškuje ne samo u Nemačkoj nego i šire. Pa je te iste 2008. izbio skandal i u Hrvatskoj, pri čemu je hrvatska štampa indirektno optuživala Dojče telekom da prisluškuje hrvatske direktore jer hoće da skloni one koji mu nisu po volji. Ali ni tu nije kraj priče - po priznanju bivšeg šefa bezbednosti Dojče telekoma, kompanija je proširila prisluškivanje i na zaposlene u aviokompaniji Lufthanza. Postoje indikacije da su neovlašćena prisluškivanja počela još 2000. godine. Istraga je u toku, nemačka Federalna kancelarija za kriminalističke istrage (BKA) je pregledala pune kamione oduzetih datoteka, dokumenata i računara od Dojče telekoma, a tužilaštvo tek treba da objavi više hiljada stranica informacija u vezi sa istragom (http://www.spiegel.de/international/business/0,1518,625435,00.html, http://www.nacional.hr/en/clanak/50334/ht-management-infuriated-by-their-german-bosses) .

Ovaj događaj pokazuje da nema garancije da će poverljivi podaci koji se prenose Telekomovom mrežom ostati zaštićeni posle prodaje te firme, kao i da Dojče telekom, ili neka druga strana kompanija, neće zloupotrebiti mogućnost špijunjirana i skidanja podataka kada im to bude bilo od interesa. S obzirom da Dojče telekom ima budžet 10 puta veći nego Republika Srbija, isterivanje pravde na međunarodnim sudovima će u finansijskom smislu biti mnogo lakši ovoj ili sličnoj firmi nego našoj državi.

Privatizacija telekomunikacione infrastrukture može biti opasna po funkcionisanje države. Vlasnik mreže podzemnih kablova praktično kontroliše sve u državi. Priča da se podaci koji se prenose mogu zaštiti kriptovanjem, odnosno šifrovanjem, ne stoji kada onaj čiji se podaci prenose ne kontroliše vlasnika mreže. U slučaju prodaje Telekoma Srbija Dojče telekomu, teško da će država Srbija moći da kontroliše nemačku državu koja je 31% vlasnik Dojče telekoma, i tako veliku i moćnu korporaciju kao što je Dojče telekom.

Želeli bi da skrenemo pažnju na još jednu činjenicu. Osim premijera Mirka Cvetkovića možemo da primetimo i veliko zalaganje za prodaju Telekoma Srbija sledećih ministarstava: Ministarstva za finansije, Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj i Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo. U prilog prodaje Telekoma dalo je izjave više članova stranke G17 Plus, uključujući ministre Mlađana Dinkića, Vericu Kalanović i Jasnu Matić. Takođe se ispostavilo da je Ana Drašković, direktor Sitigrupe u Beogradu, nekada radila kao šef kabineta Mlađana Dinkića, dok je bio guverner. Konzorcijum na čijem je čelu Sitigrup je izabran za privatizacionog savetnika vlade Srbije i pored ukazivanja stručne javnosti da postoji očigledan sukob interesa s obzirom da je Sitigrup korporativni broker Dojče telekoma i da za ovu korporaciju obrće velike sume novca. Sa prodajom Telekom Srbija saglasni su i predsednik Boris Tadić i ministri iz SPS-a Milutin Mrkonjić i Žarko Obradović, koji iznose predloge kako potrošiti pare od prodaje Telekoma. Zanimljivo je da niko od zagovornika prodaje nikada nije ozbiljnije analizirao pitanje sigurnosti prenosa poverljivih podataka. Zagovornici prodaje se ponašaju kao da ovaj problem ne postoji.

Krajem septembra 2009. godine Sindikat policije Republike Srbije optužio je Ministarstvo finansija i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja za trošenje para iz budžeta na angažovanje privatnih firmi za obezbeđenje objekata koja pripadaju ovim ministarstvima, i pri tome je javno zapitao zbog čega državni organi imaju više poverenja u privatne firme za obezbeđenje nego u MUP Srbije. Angažovane privatne firme uglavnom pripadaju stranim vlasnicima (američkom državljaninu, britanskom G4S i švedskom Sekjuritas). http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2009&mm=10&dd=03&nav_id=384637, http://www.vreme.com/cms/view.php?id=926026 .

Činjenice da srpska ministarstva, i to finansija i ekonomije, čuvaju stranci a ne srpska policija, kao i nebriga dela vlade o strateškim pitanjima, kao što su pitanja sigurnosti prenosa poverljivih podataka, nažalost, nameću određene zaključake – da zagovornici prodaje smatraju da su vojska i policija Srbije marginalne institucije, da smatraju da je privreda Srbije na tako niskom nivou da nema poslovnih tajni ...

Ostaje otvoreno pitanje - zašto deo vlade republike Srbije, a pre svega stranke i ministarstva koji zagovaraju prodaju Telekoma, hoće po svaku cenu, ne uvažavajući stručna mišljenja i ne obrazlažući razloge za prodaju, da prodaju Telekom Srbija i da pritom zaobiđu i javnost i pozitivne zakone i zakonske propise (na primer Ustav Republike Srbije, član 87. ‘’Prirodna bogatstva, dobra za koje je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije u državnoj su imovini. ...’’ http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/ustav/ustav_1.asp).