Prodaja „Telekoma“ znači dalje siromašenje naroda

Zakletva koju članovi Vlade Srbije polažu pri stupanju na dužnost ne sadrži obavezu da „Telekom“ mora da bude prodat. Stoga, to što svaka izvršna vlast, čak i ako je u prošlosti obećavala suprotno, uporno nastoji da proda „Telekom“, ukazuje na obavezu koju premijeri i ministri imaju prema nekom drugom, a ne prema Srbiji i njenim građanima.

U našoj zemlji, ipak, postoje i pojedinci koji osećaju sasvim drugačiju obavezu: da javnosti predoče razloge zbog kojih bi prodaja nacionalnog telefonskog operatera bila nesagledivo štetna. U najangažovanije od tih pojedinaca svakako spada Aleksandra Smiljanić, profesorka na Eletrotehničkom fakuletu u Beogradu i ministarka telekomunikacija u drugoj vladi Vojislava Koštunice (2007-08), što je bio osnovni povod za razgovor sa njom.

Aleksandra Smiljanić

Šta biste izdvojili kao najvažnije činjenice o prodaji „Telekoma“, koje bi morao da zna svaki savestan građanin Srbije? Koje su to posledice moguće prodaje kojih bi naprosto svako morao da bude svestan?

Osnovni ekonomski problem je to što će se kroz „Telekom“, ukoliko bude prodat, izvlačiti jako velika novčana sredstva iz Srbije. To omogućava vrlo složena i razgranata telekomunikaciona infrastruktura „Telekoma“ koju su građani i država gradili decenijama. Nema smisla prodavati „Telekom“ sada, kada je kompletna infrastruktura izgrađena, i kada smo stvorili vrednost koja donosi prihode. Samo „Telekomov“ profit je jednak budžetskoj rupi koju smo zapušili značajnim smanjenjem penzija i plata, što govori o visokom nivou profitabilnosti „Telekoma“. Međutim, za očekivati je da će strani kupac izvlačiti i mnogo veća sredstva kroz svoje dobavljače, banke itd. Prodaja „Telekoma“ je vrlo opasna za našu ionako krhku ekonomiju, i sigurno će imati kao posledicu dalje siromašenje našeg stanovništva.

Kako objašnjavate pojavu da se tolike vlasti, naizgled nepodudarne u ideološkom smilu, uporno zalažu za jednu te istu stvar – prodaju „Telekoma“? (Stanje je u tom smislu često i paradoksalno, pa se tako danas za prodaju zalažu stranke koje su joj se protivile pre nekoliko godina, kada su prodaju nameravale da sprovedu stranke koje joj se danas suprotstavljaju.)

Naše vlasti su slabe, bez integriteta, i podložne pritiscima moćnih interesnih grupa. Strani kupci su vrlo zainteresovani za to da kupe „Telekom“ jer znaju njegovu vrednost i znaju da pruža mogućnost da se kroz njega lako izvuku jako velika novčana sredstva iz Srbije. Zainteresovani kupci vrše pritiske na svaku sledeću vlast da se „Telekom“ proda iz tih razloga.

Svojevremeno kao ministarka, a kasnije kao stručnjak, verovatno ste imali prilike da se neposredno raspravljate sa najvećim zagovornicima prodaje „Telekoma“. Kada su bili suočeni sa vašim argumentima, koje inače nastoje da izbegavaju u javnim pojavljivanjima, šta su vam odgovarali? Koji su njihovi najčešći argumenti za prodaju „Telekoma“?

Moram da kažem da se diskusije ovog tipa nisu obavljale u Vladi, ili Vladinim telima. Odluke su bile donošene negde drugde, negde gde ja nisam bila, a ne kroz institucije sistema. Sećam se da sam bila šokirana predlogom Zakona o besplatnim akcijama koji je dalo Ministarstvo ekonomije. Ovaj predlog je sadržao obrazloženje na manje od strane zašto bi trebalo prodati „Telekom“, gde je jedina konkretna stavka bila da ga treba prodati da bi se izgradio Glavni poštanski centar za koga su bila potrebna sredstva značajno manja od „Telekomovog“ godišnjeg profita. Naravno da sam u pisanoj formi dala negativno mišljenje na ovaj predlog, međutim, to nije smetalo da se najava prodaje „Telekoma“ kroz Zakon o besplatnim akcijama na Vladi usvoji. Posle svog ministrovanja sam se sa zagovornicima prodaje sretala u medijima, a nekih drugih diskusija nije bilo.

Jedno donekle lično pitanje: mislite li da je, kao što se ponegde i nezvanično nagađalo, vaše protivljenje prodaji „Telekoma“ bilo presudno za odluku da ne budete ministar u narednom kabinetu?

To je verovatno bio glavni razlog jer je u pitanju jako veliki novac, mada sam imala i druge “nepodobne” stavove i aktivnosti koje nisu bili dobro prihvaćene.

U svakom slučaju, više je nego očigledno da su protivnici prodaje „Telekoma“ pretežno skrajnuti iz glasila i javnosti uopšte, i to već godinama unazad. Da li je i to neka vrsta nagoveštaja da iza želje da se „Telekom“ proda stoji neko ko već dugo ima neprilično veliku uticaj na sredstva javnog izveštavanja, tj. medije?

Da, to je upravo tako, mejnstrim mediji su pod direktnim uticajem zainteresovanih kupaca i njihovih političara koji imaju pare i moć. „Telekom“ je već godinama među prve tri srpske firme po prihodu i profitu. Prosto je neverovatno da u mejnstrim medijima nemamo nikakvu stručnu diskusiju o posledicama prodaje, iako će te posledice biti nesumnjivo izuzetno negativne. U medije se uglavnom, već godinama, puštaju ekonomisti koji se zalažu za privatizacije. Iako već više od dve decenije privatizujemo firme, a ekonomija je sve gora i gora, ti ekonomisti i ne pokušavaju da sprovedu analizu o načinjenim greškama i predlože neki novi ekonomski put.

Mislite li da je moguće da se sami građani nekako udruže i pokrenu, i time spreče otuđivanje „Telekoma“? Ako je moguće, šta bi bio vaš savet u tom pogledu?

Da bi se narod pokrenuo u dobrom pravcu, potreban je plan koga će sačiniti uporna manjina. Ova uporna manjina mora da se posveti računanju. Računica je bitna iz dva razloga: prvo, da raskrinka prevare i prevarante, drugo, da bude osnova za plan koji će narod slediti. Pri tome treba koristiti javne dokumente o budžetu, javnom dugu i slične. Tu je uvek i poverenik Šabić kada neka brojka nedostaje. Te računice onda treba da objavljuju bar alternativni sajtovi, gde će se one diskutovati dok ne dođemo do dobrog plana i otkrijemo prevare.

Objavljeno 27. februara 2015, Fond strateške kulture, http://www.fsksrb.ru/?p=3389