Pozadina blokade telefona hitnih službi u Francuskoj: kad privatni operator ima državu u šaci

Svi brojevi hitnih službi u Francuskoj – hitna pomoć, vatrogasci, policija i žandarmerija i ostali -  postali su nedostupni u sredu uveče sve do jutarnjih sati u četvrtak, zbog kvara na ruteru IP telefonske mreže. Vlada govori o veoma ozbiljnoj situaciji. Telekomunikaciona kompanija Oranž odgovorna za brojeve hitnih službi, isključila je sajber napad kao uzrok paralize sistema.

Ministar unutrašnjih poslova Žerar Darmanen prekinuo je svoju posetu Tunisu i vratio se u Pariz, predsednik države Emanuel Makron izjavio je da se „još ne zna bilans, ali da je vrlo zabrinut“, dok je ministar zdravlja Olivie Veran poručio: „Za malo smo izbegli katastrofu“. 

Prema prvim procenama, najmanje četiri lica (od kojih jedno dete) preminulo je zbog nemogućnosti da na vreme dobiju lekarsku pomoć.

Smisao privatizacije državnog telekoma

Kada je primećeno da telefoni hitnih službi ne rade aktivirani su desetociferni rezervni telefonski brojevi koje su, istina, mogli da vide samo oni kojima je bio dostupan internet.

Svi pogledi okrenuti su sada ka privatnoj telekomunikacionoj kompaniji Oranž (Orange). Ona je 2013. postala nasledinik tradicionalnog državnog operatera France Telekom posle prilično komplikovanog procesa privatizacije koju su mnogi osporavali jer je državni telekom decenijama odlično poslovao.

Stefan Rišar (Stéphane Richard), generalni direktor kompanije Oranž, je u četvrtak ujutru, na hitnom sastanku, podneo vladi izveštaj. Za razliku od ministara i predsednika, on je u obraćanju novinarima tvrdio je da je telefonski saobraćaj prema fiksnim telefonima preko IP mreže, normalizovao već u 22 časa u sredu.

Ovaj događaj od juče je u središtu pažnje medija i javnosti. U kontekstu priprema za izbore koji će biti održani iduće godine, postavlja se sada pitanje smisla privatizacije nekadašnjeg telekoma iz ideoloških razloga i zašto je čak i strateški sektor prepušten privatnicima, računajući i one iz inostranstva. Pitanje je važno jer se tiče dve ključne reči predziborne kampanje koja je nezvanično već počela: bezbednost i suverenitet.

Dr Kristof Pridom (CHristophe Prudhomme), portparol Udruženja lekara hitne službe, izjavio je da je bes lekara veliki jer je ovaj incident mogao da se predvidi.

„Godinama insistiramo na tome da zbog umnožavanja telefonskih operatora naši sistemi nisu bezbedni“, rekao je on. Ovo je aluzija na ono što se pre četiri meseca desilo u Belgiji gde je došlo do slične paralize IP sistema fiksne telefonije i brojeva hitnih službi.

Direktive EU i demontiranje države

Ostaje pitanje ko je odgovoran pred građanima zbog ove paralize hitnih službi? Po definiciji, država jeste odgovorna za dobro funkcionisanje javnog servisa – ali...

Pošto deset milijardera ima u vlasništvu većinu francuskih medija, što određuje njihovu pro-neoliberalnu uređivačku liniju, u jučerašnjim televizijskim debatama preovladavala je ideja da paraliza hitnih službi nema veze sa činjenicom da privatna grupa kontroliše telekomunikacije čak i u sektoru koji je bez sumnje strateški.

Da li je zaista ovde bez značaja činjenica da su telekomunikacije i mreža IP fiksnih telefona – u celini u privatnim rukama?

Hronologija privatizacije francuskog telekoma ujedno je hronologija demontiranja francuske države, u skladu sa direktivama Evropske unije i pravilima „tržišne ekonomije“ i „demonopolizacije“ javnih preduzeća Telekom (France Telecom), Pošta (La Poste), Elektrodistribucija (EDF) itd. Ona je deo šire hronologije „lagane smrti javnih preduzeća“ 

Jedan izveštaj sindikata CGT iz 2018. godine opominje da postoje brojne sličnosti između velikih javnih preduzeća iz domena infrastrukture „koja su bila ponos naše zemlje“.

Istorija privatizacije francuskog PTT preduzeća počinje 1998. kada socijalista Iber Prevo (Hubert Prévot) nadležnom ministru podnosi „pred-izveštaj“ posvećen „mestu javnog servisa pošta i telekomunikacija“ u Francuskoj. Prevo tada govori o „javnom servisu sa industrijskom i komercijalnom vokacijom koji ne može da okrene glavu od zakona tržišta“ i najavljuje „cepanje” PTT-a na dve grupe: na Poštu i na Telekom. 

Već 1996. francuski telekom transformisan je u anonimno društvo sa 100 odsto javnim kapitalom. Samo godinu dana kasnije, Telekom izlazi na finansijska tržišta, posle čega sledi period „investicione bulimije“. Telekom neumereno investira kupujući: britanski Oranž (Orange UK) za više od 50 milijardi evra i nemački Mobilcom za 10 milijardi evra itd. 

Novi menadžment

Samo četiri godine posle izlaska na finansijska tržišta, francuski telekom (France Telecom) postaće najzaduženije preduzeće na svetu sa 70 milijardi evra duga. Dotle je Franstelekom uvek poslovao sa dobitkom.

Sledi niz reorganizacija koji će dovesti do socijalne krize 2009. godine takvih razmera i intenziteta da će u periodu od samo nekoliko meseci ukupno 50 zaposlenih izvršiti samoubistvo. Stradali su najslabiji - oni koji nisu mogli da podnesu brutalnu promenu u javnom servisu koji je čini deo francuske kulture.

Pored masovnih otpuštanja, preostali zaposleni dovedeni su u situaciju da jedni drugima budu konkurenti i jedni druge potkazuju. Gotovo je sa poštarem koji popriča sa primaocima penzija, a ovi ga časte. Ako je neko usamljen može da traži od pošte da dođe poštar ili neko drugi – ali da za to plati kao uslugu iz pretplatnog kataloga.

Tadašnji direktor Didie Lombar (Didier Lombard) ostaće upamćen po sličnim neljudskim metodama takozvanog „novog menadžmenta“.  Sećamo ga se i po tome što je novinarima prokomentarisao:

„Izgleda da ovde postoji neka epidemija samoubistava.“

Ipak, deset godina kasnije Lombar će biti osuđen na četiri meseca strogog zatvora i šest meseci uslovno zbog „moralnog maltertiranja zaposlenih“. Njegov naslednik Rišar – juče je prvo uputio izvinjenje građanima i saučešće porodicama preminulih. 

Gde je danas telekom koji je 2013. preimenovan u Oranž (Orange)?

Nekada, 1997. godine u Franstelekomu bilo je 170 hiljada zaposlenih. U preduzeću, preimenovanom Oranž, ostalo ih je samo pola: 85 hiljada. Ako se uzmu u obzir zaposleni u telekomunikacionim firmama takođe proizišlim iz privatizacije Franstelekoma, proizlizazi da je za nešto više od tri decenije zatvoreno 70 hiljada radnih mesta.

„Obećane su nam investicije u visini od 20 milijardi u internet velike brzine – ispostavilo se da će dve trećine te sume doći iz budžeta lokalnih vlasti – što znači iz poreza… Obećali su nam da će preko kolekativnog ugovora telekoma, naše diplôme i sposobnosti biti bolje vrednovani nego kada smo bili službenici javnog servisa. U stvarnosti pribeglo se zapošljavanju pod-izvođača, a zatim jeftinoj radnoj snazi iz inostranstva koja živi i radi u nedostojnim uslovima i dobija bednu platu. Naši pozivni centri takođe su bili izmešteni ´iz ekonomskih razloga´, uglavnom u Severnu Afriku“, piše u analizi sindikata Oranž.

Obećano je i snižavanje cena ali su cene telekom usluga za 25 godina porasle i čine 6 odsto budžeta domaćinstava umesto nekadašnjih tri odsto.

Lažna obećanja

Što se tiče kvaliteta usluge, sindikat navodi upečatljive podatke: „Obećano nam je da će usluge biti kvalitetnije. Tamo gde smo rešavali kvarove u roku od 24 sata, sada treba čekati i po 15 dana. Devedesetih godina bili smo prva zemlja u svetu po pokrivenosti teritorije ADSL mrežom (brzog interneta) i to zahvaljujući bakarnoj mreži koju je sagradila država. Prema podacima OCDE sada smo na 44-tom mestu na svetu.“

Sindikat izveštava i da je privatizacija unazadila istraživački sektor „koji je žrtvovan“ i Francuska sada kaska za Azijom i SAD.

„Čitava industrija je uništena. Naši partneri - Sagem, Alcatel, Thomson – sasečeni su kao što je to slučaj i sa Nokia – Evropa, Siemens télécom ili Erikson.“

Oranž je prošlu godinu završio sa dugom od 23,5 milijardi i to ne zbog investicija već zbog akvizicija po svetu. Ipak, svi ga ističu kao primer uspešne privatizacije.

Gde je ovde uspeh – zapitaće se mnogi?

Uspehom se smatra to što su za tri decenije, od 1997. godine, akcionarima isplaćene dividende u visini od 45 milijardi evra, što znači skoro sve što je grupa zaradila. Uz to 40 milijardi isplaćeno je bankama na ime finansijskih troškova.

Ovo nas vraća na početno pitanje: da li je za kvar na ruteru koji je blokirao rad svih hitnih službi u zemlji zaista nevažno to što čitav telekomunikacioni sistem zavisi od private firmee kao što je Oranž?

Hronologija privatizacije francuskog telekoma pokazuje da je ovo itekako važno. Za razliku od javnog sektora, koji često pati od birokratizacije, privatni operater kao vrhunski cilj ima - isplatu dividendi. To mu ne daje mogućnost da u dovoljnoj meri investira u istraživanja i u kvalitet infrastrukture, neophodan za strateški sektor od izuzetnog značaja za javni interes. Na snazi je model po kome je isplaćivanje dividendi važnije od investicija u istraživanja i kvalitet infrastrukture.

Epilog smo videli i na drugim primerima u Francuskoj i svetu. Kada iz privatizovane javne firme nema više šta da se izvuče, za ovaj ili onaj segment poslovanja biće u pomoć pozvana država, da novcem poreskih obveznika plati dugove.