Zašto ne prodavati Telekom Srbija

Za nekoliko dana (6. marta) Vlada Srbije otvoriće ponude za privatizacionog savetnika za Telekom Srbija. Nova vlada, koja je dok je bila u opoziciji žestoko kritikovala prodaju Telekoma i čak podnosila krivične prijave, zacrtala je - posle skoro četiri godine od prethodnog pokušaja - da treba prodati najprofitabilnije državno preduzeće u Srbiji, zbog toga što „ne može da drži korak sa konkurencijom“.

Razlozi zašto ne treba prodavati Telekom su brojni i često ponavljani a nedavno se, protiveći se prodaji, oglasila i Akademija inžinjerskih nauka (http://www.balkanmagazin.net/komunikacije/cid136-109575/telekom-nikako-ne-treba-da-se-proda) i ne samo da nisu neki od argumenata protiv prodaje nestali od prethodnog neuspešnog pokušaja prodaje 2011. godine, već su čini se i pojačani.

S druge strane, argumenti za prodaju Telekoma Srbija svode se na to da ova kompanija ne može da prati konkurenciju, nema sredstava da investira i da država ne ume da vodi tu kompaniju i to, da apsurd bude veći, ponavljaju ljudi koji vode državu.

Telekom – za dugove

Mada javnost i struka ustaju protiv privatizacije lidera na telekomunikacionom tržištu Srbije i značajnom igraču u celom regionu, sa kompanijama u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, Vlada Srbije se na neki način i obavezala da će do kraja godine privatizovati Telekom. U tački 30. Memoranduma o ekonomskim i finansijskim politikama koje je vlada poslala MMF-u uz zahtev za stend-baj aranžman koji je Fond i odobrio 23. Februara, kaže se da „imamo za cilj da privatizujemo ili nađemo strateškog partnera za određen broj državnih preduzeća i koncesionih projekata. Prihode ćemo koristiti primarno za smanjenje javnog duga, ali takođe i za finansiranje budućih finansijski održivih investicionih projekata sa visokom stopom povrata. Visina investicionih fondova biće određena u konsultacijama sa osobljem Fonda. Kako bi podržali operacije u telekomunikacionom sektoru na striktno tržišnoj bazi, lansiraćemo tender za privatizaciju Telekoma tokom 2015. godine“.

Dakle, glavna strategija države je da proda Telekom da bi vratila (neke) dugove. Javni dug Srbije je dostigao zaista ogroman iznos. Prema izveštaju Uprave za javni dug, dug opšte države je 31. januara 2015. godine dostigao 23,65 milijardi evra što je 75,2 odsto BDP-a.

Iskoristiti novac od prodaje Telekoma za vraćanje najskupljih kredita na prvi pogled deluje opravdano. Međutim, kako su naveli članovi Fiskalnog saveta, prodaja Telekoma bi značila samo jednokratno zaustavljanje rasta javnog duga, koji će do 2017. dostići 85 odsto BDP-a ukoliko se ne bi otklonili uzroci budžetskog deficita.

Prodaja koja se ne isplati

Na prethodnom tenderu 2011. godine tadašnja Vlada Srbije je tražila za 51 odsto imovine Telekoma Srbija 1,4 milijarde evra, a dobila ponudu Telekoma Austrije od 950 miliona evra. Sadašnja vlada procenjuje vrednost celokupnog Telekoma Srbija na oko dve milijarde evra. S obzirom da država i sam Telekom poseduju 70 odsto akcija, čak i u slučaju da se postigne ova cena prihod države bi iznosio oko 1,4 milijarde evra. Ako bi deo toga otišao na vraćanje duga to bi bila samo kap u moru od 23,65 milijardi evra koliko država duguje.

Prodaja Telekoma da bi se vratili krediti ne čini se opravdana i ako bi se uporedili visina kamatnih stopa na obveznice sa stopom prinosa koji Telekom pravi svom vlasniku. Drugim rečima da država sada ima novac da li bi se više isplatilo vratiti kredite ili napraviti firmu kao što je Telekom.

Obveznice sa najvišom kamatom su dugoročne dinarske obveznice. Najviši prinos od 12,99 odsto nose desetogodišnje državne dinarske obveznice. Prosečan prinos sedmogodišnjih državnih obveznica iznosi 12,07 odsto, a petogodišnjih 12,19 odsto. Poplava jeftinog novca na međunarodnom finansijskom tržištu, izazvana štampanjem para svih najvećih svetskih centralnih banaka, od SAD, preko Engleske do Japana, a od marta ove godine i Evropske centralne banke uzrokuju da prinosi na obveznice padaju.

S druge strane stopa neto dobiti konsolidovanog društva Telekoma Srbija u 2013. godini iznosila je 13,1 odsto, a stopa neto dobiti matične kompanije Telekom Srbija iznosila je čak 17,2 odsto što je daleko više od kamatnih stopa koje država plaća na najskuplje obveznice. Osim toga, prema izjavi Milenka Dželetovića, finansijskog direktora Telekoma Srbija i šefa ekonomskog tima SNS-a datoj na jednoj televiziji, Telekom je i u 2014. godini imao rast neto dobiti od 10 odsto što bi predstavljalo dobit od preko 17 milijardi dinara. Zaključak se nameće sam - državi se više isplati da joj Telekom donosi prinos nego što će uštedeti neplaćanjem najviših kamatnih stopa.

Takođe je upitna i namera da se deo sredstava od potencijalne prodaje Telekoma uloži u neke investicione projekte. Prema analizi Fiskalnog saveta, država Srbija  nema problem sa novcem već ima problem da novac za infrastrukturu potroši. Naime, za tekuće infrastrukturne projekte Srbija ima odobreno pet milijardi evra od međunarodnih finansijskih institucija sa veoma niskim kamatnim stopama, od čega nije povukla čak 3,7 milijardi evra na šta uredno plaća penale. Nekoliko stotina miliona evra od Telekoma teško da bi promenilo činjenicu da nemamo urađene projekte ili da nisu raščišćeni svojinski odnosi.

Preti nenadoknadiva šteta

Ljubodraga Savić, profesor na ekonomskom fakultetu u Beogradu smatra da pre svega Telekom ne treba prodati i da Srbija čini fatalnu grešku prodajom ove kompanije.

„Razumem da treba prodati Železaru, jer pravi ogroman trošak. Čak razumem i da ode u stečaj. Ne sviđa mi se to, ali razumem. Ali kojom logikom se vode oni koji hoće da prodaju Telekom, to ne razumem. Teorija kako Telekom ne može da investira i da to treba da radi strani vlasnik nije mi jasna. Pa da li neko misli da norveška država šalje iz budžeta pare u Srbiju kako bi Telenor ulagao ili očekuju da im se profit iz Srbije transferiše u Norvešku. Telekom, i sa partijskim upravljanjem i sa sponzorisanjem svega i svačega, od sporta do kulture, pravi najveći profit i investira više nego sve ostale telekomunikacione kompanije u Srbiji zajedno“, napominje Savić.

Povodom najava da će se sredstva od Telekoma ulagati u projekte, on podseća šta se dešavalo prilikom ranijih sličnih događaja.

„Prodaćemo jedno dobro preduzeće da bi se pare prelile u partijske kase, kao što smi imali sa Nacionalnim investicionim planom Mlađana Dinkića. Prvi je to ulaganje para od Telekoma uradio Slobodan Milošević 1997. godine. On je za vreme sankcija manjinski paket prodao za 1,5 milijardu maraka, a sada većinski paket ne mogu da prodaju za milijardu evra. Tada Milošević jeste na kratko isplatom plata i penzija i davanjem para društvenim preduzećima vratio veru narodu i došlo je do rasta BDP-a, ali ne verujem da će prodaja Telekoma sada dovesti do privrednog rasta. U prošlosti se nismo proslavili podelom para privredi, jer uglavnom preovlađuju politički nad ekonomskim kriterijumima. Ako bi se i prodao Telekom, što naglašavam da ne treba činiti, najbolje je vratiti kredite jer smo visoko zaduženi. Mada, može država da nam kaže šta hoće, ali nema sumnje da prodaje dobro preduzeće sa klimavim argumentima, da bi rešavala probleme u javnim finansijama“, smatra Savić, dodajući da umesto prodaje samo treba da urade ono što bi uradio privatni vlasnik.

Da su argumenti za prodaju tanki smatra i profesor ekonomije Slobodan Komazec, tvrdeći da je i do sada Telekom poslovao u uslovima jake konkurencije i državi uplaćivao velike dividende.

„Polovina ukupno uplaćenih dividendi javnih preduzeća stigla je iz Telekoma. Od 2009. do 2014. godine Telekom je uplatio u budžet 580 miliona evra. Preduzeće nema monopol, nije gubitaš i puni budžet. Ima sve elemente za uspešnu budućnost. U 2014. Godini, kada su ukupne investicije u Srbiji drastično pale, investicije Telekoma su iznosile 100 miliona evra, a otplaćen je i kredit od 190 miliona evra za otkup akcija OTE i uz to napravljen profit od 140 miliona evra. Pri tome, profit će samo da se povećava što bi za nekoliko godina neutralisalo ceo iznos koji bi se dobio prodajom kompanije“, ukazuje Komazec, dodajući da bi prodaja Telekoma nanela nenadoknadivu dugoročnu štetu društvu.

Prema njegovim rečima, opšti potezi stranaca nakon kupovine naših preduzeća su: otpuštanje velikog broja zaposlenih, smanjenje dugoročnih investicija uz proces izvlačenja novca iz Srbije i povećanje cena koje se ne može sprečiti. On ukazuje gde su pravi problemi koji se pripisuju državnim preduzećima.

„Nisu državna preduzeća omča oko vrata, već loše kadrovsko upravljanje, slab menadžment i izvlačenje sredstava od strane partija na vlasti. Zagovornici prodaje javnih preduzeća kažu da je to nužna mera da se poveća efikasnost privrede i smanji budžetski deficit. A sada se u Francuskoj i drugim članicama EU javlja ekonomski patriotizam i vraća državni intervencionizam. Sa zaoštravanjem krize, ti procesi će biti sve jači. U zapadnim zemljama stranim kompanijama koje hoće da preuzmu kontrolu nad firmama u telekomunikacijama, energetici, vodosnabdevanju, zdravstvu mora država da da dozvolu, a oni guraju domaće faktore razvoja“, napominje Komazec.