Dve decenije Interneta u Srbiji

Miloš Obradović

Danas imamo infrastrukturu, ali je problem odliv stručnih informatičkih kadrova, čulo se na obeležavanju 20 godina Interneta u Srbiji

U Računarskom centru Univerziteta u Beogradu (RCUB) 27. februara 1996. godine u 11.30 sati, samo nekoliko sati pre početka proslave godišnjice Beogradskog univerziteta, ekipa okupljena oko kompjutera uzviknula je „stigao je Internet“.  Ovako je, na svečanom skupu povodom 20 godina Interneta u Srbiji, Zoran Jovanović, danas dekan ETF-a, a tada šef RCUB-a, opisao uspostavljanja Internet veze sa svetom putem linka koji je zakupljen od firme Telefonija.

U vreme sankcija koje su važile za nauku i prosvetu, ali ne i za telekomunikacije, prema rečima Jovanovića, Nenad Repac iz Telefonije došao je u RCUB i ponudio da iznajme digitalni link do kog je došla ova firma. S obzirom na sankcije, ali i na tada važeće zakone SR Jugoslavije, ovo je moralo da se obavljeno tajno.

„Evo ga Intertnet“

„Sa tim planom došao sam kod rektora Univerziteta Dragutina Veličkovića i objasnio šta je Internet i da treba da ga uvedemo. Usput sam rekao i da to Karići hoće da uvedu i da će biti kao i sa mobilnom telefonijom skupo i nedostupno. Isto veče na Dnevniku bila je vest da Karići uvode Internet u Srbiju i meni je rektor rekao da imam vremena do 27. Februara, do dana Univerziteta, da uvedem taj Internet“, podseća se Jovanović.

Pošto je bilo problema sa uvozom antene ona je puštena sa carine 26. februara, pa je ekipa iz Telefonije za jednu noć instalirala antenu i nanišanila satelit.

„Već 27. ujutru su dobili prvi signal i počeli brzo da povezuju Akademsku mrežu. U 11.30 sati je proradilo u mreži i svi smo uzviknuli „evo ga Intertnet“, kaže Jovanović, dodajući da je tada dao jedan telefonski intervju u kom je izjavio kako će Internet služiti za bankarstvo i trgovinu, pa da će se čak moći naći i tekst Dejtonskog sporazuma, o kom su svi spekulisali ali niko ga nije video, no i taj ispad je prošao neprimećeno.

Inače, kako kaže Jovanović, Telefonija nije mogla da realizuje komercijalno Internet dok to Karići nisu uradili nakon sedam-osam meseci.

Prve mreže Interneta u Srbiji

Ipak prve veze, i to u vidu elektronske pošte, ostvarene su još 1990. godine povezivanjem Republičkog zavoda za statistiku sa čvorištem u Lincu u Austriji u mrežu EARN kroz akademsku inicijativu IBM. Kasnije, zbog sankcija, ta je mreža prekinuta ali je akademskoj mreži poklonjen jedan IBM „mainframe“ koji je osposobljen 1992. godine i napravljena je iznenađujuće napredna mreža za to vreme u Beogradu. Kako priča Jovanović, postavljene su dve optičke mreže, od kojih je jedna bila Lostud kojom su bili povezani fakulteti u okruženju Studentskog trga i SANU. Druga mreža je povezivala tehničke fakultete, a takođe je napravljen i trougao ETF-FON-RCUB.

„Tada se radilo sa kapacitetima od 2400 bita po sekundi, što je smešno kada je danas po kućama po 10 megabita po sekundi“, objašnjava Jovanović.

Upravo su iz akademske mreže potekli svi ljudi koji su kasnije vodili Internet provajdere u Srbiji, što je i logično, jer je to bilo jedino mesto gde su se mogla steći znanja o Internetu.

U prošloj deceniji – srpski Internet među najnaprednijim mrežama

Nakon 2000. godine akademska mreža je nastavila razvoj, u početku kroz direktan kontakt sa grčkom akademskom mrežom GRNET sa kapacitetom od dva megabita po sekundi, što je zbog zagušenja ubrzo povećano na šest megabita po sekundi ali je, kako objašnjava Slavko Gajin, direktor RCUB, zbog velikog interesovanja korisnika i to bilo premalo i sve do stvaranja regionalne balkanske mreže SEEREN 2003. godine bilo je problema sa kapacitetom.

„Zahvaljujući Telekomu, unutrašnje veze su razvijene postavljanjem 2.000 kilometara optičkih kablova čime je povezano 20 gradova i oko 100 institucija sa gigabitskim brzinama po čemu smo bili među najnaprednijim zemljama. Na desetogodišnjicu Interneta u Srbiji, 2006, imali smo kapacitet 3.000 puta veći nego na početku. Imali smo infrastrukturu ali je trebalo raditi na servisima i sadržajima“, objašnjava Gajin, dodajući da je glavno pitanje bilo kako zadržati ljude kako za deset godina Internet ne bi služio samo za gledanje filmova i slušanje muzike.

Sada, nakon 10 godina od tada, prema njegovim rečima, donekle se uspelo, ali je i dalje problem kako obezbediti da visoko obrazovani informatičari ostanu u Srbiji.

Pola stanovništa Srbije koristi Internet

AMERS (Akademska mreža Republike Srbije) je danas ugledna institucija  nakoju se ugledaju i mnoge zemlje u regionu. Kako ističe Miloš Cvetanović, direktor AMERS-a ova institucija ima tri cilja a to su veća pouzdanost, koja će biti postignuta stvaranjem i sekundarne veze na 10 gigabita po sekundi i AMERS 2 mrežom kojom bi do kraja godine trebalo da bude povezano 50 gradova u Srbiji.

Drugi cilj je proširenje pristupa mreži i tu će glavni projekat biti priključivanje 1.700 osnovnih i srednjih škola u Srbiji na AMERS za šta su obezbeđena sredstva za naredne tri godine. Na kraju, cilj je i unapređenje servisa i jačanje kapaciteta.

Situacija sa Internetom u Srbiji je sada takva da 63,8 odsto domaćinstava poseduje Internet konekciju, a 2006. godine to je bilo svega 18,5 odsto domaćinstava. U EU je prosek 75 odsto domaćinstava koja su priključena na Internet. Od onih koji imaju pristup Internetu, 56 odsto je na širokopojasnoj vezi.

Prema rečima Nikole Markovića, predsednika Društva informatičara Srbije, problem je što dva miliona ljudi nije nikada koristilo Internet, ali i taj broj se iz godine u godinu smanjuje. S druge strane 3,5 miliona ljudi koristi Internet što je veliki potencijal Srbije.

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...